Umetnost politike

Podsetimo se: u incidentu koji se desio na otvaranju izložbe "Odstupanje" jedan umetnički rad je proglašen politički nepodobnim i kao takav uništen pa zabranjen, prvo od strane fragilnih žrtava rata, zatim od strane njihovih reprezenata u kulturi i desničarskom aktivizmu a onda i od institucija koje takvu zabranu mogu da sankcionišu - Ministarstva policije i kulture, Gradskog sekretarijata za kulturu, Opštine i policije Stari Grad itd. Zloupotreba bola žrtava rata legitimisana je i ocenama kolega, ovdašnjih umetnika i kustosa, u vezi svih radova prikazanih na izložbi. Stručno nezadovoljstvo je demonstrirano prvo u galeriji Kontekst od strane  umetnika Z. Čalije, koji je, pozvavši se upravo na svoje članstvo u ULUSu, sprečio otvaranje izložbe “nikakve umetnosti” i otpočeo incident. Ovaj istup je na vrli implicitan način podržan od kustosa S. Janjića, koji je za Politiku odvolontirao sveobuhvatnu instant kritiku izjavivši da radovi kao da su kreirani da naprave neku pometnju, da imaju nizak umetnički domet i da mu se čini da na izložbi nije reč o najkvalitetnijim umetnicima. Sa druge strane, ljudi koji su organizovali izložbu ili došli na otvaranje su, protestujući što policija i vlast nisu omogućili odvijanje manifestacije, tvrdili da rad i nije političan, to jest da je pogrešno interpretiran i zlonamerno politizovan od strane inicijatora incidenta. Pojavila su se i mišljenja da je umetnost mladih kosovskih umetnika nešto mnogo bolje od onoga što se inače može videti u Beogradu. Policija je, bivajući stavljena na ovakav test na otvaranju/zatvaranju izložbe i u danima koji su sledili, reagovala odobravajući obema stranama: pomažući obrazovcima time što su branili ljudima da se približe galeriji na dan otvaranja i onda i organizatorima, Centru za Kulturu Stari Grad, čija je direktorka Lj. Ristić usled ULUSovskog i uopšte, institucionalnog pritiska, zaključila ubrzo nakon otvaranja da je izložba i zatvorena. Policija i privatno obezbeđenje uredno su brinuli o umetničkim radovima niskog umetničkog dometa do kraja predviđenog termina izložbe. Ovi rascepi u policijskim ingerencijama i intencijama najbolje i jesu ilustrovani pocepanim printom sa pop-art likom Jašarija, koji je, poput žrtve rata u kome se nema vremena ni motiva za "asanaciju terena" ostao da leži na podu galerije. Izložba je tako ostala zatvorena a prisutna u javnosti, poput nekog umetničko-političkog duha u boci, ali duha–pripravnika, jer tek što se ukazao, oteran je nazad u svoje tradicionalno prebivalište. Oponenti i zagovornici održavanja izložbe nadalje su pokušavali na razne načine da se umile vlastima koje su trebale da se umile policiji i prevuku je na drugu stranu vrata galerije Kontekst. Nije bilo mnogo insistiranja na političkim pitanjima koje ovakav događaj pokreće tj. duh-pripravnik je ostavljen da čami gde je i bio, upisan mu je samo onaj fingirani staž iz Novog Sada. Sećamo se, sledio je ubrzo veliki miting za hapšenje Jašarija i narodno potlač-veselje nakon polaganja zakletvi u tu svrhu. Sve je pomalo već palo u zaborav, došlo je do političke asanacije terena izložbe "Odstupanje".

Skoncentrišimo se zato sećanjem i razmišljanjem (kao što je i važno da redovno čine svi umetnici i umetnice na našoj dodatno-dopunskoj nastavi) odmah na ono na šta niko ne može ili neće, znači na napušteno bojište, na kome nas čeka zbog niskog umetničkog dometa iscepana slika političkih težnji i dostignuća Adema Jašarija.

