У неко мало старије време постојао је релативно ограничен простор за промовисање идеја и људи, за најављивање акција, припремање промена. Speakers' Corner у Хајд парку представља неки симбол таквих алтернативних места где су се могле чути неке опскурни ставови, где су се могли видети разни чудни ликови. Традиционално је ипак то место било оно где се ретко могао срести главни ток јавног мнења. Јавност је најчешће информисана добро познатим путевима, постојале су "хоклице" за оглашавање којим се веровало, до којих се тешко стизало мучним степеницама пуних селекције и провере а кад се једном поне на њих иза речи изговорених или написаних стајао је ауторитет места са којих се изговарају... У Србији је то од дневних новина "Политика" на пример. Па кад се на страницама најстаријег листа на Балкану појави упуство за васпитавање деце па га још напише неко ко је написао књигу у којој је поручено "да је васпитавање процес који има одређени циљ: да дете одрасте и буде способно за самостално решавање већине животних проблема и аутономно функционисање у друштву" онда се њему верује.
Па још кад звучи тако савршено!!!
Сви знамо колико је тешко васпитавати дете и онда свака стручна помоћ која нам пружа подршку у оном што интуитивно већ осећамо како треба "Ја наредим, оно послуша и на крају све буде како треба, на крају буде човек. И увек је проблем наравно у томе што дете не слуша довољно, а не слуша јер га ја као родитељ из своје слабости пуштам да не слуша а сад ми и законом забрањују да га казним, само мало по гузи, па ја га волим, шта вам је...".
Али некако се у свим тим порукама да је потребно, да је неопходно, наметнути ауторитет родитеља, па чак и казном ако је потребно, да дете не би постало размажено, јер размаженост је патологија а шљапнути неког јер га волиш није, некако се увек знемарује да васпитавање није исто што дресирање. И да ако дете учиш да си ти алфа родитељ и да онај ко је јачи буде увек у праву, научићеш га (дресирати) да буде део чопора и да своје несугласице разрешава шамарима па ко је јачи у праву је. И да тако дете неће као одрасла особа бити " способно за самостално решавање већине животних проблема и аутономно функционисање у друштву" па макар то и писало на корицама књиге. И ако дете крене да трчи преко улице па га стигнете и ишамарате научиће првенствено да следећи пут пре него потрчи за лоптом прво погледа да ли га гледате па ако га не гледате "ево камиону ево ме" а секундарно највероватније да ако на време опалиш једну васпитну онда ће пиво увек бити довољно хладно.
Али видели смо то не само у Политици, већ и у Утиску недеље и мало мало па буде та прича у новинама... И тако на крају дођемо до тога да опскурни са Speakers' Corner-а постану мејнстрим.
Хоћу рећи, са Зораном Миливојевићем је исти проблем као са Иштваном Каићем: не толико у томе шта причају, јер свако има право на своје мишљење и ставове, већ у томе што се сваком мишљењу или ставу да легитимитет кад му се обезбеди простор за промоцију ван Speakers' Corner-а. Пуштен је дух из боце па се сад пазите за следећи пут ако се научи нешто. А ко не мисли да сам у праву нек не очекује да му шамаром утерам своју истину и то из два разлога: ја своје истине немам, само сумње и питања а шамаре ће вам пружии ова неразмажена деца научена методама "ненасилног васпитног шљапкања по гузи".