Potrošene reči

Nekad nije bilo uvreda za nekog reći da je ekspert u svojoj oblasti. Sve do masovne upotrebe te reči u jeftinoj politizaciji koja je rezultirala stvaranjem interesne grupacije G17+ (sad poznatije kao URS). Slično je i sa reformamama. One su obeležavale nešto što je ovom društvu (skoro pa u svim segmentima) potrebno ali se ne dešava iz raznih razloga. Izgovori su se kretali od nepostojanja političke volje do uzaludne potrage za vođom (izvinjavam se - Vođom) koji će reforme osmisliti, sprovesti i reformisano društvo ponuditi na dalje korišćenje. Ali reforme u Srbiji jednostavno nije bilo (sem po neke Reform torte) ali to nije sprečilo Mišu Brkića da proglasi kraj reformi, trijumf restauracije a i da sahrani reformatore koji su časno pokušali ali ih je zla koalicija ("kuka i motika" ili preciznije "paraziti rođeni u socijalizmu") savladala.

Zanimljiv i težak tekst koji je izazvao veliku reakciju na društvenim mrežama, po meni, najviše zbog činjenice da je osnovna tema oko kog se lomi budućnost ovog društva - ekonomija.

Pre nego postavimo pitanje da li je Miša Brkić u pravu kad obznjanjuje pobedu restauracije mislim da je potrebno postaviti pitanje da li je reforme uopše i bilo? Šta nam Miša Brkić kaže o tome? Pa u suštini ništa. On u svom tekstu govori o problemima ovog društva, imenuje reformatore, posebno im dajući na značaju vezujući ih uz ime Zorana Đinđića, upirući prstom u svakog ko se usprotivio "reformama" (da ga obeleži pred budućim generacijama valjda), detaljno opisuje protivnike reformacije (SS sindikate (!), deo radničke klase intravenozno konektovan na državu, policajci, oficiri, popovi (?!), lekari, profesori, nastavnici... ali o samim reformama, njihovimciljevima, putevima ostvarenja, ceni koju će neki društveni slojevi morati da plate (koji i koliko?) nema ni jedne reči.

Ovo društvo je u krizi, to je verovatno retka činjenica oko koje postoji neki koncenzus. Ministru Raduloviću i njegovom medijskom timu treba čestitati na sposobnosti da tu temu drže visoko na letvici interesovanja anestezirane javnosti zatrovane "poznatim licima" i (za sada) praznim pričama o lopovima u "njihovim redovima" (uz zamerke na katastrofičnim tonovima u nastupu, mada možda je i dogorelo) ali... Reforme ne sprovode oni koji upiru prst u požar, čak ni oni koji požar gase već oni koji menjaju konstrukciju tako da se požari spreče. A toga nema u srpskoj "reformaciji" čiji poraz objavljuje tekst Miše Brkića.

Čega ima? Euforičnog samoproglašenje za reformatore uz želju da se nešto stvarno reformiše koja je taman onolika kolika je i spremnost da se odgovara na pitanja ili učestvuje u bilo kakvoj debati. Najradikalnija mera koju (veoma uporno) predlaže ministar Radulović je "smanjenje nameta na rad". To je samo lepa želja sve dok se ne zaokruži i prihodna i rashodna strana predloga, tj dok se ne utvrdi koliko to smanjenje utiče na prihode budžeta, da li se mogu smanjeni prihodi nadomestiti na drugoj strani ili se mogu istovremno smanjiti i neki rashodi. Ni na jedno pitanje se ne nudi (suvisli) odgovor što je već problem sam po sebi, čak i ne ulazeći u to da su ti čuveni "nameti na rad" u Srbiji u okviru evropskog proseka (od srpskog su porezi i doprinosi veći u Belgiji, Nemačkoj, Sloveniji a niži u Slovačkoj, Poljskoj, Švajcarskoj...).

Ali da krenemo redom. Šta je tačno od "reformi" koje su se desilo uništeno pa da se "reformatori" izjednačavaju u svom stradalništvu sa Đinđićem? To da je Srbija koja se danas protivi reformama već ubila jednog reformatora je veoma ružna rečenica koja zatvara svaku polemiku, koja jednu stranu proglašava za mesijansku a drugu za zločinačku. Nije ni prvi ni poslednji put da neko poseže za time ali uvek je to bilo kad se nema šta reći. Nema ni ovog puta. Sve je lepo rečeno o "rentijerima" tj o onome što slama sistem, ali ni jedna ni delimično održiva varijanta sistemskog rešavanja nije ponuđena. Ponuđena je samo neodrživa priča o "reformatorima" kojima preti streljanje (ili su već streljani). Zašto je neodrživa?

Da krenemo od Simiča, jer je on lakši za objasniti. Sve ono što je Simič uradio od pobrojanog u obrazloženju NALED-ove nagrade je tačno, može se nazvati i reformatorskim i ni jedno od toga nije ni na koji način uticalo na njegov odlazak iz Poreske uprave. On je Upravu napustio zbog neregulisanih naknada za svoj rad. Srbija je društvo lažnih simbola a jedan od tih simbola mora svima govoriti "Svi smo isti". Stoga i ne postoji legalni način da se direktor Poreske uprave plati više od iznosa koji zarađuje neko sa nivoa srednjeg menadžmenta u bilo kojoj finansijskoj instituciji na svetu. A da li mi želimo nekog ko je srednji menadžment na tako odgovornoj i visokoj funkciji? Nismo isti,naravno, i da se odmah ogradim od onih koji bi komentarisali iz tog smera: smatram da direktor Poreske uprave mora biti znatno više plaćen od onoga što propisi u Srbiji dopuštaju ali ne smatram da je dobar način za rešavanje tog problema zaobilaženje propisa. Više sam za promenu propisa u pravom smeru i to bi bila reforma. Kod Simiča se nije ni pokušalo da se propisi menjaju i... ostali smo bez njega.

