DELO ČINI ČOVEKA!

Koji je to unutrašnji poriv, kakav je to glas savesti podstakao mladog vojnika Bredli Meninga da kao mladji obaveštajni analitičar sa pristupom poverljivoj mreži i bazi podataka Pentagona i Stejt departmenta, prikupljene informacije dostavi "Vikiliksu", kako bi čitav svet saznao o razmerama zla i zločina?

Bredli Mening je sam odgovorio, i to na početku sudjenja, koje mu je presudilo doživotnu robiju: dostavljanje „Vikiliksu", organizaciji za objavljivanje državnih i korporativnih tajni, video-snimka u kojem se vidi kako američki helikopter puca po civilima u Bagdadu (događaj koji je privukao pažnju i zbog pogibije dva novinara Rojtersa), objasnio je „ličnim užasom zbog krvoločnosti posade". Dostavljanje na stotine hiljada izveštaja Pentagona sa ratišta u Iraku i Avganistanu, opravdao je željom da pokaže „pravu cenu" tih ratova, koji su ga „lično deprimirali". Naveo je i da samo želi „da narod vidi istinu... jer bez pravih informacija javnost ne može da odlučuje". Želeo je takođe da podstakne „svetsku debatu i reformu". „Savest mi je čista", izjavio je pred vojni sudom.

Kakav je to etički kod, koji sklop najintimnijih motiva je inspirisao Edvarda Snoudena, najpre tehničkog asistenta u CIA, a potom službenika "Buz Alen Hamiltona", privatne firme koju je angažovalo
Ministarstvo odbrane u tajnom projektu Nacionalne bezbednosne agencije (NSA), da o svojim saznanjima obavesti svetsku javnost, šaljući poverljive podatke novinarima "Gardijana" i "Vašington posta"? Sam Snouden je pre dobijanja azila u Rusiji svoj postupak objasnio u intervjuu za "Gardijan": "Moj jedini motiv je bio da informišem javnost šta se radi u njeno ime i šta se radi protiv nje. Svestan sam da ću propatiti zbog svog postupka. NSA je napravila infrastrukturu koja omogućava da se sve presretne. Ako želim da vidim vaš imejl ili poruke na telefonu vaše supruge, mogu to da učinim. Mogu da dođu do imejlova, šifri, podataka sa telefona, kreditnih kartica. Ne želim da živim u društvu u kome se događaju takve stvari u kome se snima sve što kažem", istakao je Edvard Snouden.

Kakvo je to kućno vaspitanje, koje osećanje dužnosti je motivisalo Lakića Djorovića, oficira sa dve decenije radnog staža u Pravnoj službi Generalštaba JNA i VJ, bivšeg ratnog vojnog tužioca za Beograd i na Kosovu da uprkos svemu progovori o Srbiji kao taocu tajnih službi!? Zašto je o svojim neposrednim saznanjima o ratnim zločinima počinjenim na Kosovu svedočio u Haškom sudu, gde je njegovo svedočenje ocenjeno kao veoma pouzdano, iako je odbrana optuženih generala pokušavala da ga proglasi neuračunljivim, a ovdašnji funkcioneri - nekredibilnim svedokom?
Takodje, zbog čega je Lakić Đorović prvi, još 2001. godine javno progovorio o žrtvovanju 16 radnica i radnika RTS-a, koji su poginuli tokom NATO bombardovanja 23. aprila 1999. u zgradi RTS-a u Aberdarevoj ulici?

Lakić Djorović, sada potpukovnik u penziji, sam je dao odgovore na ova pitanja gostujući u emisiji "Mućni glavom" u subotu, 18. aprila 2015. godine. (LINK: http://www.radiobeograd.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=3256&Itemid=182)

Meni kao gradjaninu i kao novinaru ostaje samo potraga za odgovorima na pitanja: Može li Srbija postati normalno, demokratsko i prosperitetno društvo bez otvaranja tajnih dosijea i reformisanja tajnih službi?
Hoće li ikada hrabre i moralne osobe poput Lakića Djorovića dobiti priznanje i zaslužiti uvažavanje, umesto etiketa, pretnji, batina i svakojakih ponižavanja?

Neka je večna slava i hvala žrtvovanim koleginicama i kolegama: Jelica Munitlak (28), šminkerka, Ksenija Banković (28), video-mikserka, Darko Stiomenovski (26), tehničar u razmeni, Nebojša Stojanović (27), tehničar u masteru, Dragorad Dragojević (27), radnik obezbeđenja, Dragan Tasić (31), električar, Aleksandar Deletić (31), kamerman, Slaviša Stevanović (32), tehničar, Siniša Medić (32), dizajner programa, Ivan Stukalo (34), tehničar, Dejan Marković (39), radnik obezbeđenja, Milan Joksimović (47), radnik obezbeđenja, Branislav Jovanović (50), tehničar u masteru, Milan Janković (59), precizni mehaničar, Tomislav Mitrović (61), režiser programa i Slobodan Jontić (54), monter.

