„Треба нагласити да постојање заједничког српскохрватског језика не доводи у питање постојање четирију нација или четирију независних држава нити угрожава национални идентитет.“
Пер Јакобсен
У Културном центру Новог Сада одржан је округли сто под називом „Шездесет година након Новосадског договора: Српска језичка политика данас”. Згодна прилика за ревизију историје и за ламентирање над трагичном судбином српског језика (читај: народа, у контексту давно превазиђених романтичарско-националистичких идеја о тројству језика, нације и државе). Наравно, зашто би се еминентни научни радници уопште бавили савременим лингвистичким истраживањима? Много једноставније је, а свакако и мање захтевно, уједињеним снагама дискредитовати директно Новосадски књижевни договор (1954), а индиректно и Бечки књижевни договор (1850). Стиче се утисак да је скуп у Новом Саду организован са намером да обезбеди научни легитимитет двема проблематичним тврдњама: Вук Караџић је реформом језика удаљио српски народ од братског руског народа; Новосадски договор је Брозов политички конструкт којим је отпочета окупација српског језика хрватском латиницом. Јасна је, дакле, политичка и идеолошка позадина скупа, који очигледно није имао намеру да се бави само лингвистичким питањима. Сам назив округлог стола јасно сугерише да није посреди чисто лингвистички скуп, као и чињеница да нису сви учесници скупа лингвисти (да занемаримо, ако је уопште могуће, да су поједини професори, учесници скупа, веома блиски националистичким и десничарским политичким струјама). Не треба, међутим, пренебрегнути чињеницу да је један од учесника скупа и доц. др Андреј Фајгељ, директор КЦНС, широј јавности познат по цензурисању изложбе радова студената Академије уметности у Новом Саду.
Оно што несумњиво највише забрињава и узнемирава јесу закључци који су донети након округлог стола:
1) Лингвистичка србистика је негирала кључне тачке Новосадског договора и истакла штетност њихове примене током протеклих шест деценија:
а) термин српскохрватски није лингвистички утемељен – он представља преименовани српски језик и у србистици га треба задржати само у подсећању на време доминације политичких над лингвистичким критеријумима;
б) Новосадски договор је погрешним схватањем равноправности писама суштински допринео одумирању српске ћирилице;
в) Данас је и у српској филологији и у институционалној српској политици неопходно поштовати уставну одредбу (члан 10) о ћирилици као о једином српском службеном писму.
2) Српска филологија и институционална српска политика морају се држати трију начела српског филолошког програма:
а) Српски језички и културни простор је недељив, из чега проистиче да је сва штокавска књижевност књижевност српског језика;
б) ћирилица је идентитетска карактеристика српског народа и као таква мора се сачувати;
в) ијекавски и екавски изговор су подједнако српска наречја.
Јасно је, дакле, ако пажљиво анализирамо закључке, да се појмом језика по ко зна који пут манипулише зарад националистичких идеја, јер се о језику не говори као о средству за споразумевање, већ као о синониму за националност. Језик и писмо се не посматрају као могућност да се приближимо другим народима, већ су симболички постављени као камени-међаши који треба да одреде јасне границе простирања српског националног бића. Инсистирајући на идентитетској функцији језика, занемарује се комуникативна функција, тако да језик постаје средство за политиканско промовисање националистичких идеја – оних (квази)митских, (квази)епских, неизговорених, али присутних.
Штокавица је разбаштињена, тако што јој је одузет надрегионални карактер. Штокавско наречје, као што видимо из закључка, престаје да буде наречје на чијој основи је стандардизован српскохрватски, већ искључиво српски језик. Српски језички и културни простор је недељив – дакле, Срби су свуда где се говори српски (а српски је свуда где је штокавско наречје). Пошто нам није пошло за руком да докажемо (силом или милом) да је Србија тамо где су Срби, и тамо где су српске кости, онда је неопходно да искористимо митски језички потенцијал, и да поведемо нови рат, овог пута уз помоћ језика. Инсистира се на томе да српскохрватски није лингвистички утемељен термин, али се намерно заборавља да српскохрватски није творевина друга Тита, нити, пак, комуниста, већ да се идеја јавила средином 19. века код српских и хрватских интелектуалаца југословенски оријентисаних, који су живели на просторима тадашње Србије и Аустроугарске.
Ћирилица је, наравно, идентитетска карактеристика српског народа – Македонци, Бугари, Руси као да не постоје. Латиница, која нам долази од мрских нам непријатеља, угрожава ћирилицу. Дакле, непријатељ мора да постоји, макар и фиктиван. С обзиром да је ћирилица наш идентитет, а да непријатељска латиница угрожава опстанак идентитета, онда је природно да се јаве неки матине-спситељи који ће сачувати национални идентитет који је у посртању. Ни у ком случају чињеница да знамо и ћирилицу и латиницу није сагледана као предност нашег народа, већ искључиво као мана.
Без претензија да правим икакву паралелу, желим само да подсетим да је главни аргумент нацистичких језикословаца Трћег рајха био – ако изгубиш свој језик, изгубио си свој идентитет.
П. С. Желео бих да скренем пажњу да је блог написан на основу закључака пренетих на сајту Политике и НСПМ.