Organska i neorganska opozicija

Zašto se opozicija nalazi u nevolji, zašto se slabo snalazi, zašto joj od 2012. pada podrška, zašto izgleda bezidejno i bezvoljno? O tome se dosta govorilo i pisalo. I ja sam, sa svoje strane, u skladu sa svojim mogućnostima, pokušavao da odgovorim. Pominjao sam gubitak ekskluzivnog prava na proevropsku politiku kao najbitniji razlog.

To je gubitak čarobnog ključa koji je današnjim opozicionim strankama, u prethodnom periodu, otvarao sva vrata. Gubitak monopola na evropeizam, potpuno ih je izbacio iz koloseka i kao da su ostali zbunjeni pred pitanjem: «Koju onda mi igru da igramo?» U ovom trenutku, neki su miljama daleko od tačnog odgovora, neki mi deluju kao da ga nikada neće ni naći. Međutim, dok se oni sudaraju u mraku, konstatujem da sam u svojoj analizi napravio ozbiljnu grešku.

Naime, po navici mi je pažnja usmerena na stranke iz miljea kome je tradicionalno pripadala moja malenkost. U toj inerciji potpuno sam izgubio iz vida postojanje organske ideološke opozicije kojoj pripada DSS i ostale stranke s nacionalističkim predznakom koje kao zajedničku ideju dele – anatievropeizam. One itekako postoje, iako nisu u Skupštini zastupljene onoliko koliko je zastupljen antievropeizam među narodom. U stvari, one čine realnu organsku opoziciju. U odnosu na politiku aktuelne vlade, zastupaju dijametralno različite stavove i ideološki su, u strateškom smislu, na suprotnom polu. Tako da se slobodno može zaključiti: u Srbiji postoje dve vrste opozicije: ona koja se slaže sa strateškim opredeljenjem vlade, ali joj se ne dopadaju ličnosti koje je sprovode - i ona druga, koja je strateški protivnik vlade, ali joj ličnosti koje je vode nisu mrske.

Ovakav Gordijev čvor u kom su zapetljane obe opozicione skupine čini da od dva opoziciona potencijala u realnosti ne postoji ni jedan.

Što se ovog drugog tiče, to je korisna stvar za Srbiju. Jedan od ozbiljnih uspeha aktuelnog premijera jeste to što je doprineo da od vrednosti u Srbiji, u poslednje dve godine, najugroženija bude pseudopatriotizam. Zahvaljujući pacifikovanju kosovske halabuke i potpisivanju Briselskog sporazuma, najveće duševne bolove pretrpele su, u tom periodu, profesionalne patriote i visokokvalifikovane narikače. Ali, ti Srbi po zanimanju jesu pretrpeli udarac, i jesu izgubili bitku, ali nikako rat. Uz dve državne novine koje umesto da zastupaju zvaničnu državnu politiku, predstavljaju ideološke stožere antievropeizma, i uz desetak satelitskih TV kanala na kojima na dnevnoj bazi defiluju mitomani, stručnjaci za svetske zavere, otkrivači tajne veze između EU i Trećeg rajha, imaoci trećeg oka, somnabuli, dekompenzovani agresivci, ziloti, šovinisti i neokomunisti, javno mnjenje svakodnevno prima ozbiljnu dozu ideoloških toksina koji u trenutku dostizanja dovoljnog nivoa u organizmu neće ostati bez dejstva.

Zato je ključno pitanje koje sebi treba da postavi politički svesno biće jeste: da li je normalno da dve suštinski toliko udaljene opozicije sarađuju, ne u formalnom, već u smislu sadejstva u slabljenja proevropskog fronta koji ova vlast drži, u uslovima u kojima se, ako bi kadar vlasti zumirali, taj front svodi na volju jedne osobe.

Po mom skromnom mišljenju takvo sadejstvo jeste katastrofalna greška sa nesagledivim posledicama.

Danas vrhunski patriotizam jeste promišljena i argumentovana kritika vlade, jesu konstruktivni i inteligentni predlozi, pomoć u stabilizovanju prilika. Vrhunska odgovornost svakog demokratski i proevropski orijentisanog građanina jeste njegov doprinos smirivanju strasti, umirivanju agresivnih procesa, otvaranju kanala za civilizovanu političku debatu i u davanju podrške za svaki korak koji vlast napravi u dobrom pravcu, u približavanju Srbije evropskim vrednostima. Jer je organska i jedina realna altrnativa tome mnogo, mnogo loša.

Objavljeno u Našim Novinama 18.10.2014.