P.S.
Svedočenja potpukovnika Lakića Đorovića

"U kontekstu suđenja bivšem direktoru Radio Televizije Srbije Dragoljubu Milanoviću, krajem juna 2001, istražni sudija Okružnog suda u Beogradu Vučko Mirčić obraća se Ministarstvu odbrane, tražeći dve stvari:
1. da se službenici koji su se bavili odbranom u RTS-u oslobode čuvanja službene i vojne tajne;
2. da odgovori da li ga je NATO ili neka članica tog vojnog saveza upozorila da će RTS biti bombardovan 23. aprila 1999.

Nakon više od dva meseca, Sektor za civilnu odbranu, koji je po zakonu, u ratnim uslovima, u okviru Ministarstva odbrane bio nadležan za Televiziju Srbije, kao za sistem od velikog značaja za odbranu zemlje, obraća se Pravnoj upravi tog istog ministarstva, dostavljajući joj zahtev istražnog sudije Mirčića i jedan akt Sekretarijata ministarstva. Sekretarijat u tom aktu naređuje Sektoru civilne odbrane da razmotri zahtev istražnog sudije i da u saradnji s organima bezbijednosti dostavi svoj stav po tom pitanju. Dakle, odgovarajuću naredbu dobili su i organi bezbijednosti.

Sektor za civilnu odbranu, tj. pukovnik Petar Pajčin i potpukovnik Zulević, radi pripreme odgovora Sekretarijatu u više navrata, pa i 6. avgusta 2001, organizovali su i održali više službenih razgovora, sa više lica iz Pravne uprave SMO (načelnikom Pravne uprave general-majorom Aleksandrom Ignjatovićem, njegovim zamenicima - pukovnicima Milovanom Mihajlovićem i Svetomirom Cvetkovićem i sa saradnicom Pravne uprave gospođom Milinom Petković-Nenadović).
U dva navrata, po dogovoru sa mojim pretpostavljenim, potpukovnik Zulević opširno je razgovarao i sa mnom - Lakićem Đorovićem, potpukovnikom iz Odeljenja za propise Pravne uprave, kao licem koje je pripremalo stručna mišljenja o primjeni propisa u ovoj oblasti.

U brojnim i opširnim razgovorima, s početka prikriveno, a potom otvoreno, uporno i čak prijeteći, Sekretarijat civilne odbrane, tj. Pajčin i Zulević, pozivajući se na stavove i procjene organa bezbijednosti i Sekretarijata SMO, naglasili su da će na sudu, prije svih, morati da svjedoče i sam pukovnik Pajčin, te generali Petković i Manastirac, kao i drugi visoki vojni funkcioneri, ne samo iz Službe civilne odbrane, nego i iz Ministarstva odbrane, Generalštaba i drugih djelova Vojske i vojnih službi bezbijednosti. Uporno su pokušali da nas ubijede da, u tom momentu, bez obzira na sadržinu važećih propisa, niko ne može biti oslobođen od obaveze čuvanja vojne ili službene tajne u vezi sa okolnostima bombardovanja zgrade RTS-a.

Načelnik Pravne uprave general Ignjatović zahtevao je da i mi podržimo stavove Službe za civilnu odbranu, Sekretarijata i organa bezbijednosti - da se u tom momentu niko ne oslobodi od obaveze čuvanja tajne, tj. da se svjedoci, do daljnjeg, ne odazivaju pozivima suda.

Dana 9. avgusta 2001, kao hitan za odlučivanje, meni su dali predmet Pravne uprave pov. broj 466/2001. U omotu (koricama) toga predmeta nalazilo se preko 20 raznih dopisa i dokumenata.

U predmetu su se, između ostalog, nalazile i tri službene zabeleške ovlašćenih lica organa vojne bezbijednosti. U dvema službenim zabeleškama, koje su odvojeno jedan od drugog sačinili dvojica ovlašćenih lica vojne bezbijednosti, verujem iz Uprave bezbijednosti Generalštaba, govori se o tome da je vojni i državni vrh bio upoznat da će NATO bombardovati zgradu RTS-a, jer da je, pored ostaloga, i Centar za elektronsko izviđanje i protivelektronska dejstva iz Podgorice »uhvatio i dešifrovao« delove navodno presretnutih razgovora, prvo - između pilota NATO aviona, gde jedan pilot saopštava drugom - »... da im je ponovo naređeno da unište RTS i da kreću...« i, drugo - deo razgovora posade sa NATO bazom u Avijanu - »da su izvršili zadatak«.
U trećoj službenoj zabelešci, koju je sačinio pukovnik Uprave bezbijednosti Generalštaba, koja je opširnija od prve dvije i ispisana je na gotovo dvije strane, nakon analize sadržine prve dvije zabeleške i drugih dokaza, predlaže se - da se do daljnjeg niko ne oslobađa od obaveze čuvanja vojne, službene i državne tajne, jer bi to škodilo interesima i bezbijednosti zemlje.