Za razliku od medija i tamo nataloženiih eksperata mi smo, kao i neki idealizovani političari i političarke, dužni da se prevashodno rukovodimo svojim subjektivnim stavovima i impresijama, koji ne moraju da se podvrgavaju beskraju objektivnih a sumornih činjenica. Dakle, da vidimo kakvi su naši puki utisci, šta je to Adem Jašari ili mit o njemu, (iz)umeo u politici? Da li je on univerzalni subjekt svog vremena, utelovljenje kurentnih antagonističkih viđenja i tumačenja sveca kao teroriste, heroja kao razbojnika, hajduka kao Hajduka i gubitnika na zemlji kao cara nebeskog? Ako se prisetimo, iako smo to možda zaboravili, informacija o Dreničkom obračunu je u medijima predstavljena kao uspešna operacija MUPa. Pre akcije, Jašari ili neko njemu blizak, izrešetao je dva policajca u službenom automobilu na nekoj raskrsnici u Drenici. I gle, ja ustvari i nisam danas baš siguran da je to on ili neko njegov uradio, kao što to možda i nije njegov jedini ili najveći sukob sa zakonom i bezakonjem, ali eto, baš to iskrsava iz sećanja. Sudeći po pokličima na brojnim demonstracijama u Beogradu, pre i posle tih događaja: "Idite na Kosovo", vladala je neka vrsta društvenog konsenzusa o opravdanosti i urgentnosti ove i ovakvih akcija policije. Međutim, taj događaj u Drenici je u političkom smislu bio rubikon za kosovsko društvo, prevoj sa koga više nije bilo povratka. Zajedničkom globalnom kulturom tek zbližena omladina u Prištini ponovo se, “posle Drenice”, razišla u svoje kafić-korzo zabrane.

Kako bi smo dakle, u univerzalnim koordinatama XX veka mogli tumačiti i razumeti tragični događaj u Drenici i njegov politički smisao? U ređanju asocijacija uvažićemo ikonoklastični akt ikonofila – dakle one logike i politike koja je iscepala rad Drena Malićija. Sada, kad smo sprečeni da vidimo rad, ništa nam durgo ne preostaje nego da disciplinovano sledimo propalu dogmu ikonoklasta, naša nastava za sada se odvija bez slika. Međutim, slike koje i u ovakvoj situaciji jesu prisutne i relevantne su baš one koje sami učesnici i učesnice nastave da prizivaju iz svoje memorije na osnovu teksta koji produkujemo. Moraćemo da sami mislimo o onostranim sadržajima umesto da ih uz pomoć slika tek kontempliramo.

Napad na Zlatni Hram u Amritsaru

Siki, narod koji naseljava Pendžab, oblast koja je jednim delom u Indiji a drugim u Pakistanu, među prvima su zauzeli busiju u svetskoj plimi etnifikacije ekonomskih nevolja. Ako se setimo konzervativne revolucije Ronalda Regana – Pravog Amerikanca i Margaret "Great Britain is Great Again" Tačer, obespravljene svetske mase su izgleda ovako shvatile šansu za razvoj koja se pruža od strane već “razvijenog sveta”: budimo i mi još više ono što jesmo, again - Veliki Siki, Srbi, Albanci, Tutsi, Tamili… Raspadom SSSRa i kakve-takve alternativne društveno-političke ideje, vulkan etnifikacije problema eksploatisanih i depriviranih svetskih masa se probudio. Jedna od prvih erupcija desila se u konačnom obračunu indijske vojske sa militantnim Sikima, zabarikadiranim nakon niza oružanih incidenata u Zlatnom hramu, u Amritsaru, njihovom najvećem svetilištu. Operacija Plava Zvezda dovela je do smrti stotina napadača i branilaca hrama a onda i do lanca osveta - ubistva Indire Gandi, masakara nad Sikima širom Indije, gubljenja poverenja Sika u indijske vlasti. Ali, potpuna i konačna antagonizacija Pandžaba sa državom Indije ipak nije bila moguća jer su Siki imali koliko-toliko dobru poziciju u razvoju indijske ekonomije. Možda je upravo ova ekonomska integrisanost Sika na kraju krajeva oslabila ili odložila secesionističke procese.

