Sanda

Stajao sam na uglu Dobračine i Cara Dušana, veče je bilo umereno sveže i suvo, tramvaj broj 2 klatio se ka Zoološkom vrtu, svetla u Prvoj beogradskoj bila su delimično pogašena, jedan pas je stajao kod semafora i gledao u mene, a ja sam stajao i gledao u psa.

(Nekoliko godina kasnije  pokušaću da iskomponujem pesmu koja opisuje taj trenutak.

Pesma će počinjati ovako:

«Stojim kod Prve beogradske,

Nadam se da ću te videti,

Mirišu gume automobilske,

Tebi se to neće svideti.

Ovako kad se čita, možda nekome pesma deluje bez veze, ali s odgovarajućom melodijiom, verujte mi na reč, ovi stihovi zvuče dramatično sentimentalno. A onda ide i refren:

«A ti...koračaš ulicom,

I kosu vežeš gumicom

I nekud odlaziš...»

Iskreno govoreći, kad sam smislio čitavu ovu pesmu punu guma i gumica, bio sam ubeđen da je izuzetna, sve dok mi neko nije skrenuo pažnju da «preterano liči» na jednu poznatu stvar... Od tada, s tom osobom više ne govorim.)

Dakle, stojim na uglu Dobračine i Cara Dušana. U ruci mi braon školska torba od veštačke kože. Pas koji me je gledao prelazi ulicu i odlazi nekud ka donjem Dorćolu. Ja krećem napred, ka ćošku Cara Dušana i Dositejeve. Planiram da se odatle popnem Dositejevom do Vasine gde je stanice trolejbusa 11 na liniji Kalemegdan – Lekino Brdo. Na tom drugom uglu je bakalnica sa velikim osvetljenim izlogom. U izlogu su banane, deterdžent i kutija s pirinčem.

U trenutku kad mi pogled napravi popis sadržaja izloga i skrene ka napred, susretne se sa licem Sande Stefanović iz III/5 gimnazije u kojoj svoje školske dane ja provodim u III/6. Upravo je izašla iz radnje noseći Crunch čokoladu i ugledavši me na delić sekunde se ukopala u mestu. (Za detalj s ukopavanjem, na bazi svog sećanja, nemoguće je, sada, sa punom preciznošću utvrditi istorijsku verodostojnost. Možda se i nije ukopala. No, moguće i da jeste. Zato predlažem, za potrebe ove priče ne budimo cepidlake i ponašajmo se kao da jeste.)

Iznenadila se što me vidi, pomislio sam. Da li joj je neprijatno?

Međutim, već u sledećem trenutku, ljubazna je. Pita otkud ja tu. «Čekam da mi nebo padne na glavu.» kažem. Ona se nasmeje. Istrčala je iz kuće da kupi čokoladu, kaže, i zato izgleda očajno. «Nemoj da me gledaš!» dodaje.

Meni ne izgleda nimalo očajno. Ali, to prećutim. Krenem s njom nazad ka onom prvom ćošku s Dobračinom. Na tom potezu informišem je o istorijatu svog treniranja košarke u KK Partizan i svežim razlozima za prestanak od pre samo 3 dana. Trudim se da prema toj bolnoj temi imam distancu i pokušavam da budem nonšalantan.

Zašto li pričam i košarci? Možda hoću da opravdam svoje vrzmanje i naš iznenadni i neplanirani susret? Možda hoću da kažem kako sam poslednjih nekoliko godina u to vreme, posle škole, već bio na treningu, u Zemunu, tamo kod Konjičke škole, a sad, evo ne moram, pa vreme trošim u smucanju po njenoj ulici? Ne znam, ali joj pričam.

Ili je ta moja priča kratka, ili je izgovaram brzo, al čitava moja životna drama staje je u tih par desetina koraka rastojanja između Dositejeve i Dobračine.

Ona me pažljivo sluša, postavlja potpitanja, čudi se, i uopšte ne deluje kao da joj je preterano dosadno.

Uđemo u Dobračinu, a več kod treće zgrade Sanda kaže:

«Evo, tu sam ja.»

Pokaže mi tri prozora u visokom parteru broja 48. Tražim da mi da broj telefona. Ona ulazeći u zgradu izgovara cifre: 629-... Krenem uzbrdo ponavljajući ih u sebi i ta ponavljanja vršim sve do Čukur česme, gde zastanem i hemijskom olovkom upišem telefon na veštačkoj koži unutrašnje pregrade svoje braon školske torbe.

Onda se popnem do stanice i uđem u trolejbus broj 11 koji se pojavio, u odnosu na situaciju i moje trenutne potrebe, preterano brzo.