Subota

Kuku si ga meni ako ona ovo pročita!

Još davno kad sam objavio prvi tekst, rekla mi je: Mene ne spominji niti me stavljaj u to što pišeš! Vrlo konsekventno mi je kazala da ne voli kako pišem: Možeš ti to mnogo bolje. U, bar ja mislim, 95% slučajeva, držim se toga a i kad sam je pomenuo, to je bila rečenica, dve, koje su mi se dopale svojom istinitošću. Ali sad ne izdržah, moja mentalna nutrina ne izdrža!

Ej, subota je a ja muljam, ha, ha, hi, hi, give me five! Givnem joj petaka i smejemo se zajedno, takorekuć, skupa. Ležim na krevetu, čitam Niske istine Andreja Končalovskog, skorašnji dar mog dragog prijatelja a ona petlja po kuhinji! I vesela je, smeje se, šali, promrmlja sebi u nos za trenutak kad joj nešto odmah ne pođe za rukom a onda opet smeh. Da o'ma razjasnim, ne izležavam se ja a ona rintači, ne, ja sam se upravo vratio od majke mi Radmile gde sam bio od jutarnje sedmice, odradio šta je trebalo i moralo, vratiću se opet pred njeno leganje u krevet i sve što mu predstoji i došavši domu svome, legao da odmorim junačka pleća i pročitam koliko mogu i koliko mi dozvoljavaju okolnosti zvane Chiara, sin mi, koji uvek ima nešto da mi saopšti ili me pita i ljubav mog života kojoj smo, na njen davni energičan zahtev, subotu proglasili za NJEN dan, u smislu: Neka me niko ne dira, ništa me ne pitajte, meni: Ti ćeš kupiti ovo i ono, skuvati...sinu: Čitaj, piši, crtaj, čame ti lap top i tablet, ovo je MOJ DAN, imam pravo na njega! U prevodu to bi značilo: Ležim u krevetu (radna soba, kabinet!), čitam, pišem, surfujem netom, radim šta mi je volja i šta mi padne na pamet, jasno?! Si, kako da ne, jasno kao letnji suncem okupan dan! Jedina ja nemam svoj radni prostor pa valjda zaslužujem da me bar jednom nedeljno ostavite na miru! Uglavnom je ostavljamo ali Chiara ne bi bila živa da se ne uspentra u krevet i počne da gaca i da se prevrće po razbacanim knjigama, ispisanim listovima, po lap topu, mazi se, podaje svoj ružičasti stomačić, šapicom pokušava da privuče pažnju, sin se seti da nije popio drugu kafu i pola sata čangrlja džezvama, šoljama, kašičicama, ponekad i ja prodefilujem kad me pritera mala ili velika nužda, jebi ga, kupatilo nam je tik do njene radne sobe! U prolećnojesenjeletnje subote, desi se da skoči iz kreveta i: Idemo! Chiara i ja spremni za koliko brzinu svetlosti i odemo na kej. S njom kad šetaš onda je to odista šetnja! Pet do deset kilometara, cirka! Kad se kao našetamo, ne retko se uglavimo na splav gde tz kućne ljubimce tretiraju kao rado viđene goste, popnemo se na gornju terasu, pijemo dobar italijanski espresso, divanimo ili ćutimo uživajući u pogledu na suncem pozlaćenu Savu.

E, ima i subota kao što je ova, prošlonedeljna, tek zamakla za ćošak. Takvih subota ona stojeći ceo dan za tz radnom pločom, šporetom, kreira pet, šest, sedam raznih jela, ručno umešenu pogaču ili male okrugle hlepčiće često premazane žumancem, bezbroj preslačaka, kolača, tiramisua i ostalih lenjih pita i žerbo kocki! Kad napisah kreira, ona to odista i radi, umetnost na delu! I vesela je, uživa u tome što radi. Pevuši, cvrkuće, smeje se sva brašnjava, ruke joj do lakata u testu, po kecelji paleta boja svih nijansi voća i povrća i ostalih znanih i neznani gastronomskih dodataka i prideva, o broju sudova koje koristi i umazane stavlja na gomilu jedne preko drugih, radi zdravlja mi, neću ni govoriti! Kad dunem kroz nos, namrštim se ili nedajbože zinem da nešto prozborim, ljutito reaguje: Pa zašto onda imamo mašinu? Prestao sam, ima tome, da zakeram oko sudova, šerpi i lonaca ali Devica u meni i dalje ne može da pojmi taj silni krš! Rezultat je taj koji za čas izbriše brigu o sudovima iako se ponekad pitam, u sebi naravno, odakle nam toliko tanjira, šerpi, lonaca, tiganja, plastičnih plitkih i dubokih posuda, kašika, viljušaka, ja jedina na ovom svetu nemam ni jedan oštar nož, varjača, drvenih i plastičnih, kutlača, cediljki, šolja i šoljica, staklenih posuda svih veličina, krpa i krpica, sunđera....! Rezultat zvani učinak, je uvek neverovatan! Da nadamnom visi Damoklov mač, ne bih se mogao odlučiti šta je od čega bolje! Nije baš nešto na izgled ali će moći da se jede, tu rečenicu je nasledila od majke koja je bila prefekcionista par excelance! Sin i ja počnemo da se davimo od užitaka, ne dolazimo do daha, tek ponekad kroz prepuna usta, progrgeljamo: Ovo ti je fantastično i ovo i ovo... Padne njoj na pamet da napravi nešto za šta je čula i dopalo joj se ali ga nikad pre nije pravila. Sin i ja to smažemo dok si rekao prevremeni izbori a ona mu nalazi zamerke: Prekiselo je, ni šećer nije kao što je bio, bilo bi bolje da odstoji da se jede sutra...To sutra, nikad se nije ustoličilo u našoj kući! I sin i ja se vodimo onom: Što možeš danas, ne ostavljaj za sutra!