E, sad, za razliku od Amritsara, gde su indijske vlasti imale i deo Sika na svojoj strani - čak i samog komandanta operacije, Srbija je sistematski uništila svaku pomisao na saradnju sa delom, još početkom osamdesetih Jugoslaviji dovoljno lojalnih kosovskih Albanaca. Indijskoj vojsci je, nadalje razmišljamo, na neki način uspelo ono što JNA nije uspelo u odbrani granica SFRJ nakon proglašenja nezavisnosti Slovenije. Možemo čak reći da je JNA svojim nečinjenjem ustvari ispunila misiju narodne vojske a indijska vojska je istu tu misiju proneverila, pretvorivši se u naslednika britanske, kolonijalne vojske. Političke probleme svih ovakvih žarišta u svetu, globalni kapitalizam pokušao je da zataška i kulturalizuje politikom multikulturalizma, poručivši - tamo gde su ekonomske, klasne i političke razlike, neka budu kulturne, verske i nacionalne.

Adem Jašari, poodavno odstranjen iz ekonomsko-političkih briga matične države (kao i celo Kosovo a posebno region Drenice, dostigavši još onda taj nedavno svečano ponuđeni hongkonški status), zabarikadirao se upravo i u nekakvom kulturnom modelu. Odmetnik, pater familias, koji gerilski a opet idilično, domaćinski, živi i radi u oblasti van brige i domašaja zakona, gde može “slobodno” da uživa svoju kulturnu izuzetnost. Kao da je uništenje njegove porodice i kuće opravdalo sve zidove izgrađene oko kuća kosovskih Albanaca, svu tu silu straha i zaštite (od?) njihove kulturne i običajne samobitnosti. Kao što je demografski priraštaj kosovskog stanovnistva bio odgovor na egzistencijalnu diskriminaciju, tako su zidovi oko kuća bili u podjednakoj meri i posledica izolacionizma i ograđivanja jugoslovenskog i srpskog društva od egzistencijalnih i kulturnih problema svojih siromašnih i “drugačijih” sugrađana. Jašari je svojim krajem politički pokazao da ovaj samoupravni kulturni izolacionizam ne može preživeti u raljama globalne tranzicije. Tu lekciju kao da je shvatio Osama Bin Laden, koji je primenio najbolju taktiku za preživljavanje savremenih hajduka: promenu kulturne paradigme. Umesto da, poput Cara Lazara ili Adema Jašarija, insistira na svom vlastelinstvu ili vlasništvu i pripadajućoj kulturnoj matrici, negovani i kapriciozni saudijski princ se samo-ražalovao u planinskog lutalicu i asketu. Da um onih koji ga traže ne može lako da odgonetne takvu sasvim ne-ekonomičnu promenu identiteta, najbolje svedoči Una Bomber, čovek koji se od naučnika pretvorio u pustinjaka, slao godinama pisma-bombe nesimpatičnim institucijama i teško da bi ikada bio otkriven da ga nije osumnjičio rođeni brat. 

Napad na U Izolovanom Kompleksu Zatvorenu Versku Sektu

Malobrojna, usamljena i izolovana verska sekta je transgresivna forma američkog verskog liberalizma. Mala sekta taj liberalizam dovodi do neprijatnih krajnjih konsekvenci, gde sistemska panika nastaje prvo onda kada neko uzme sebi pravo da ustupi svoj imetak, radne sposobnosti pa čak i porodicu, dobrovoljno odabranoj, po njegovom/njenom mišljenju super-pravednoj zajednici a drugo, kada takva raspodela i razmena dobara dovede do samoizolacije, demonstracije neposlušnosti sistemu, dekadencije a često i do samouništenja zajednice. Začudo, to sa jedne strane deluje kao nastavak naseljavanja Američkog sna njegovim primalnim načelima i idealima - slobodi u verskoj izuzetnosti i u misiji parohije, koju mala zajednica vernika, ogorčena grešnošću i nepravednošću postojećeg, prenosi u alternativni svet novog kontinenta a baštini i brani u tamo zatečenom okruženju. I zaista, sekte jesu novi kontinent verskog liberalizma “within” tj. unutar USA, gde, kao i tokom onog prvobitnog naseljavanja, starosedeoci stigmatizuju a često i opkoljavaju i uništavaju te usamljene, nerazumljive i ranjive naseobine kolonista. Sa druge strane, sekte se radikalno izoluju od ekonomskih načela američkog kapitalizma, zbog čega je možda upravo ta “neprirodna” međuljudska solidarnost i “Radim koliko mogu, uzimam koliko mi je potrebno” princip, omiljeni aspekt medijske satanizacije ovih božanskih istraživača. Možda su oni tek pioniri, možda je istorija i budućnost američkog kontinenta ipak na njihovoj strani, strani nesimpatičnih svojeglavih sekti. Mnoge grupice parohijana – prvih naseljenika iz Britanije ili Irske ne bi posegnule na tadašnji novi kontinent da nije bilo i tog, postojećoj sredini nimalo simpatičnog verskog radikalizma u skromnoj izuzetnosti.