Znajući da su moji pretpostavljeni već dogovorili sa Sektorom za civilnu odbranu i Sekretarijatom SMO da se podrže njihovi predlozi i predlozi organa bezbijednosti, te da se od mene očekuje da u tom smislu pripremim i nacrt odgovora za potpis načelnika Pravne uprave, a s ubeđenjem da bi to bilo krivično kažnjivo tumačenje propisa, sačinio sam dvije službene zabeleške. Obje sam uradio i šefovima predao 9. avgusta 2001. godine, sa svim spisima predmeta.
U prvoj - opširno i detaljno prikazao sam relevantno činjenično stanje, naglašavajući sadržinu dopisa i dokumenata u predmetu, naročito triju službenih zabeleški organa bezbijednosti, a u drugoj - nakon kratke analize relevantnih odredbi važećih propisa u ovoj oblasti, predložio sam da se svi mogući svjedoci oslobode od obaveze čuvanja tajne, kao i da se opomenu na obavezu odazivanja sudskim pozivima.

Moj pretpostavljeni, pukovnik Cvetković, nakon dugog ubeđivanja rekao mi je kako sugeriše da se moje dvije službene zabeleške pošalju kao mišljenje i predlog Pravne uprave. Po njegovom naređenju pripremio sam nacrt odgovora, iz koga je on međutim izbacio mišljenje »da u konkretnom krivično-pravnom predmetu nema pravnih smetnji da se sva lica koja sud želi da sasluša kao svedoke u krivičnom postupku oslobode od obaveze čuvanja tajne« i da »u konkretnom slučaju postoji javni interes koji, u smislu stava 3. člana 38. Zakona o Vojsci Jugoslavije zahtijeva da se svi svjedoci oslobode od obaveze čuvanja tajne«. Izostavljeni dio teksta pukovnik Cvetković je zamijenio stavom kojim se anulira smisao navedene zakonske odredbe, a zatim je napravio novu verziju, koju je dostavio Službi za civilnu odbranu, kao Akt Pravne uprave, pov. broj 466-2/01 od 10. avgusta 2001. godine.

Budući da se ovde radi o rasvetljavanju pogibije 16 mladih ljudi, odredili smo da se ovaj predmet čuva trajno.

Držeći da se radi o značajnom predmetu, te da je u njemu sadržano više dokaza o zločinima režima i vojnog vrha, te znajući da tajne službe preko svojih saradnika uništavaju sve dokaze o njihovim zločincima i zločinima, po jedan primjerak svih pet službenih zabeleški (službenih tri i mojih dve), ostavio sam i u predmet Pravne uprave Ministarstva odbrane, pov. broj 209/2001, a nakon više puta ponovljenih pretnji od strane organa vojne bezbijednosti, radi sopstvene zaštite, po jedan primjerak svih pet službenih zabeleški dao sam dr Miladinu Papiću, bivšem vrhovnom vojnom tužiocu. Dr Papić mi je kasnije rekao da ih je 2. septembra 2002. godine, uz druge brojne dokaze, dostavio Kabinetu saveznog ministra za odbranu, odnosno pukovnicima Karanfilovu i Jovanoviću, za koje je napomenuo da misli da rade u vojnoj bezbijednosti ili policiji.

O uništavanju dokaza u vezi sa bombardovanjem RTS-a, u kontekstu uništavanja, falsifikovanja i skrivanja i drugih (više od 17.000) dokumenata - dokaza, o učinjenim ratnim zločinima i drugim teškim krivičnim djelima, ja sam svjedočio i pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju (od 13. do 15. marta 2007).

O ovome sam, dana 5. oktobra 2007. godine, toliko koliko mi je dopustio, govorio i ministru odbrane, gospodinu Šutanovcu, u njegovom kabinetu, a u prisustvu gospođe Žanke Stojanović i gospodina Bojčić Miroslava, kao i gospodina Dragana Radulovića, iz ministrovog kabineta.
O svom radu i držanju u predmetu Pravne uprave SMO, pov. broj 466/2001, kao i u bilo kojem drugom predmetu, spreman sam da svjedočim i kazujem i pred organima pravosuđa i drugim nadležnim organima Republike Srbije."

                                                                                                                                      Lakić Djorović