Te i takve subote, makar i bile retke, jer se bukvalno satire od posla i onog koji mora i onog koji ne mora ali želi da svojim učenicima na milijardu i jedan način približi umetnost i zaintersuje ih za nju, pa svaki slobodan trenutak kad se vrati iz gimnazije i subote i nedelje provodi u radu, dakle, subote kao što je ona gore opisana, su praznik! Nas dvojica postajemo nepatvoreni epikurejci! Zadovoljstvo koje pruža našim očima, posebice blagoutrobiju, vatromet boja svih mogućih i nemogućih cvećki, mesa na ovaj ili nekakav njen način spremljenog, pirinča u kojem je svako zrno obaška, domaćih rezanaca, knedli sa pilećom džigericom, nudli, valjušaka, srpskokineskih začina, domaćeg bosiljka, origana, žalfije, ruzmarina, maslinovog ulja, soja sosa...i uložene ljubavi da bi ostvarila sav taj kosmos raznoraznarija, čini je srećnom. Da su takve subote redovne, odavno bi nas morali kotrljati, bili bismo kao lopte!

Možda je u svemu najlepše i najbolje to što ona kad sprema čak i jelo koje nam je poznato, sprema ga uvek na drugi način. Postoji jelo koje je porodičnim koncenzusom nazvano Kinesko jelo. Jelo je božanstveno! Pokušaću da navedem sastojke kojih se sećam. Meso od pilećih grudi ili teleće ili mlado svinjsko, isečeno na tanke listiće, sve vrste povrća u zavisnosti od godišnjeg doba, takođe isečeno u froncle, kineski (mogu i naši) tanki rezanci, ne kovrdžavi nego kao štapići, koji se na malo maslinovog ulja proprže dok ne dobiju tz braon boju, onda se sve to sjedini, zalije pravim kineskim soja sosom, prodinsta nekoliko minuta i sedaj za sto i trpaj u tanjr! Može da se jede i toplo i hladno mada retko biva da se ohladi! Kao i sve drugo što nam sprema i Kinesko jelo je uvek drugačije ali ni mrvu ne gubi na kvalitetu i ukusu, dapače! Ona je u svojoj suštini pravi umetnik! Inspiracija je važna ali ona voli, naprosto obožava da kreira i eksperimentiše. I svaki eksperiment i kreacija su joj je remek delo!

A sećam se, tada smo se zabavljali, pozvala me na ručak. Dođem, ona oterala svoje cimerke, sto postavljen, na jelovniku pohovane šnicle, spanać i salata. Pohovane šnicle i pomozi bože ali spanać! U njemu više belog luka nego zelenjave! Štipa za nos a o stomaku da i ne govorimo! Uredno pojedem svoju porciju, ona me gleda upitno, ja zateleban u nju do iznad ušiju, kažem: Odlično je, odavno nisam jeo bolje! Pitala buduću nam kumu koliko da stavi belog luka a ova joj rekla, dva, tri češnja. Šta zna dete koje nikad sem kafe ništa nije kuvalo, uzme ti ona tri glavice, isecka ih, izgoreli joj prstići i turi u spanać.

A za ovo ako joj neko dojavi pa pročita, sleduje mi Gulag! Bila je trudna, čekajući na atelje bili smo kod mojih, oko četiri meseca, ja izašao da nešto obavim a ona reši da me iznenadi. Pitala beogradske vrapce koje je moje omiljeno jelo a oni u glas: Punjene paprike! Vratim se, na šporetu šerpetina veličine bubnja mašine za pranje rublja, Radmila sačuvala iz onih vremena, poklopljena, vije se para iz nje i čuje se krčkanje. Poljubimo se i ona mi s osmehom na licu saopšti da kuva moje omiljene punjene paprike. Dođe vreme ručka, sto postavljen, iznese ona onu kazančinu, podigne poklopac, A? U, odoka gledano i procenjivano, dvanaestak litara crvenkasto žute tekućine, plivaju četiri babure, mogle su slobodno da treniraju vaterpolo! Sipam dve u tanjir, nožem i viljuškom ih dovedem u stanje jedivosti i navalim. Ona sedi naspram mene i pogledom me pita šta mislim, jesu li čemu? Savršeno, kažem, samo sledeći put kad ih budeš kuvala, sipaj malčice manje vode.

Odavno ih pravi najbolje na svetu! I još ih stavi u zemljani đuveč i zapeče u rerni. Prste da poližeš. S vremena na vreme mi kaže: Da mi nije bilo tvoje podrške, nikad ne bih naučila da kuvam. Šta si sve morao da jedeš! A baklave što pravi!!! Ali o tome drugi put.