            Ipak, sekte u političkom polju teško da dostižu univerzalnost svojih načela, već se pre urušavaju u beskraju ispravnog razlikovanja i, na svoju nesreću, konsekventnom a partikularnom tumačenju verske zatucanosti, pristojno rasprostranjene i legalizovane u većem delu SAD.

            Da nije i sam Adem Jašari nekakav radikalni tumač lokalnih kulturnih i religijskih principa, kao što je princip herojskog nacionalnog otpora zavojevaču? I to možda na način koji je vladajući upravo “within”, unutar Srbije, naravno u onoj meri u kojoj se kulltura Srbije može diferencirati od okolnih, manje ili više prepletenih ili integrisanih kultura. Jašari kao da je bio eksplicitni ekskluzivni tumač svudanaokolointegrisanog mita nepokorenog hajduka i buljubaše. Ako bolje pretresemo i kosovsku mitologiju, Jašari je radikalniji izbornik carstva nebeskog od Lazara Hrebljanovića. Dok se Lazar ipak borio i za carstvo zemaljsko, pa se od toga posle odustalo kroz legendu (uzmimo samo navode Konstantina iz Ostrovice u “Janičarevim uspomenama” o Lazarevim rečima Bajazitu pred samo pogubljenje, bilo je to nešto ovako: nisam ni sanjao da se ovako možemo sresti, tj. da se poraz uopšte može desiti), dakle dok se Hrebljanović borio i za vlast i za čast, Jašari se u poslednjem okršaju sa srpskim vlastima zaista opredelio za striktnu odbranu hajdučke i nacionalne časti, odvevši pritom, poput nekog egipatskog ili kineskog velikaša, i veliki deo svoje svite i porodice sa sobom u smrt i zagrobni život, čiji smo savremenici. Jašari je znači, svojim otporom po svaku cenu, izumeo radikalnu politiku aproprijacije i praktikovanja i lokalnih i univerzalnih kulturno-političkih načela svoje epohe.

Ne Srebrenici, da Sinđeliću i Tepiću

Adem Jašari nije ni imao iluzija kao srebrenički Bošnjaci, da bratstvo i jedinstvo ima još nekog kohezivnog, kulturnog, ljudsko-solidarnog smisla na teritoriji ex-Jugoslavije. Nije se predao svojim progoniteljima, možda i iz tog prostog političkog razloga što bratstvo i jedinstvo nekako nije ni važilo za Albance, kao što je bilo prestalo da važi i za majora Tepića, opkoljenog u bjelovarskoj kasarni. Egzekutori srebreničkih Bošnjaka pokopali su svojim zločinom univerzum Jugoslavije a Jašari je, opkoljen, upotrebio još jedan lokalno-univerzalni standard iz bivše zajedničke domovine i nadalje zajedničkog sveta, onaj koji se u Srbiji vezuje za Stevana Sinđelića ili, kako bi to možda samom Jašariju bilo draže - Buč Kesidija u njegovoj filmovanoj biografiji - bolje brza smrt i legenda nego predaja dušmaninu i neznana grobnica. A lako ćemo se prisetiti i jednog još političnijeg i čuvenijeg standarda: Ne tražim pomilovanje, niti bih vam ga dao! Hoću reći, tu, u toj univerzalnoj kodifikaciji događaja koji su obeležili naše vreme leži tj. stoji jedno jedino umetničko poslanje i carstvo nebesko.