Radulović je pak iz druge priče. Dok je Simić nešto i promenio u sistemu na bolje a odlazi iz krajnje trivijalnog razloga da ne umemo da platimo ono što valja, Radulović vrlo agresivno učestvuje u neverovatno prljavoj kampanji koja uključuje vuvuzele i napade na porodicu preko Kurira sa jedne strane do populističkih "ne damo pare u bunar više, pa ni za paketiće za decu"i provaljivanja u elektronsku poštu SIEPA-e sa druge strane, ali nekog reformskog preokreta nema. Koliko će ponuđena rešenja izmena Zakona o stečaju ubrzati stečajni postupak jeste pitanje na koje niko trenutno nema odgovor ali ono što je na prvi pogled vidljivo je ukidanje nadzora nad postupkom, tj kreiranje sistema u kom će stečajni upravnici sami sebe kontrolisati (ko je pomenuo kozu i kupus?). O naivnoj dečačkoj želji da drugarima obezbedi status službenog lica ne bih. Po agresivnosti u medijima da se zaključiti da je Radulović "sam protiv svih" (čak je i u Politici bio isti naslov) ali sve njegove predložene izmene takona (bile one reformatorske ili ne) jednoglasno su prošle Vladu i poslate su u Skupštinu na usvajanje po hitnom postupku. Tako da taj pucanj u reformu deluje malo ... pa recimo hinjen (blago je reći nevidljiv).

I na kraju da pređem na ono što bi trebalo da bude moja osnovna zamerka tekstu Miše Brkića a to je jeftino trošenje reči "reforma" na nešto što se svodi na građenej kulta oko jedne osobe uz jako kvalitetnu medijsku kampanju ali bez ikakvog sadržaja. Ta igrarija odvlači fokus od realnih problema (jer poreski sistem u Srbiji nije ključni problem privrede, kao ni cena radne snage, već nedostatak proizvoda koji zadovoljavaju 3K kriterijum (kvalitet, kvantitet i kontinuitet), nelikvidnost, pravna nesigurnost, potpuni nedostatak sistema transfera i usvajanja novih tehnologija koji bi trebalo da izvuku Srbiju iz predindustrijskog doba u koje je zapala...) ne nudeći ni jedno rešenje. Uostalom ministar privrede je zadužen samo za deo realnog sektora privrednog sistema Srbije i voleo bih da se nejgova energija i strast pronadju u kombinaciji sa (nepostojećom?) sposobnošću timskog rada da ceo ekonomski deo Vlade isporuči bar nešto od reformi. Strukturna reforma tržišta rada, pravosuđa, penzionog i zdravstvenog osiguranja, obrazovanja... su neophodni ovom posrnulom društvom ali praznom bukom i besom se samo udaljavamo od mogućnosti da nešto promenimo. Ovako radikalni pristup "reformama", a kad kažem radikalni prvenstveno mislim na "porazi i pregazi sve koji se protive, ne gubi vreme na slušanje i onako si najpametniji" ne reformiše ništa. Da parafraziram Marčela - umesto promena dobijamo zamene.

Još jedan "streljani reformator" i pobeda restauracije lepo zvuče da budu lajt motiv čitljivog i snažnog ali krajnje ispraznog teksta Miše Brkića ali ne odgovaraju nniti istini niti potrebama.

Što se tiče Zakona o radu, kakav god da je on mora biti rezultat kompromisa koji je posledica pregovora. Sve strane se moraju naučiti pregovaranju. A posebno je važno da i jedna strana koje trenutno nema u pregovoru bude zastupljena - a to su zaposleni u privatnom sektoru. Sindikati zastupaju taposlene u državnom sektoru (javna preduzeća i firme u restrukturiranju), vlasnici kapitala imaju i ministra i poslovne asocijacije koje su uključene u "javnu debatu" (koja se inače završava sutra) ali njihov glas se ne čuje. A radni odnosi su veoma osetljivo pitanje upravo za njih. Rad je jeftin jer je visoka nezaposlenost pa su i pregovaračke pozicije zaposlenih i poslodavaca nejednake a poenta Zakona o radu je bar delimično ujednačavanje tih pregovaračkih pozicija. Da sad citiram Krugmana (tekst se isto nalazi na Peščaniku):" Dakle, radni odnos je odnos snaga, a visoka nezaposlenost je znatno oslabila ionako slab položaj radnika u tom odnosu." Ako želimo da silom namećemo odnose u tako osetljivim sferama... onda ne tršimo samo reči. Levičari bi državu platili novcem a desničari ljudima. A i za jedne i za druge te valute kojih bi se oni tako odrekli su samo brojevi na papiru - statistike. Da li je baš tako, procenite sami na osnovu svojih uverenja.

http://pescanik.net/2014/01/propast-reformi/