            Šta sada? Šta sada ako je ovo sve istina a cela stručna javnost, sve institucije i vascelo građanstvo neće i ne žele da vide čak ni nevešto prefarbani lik i delo Jašarija (uzgred budi rečeno, nije mi jasno zašto je ovakav istorijski tip postavljen u radu tako da se merka sa političko-umetničkim mekušcem Elvisom, ali ajde). Da li je potrebno reći da je umetnost politike upravo u tome da maksimalno iskoristi tj. u svoju korist uposli ove zagonetke i zadatke univerzalnih i lokalnih paradigmi? Kao savremeni umetnici i umetnice moraćemo međutim i da ignorišemo ili probijemo profesionalne norme, otarasimo se lokalnih običaja tako što ćemo im kako god znamo preuzeti infrastrukturu i diskurs, a eskivirati nepovoljne globalne tendencije otimajući od njih pritom samo univerzalne kategorije, u prečišćenom vidu. Lako, zar ne? Dok se radniku, trgovcu, preduzetniku i tajkunu još i može oprostiti što zatvaraju oči pred ovakvim šansama i imperativima i koriste priliku da se opravdaju time što ih i drugi drže zatvorene, umetnost i kultura nemaju nikakvog razloga i opravdanja za oportunistički autizam. Eto, na žalost, baš na nama, malograđanima, kapoima i kvislinzima u kulturi, na nama je da pokušamo nemoguće. Taman smo mislili da ćemo u beskraj moći komotno da izležavamo um u reprodukcijama, npr. nama i našim gospodarima tajkunima tako dragih imresionista (s tom razlikom što oni teže da ga izležavaju na originalima) kad se ispostavlja – da ćemo morati i sami da koristimo impresionističke metode, tj. da ćemo morati i da postanemo impresionisti, da pogledamo i najobičniji detalj našeg sveta na drugačiji način, onaj koji prevazilazi tehnološka dostignuća i tržišne i političke trendove.

            Inače? Inače ćemo gledati kako se sav ovaj lepo otkriveni čvor nadalje zavezuje u trezoru Demokratske stranke, koja će na zavezivanju da uposli i time prividno pacifikuje i duha-pripravnika i prikrije njegovu a time i našu umetničku zrelost i političko pravo. I onda, šta, kao umetnici i umetnice imaćemo problem koji imamo sa ovdašnjim pozorištem, koje bi da bude savremeno ali tako da ostane tradicionalno. Ima li tome boljeg dokaza od jučerašnjeg posta M. Bogavac na njihovom blogu? M. Bogavac, pokušavajući da postane univerzalni urbano šarmantni beogradski subjekt, nailazi na niz objektivnih teškoća – kartice za cash, istorija porodice, goveđe polutke u koštacu sa halapljivim radnicima, ekonomske zakonitosti struke, lepi strah i umerena panika od moderne arhitekture... i, odustajući od sopstvene subjektivnosti kroz standardnu porno formu – formu ispovesti, nehalapljiva junakinja ordinira ovim objektivnim beskrajem u kome se tragovima umetničke avangarde zabavlja kao Roto-romanom, pozajmljenim u vozu, od slučajnih saputnika. Naravno, među objekte u prolazu spada i psihoanalitičar, ona i njega vidi kao cash-mašinu, hoće od njega gotovinu. Ali, on je jedna pokvarena mašina, ne daje cash, šta više - uzima ga... i zato se M. Bogavac vraća mami, jednoj praktičnoj ženi kojoj može da poveri svoju subjektivnost u neku vrstu dnevnog boravka ili jaslica. Iz te duboke pozadine, iz tog se(j)fa objektivnosti M.B. će odsutno posmatrati nedokučive aktivnosti avangarde, na ljuljajućim a nefunkcionalnim temeljima - nas!