Пре кратког времена сам добио поруку од особе коју не познајем. У неколико љубазних речи каже ми да је она сада професор математике у мојој гимназији, да организују прославу поводом 50-годишњице и да би их обрадовало уколико напишем неколико редова који би били прочитани садашњим ђацима током прославе. Било шта, каже, рецимо нешто око мојих учешћа на такмичењима.
Учинио сам то са задовољством, једва око двеста речи, јер такве прилике нису за предугачке приче (то добро знам, јер су и мени некада читали свакакве глупости док сам погледом тражио Радицу по сали). Овде ћу, са мало више детаља, испричати исту причу чију сам кратку верзију послао тамо.
* * *
Све до друге године гимназије нисам учествовао ни на једном такмичењу. Искрено, нисам имао никакве намере и планове ни за ту годину, моји приоритети су били негде другде, тинејџерски, интензивно сам упознавао чари алкохола, цигарета, девојака и гитаре. Све ове обавезе су ми одузимале много времена, а још и кад се дода да сам нон-стоп нешто читао, било шта што није мој уџбеник, сасвим је разумљиво што су ми оцене на крају друге године изгледале овако:
Марксизам и самоуправљање ........... 1
Македонски језик и литература ......... 2
Енглески језик ..................................... 2
Историја ...............................................2
Физика ................................................. 2
Хемија .................................................. 2
Биологија ............................................. 2
Алгебра ................................................ 4
Геометрија ........................................... 5
Уметничко васпитање ......................... 5
Физичко и здравствено васпитање..... 5
Одбрана и заштита.............................. 5
Производни рад ................................... 5
Онај "недовољан 1" из Марксизма и самоуправљања на крају године је значио две ствари. Прво, за разлику од многих гребатора о систем који се сада праве Тоше, ја сам потпуно сâм на својим плећима изнео борбу против комунизма, одбацивши и поразивши његову идеологију још кад ми је било петнаест -- ништа, ништа, изволите и други пут. Друго, тај кец је значио да сам тог лета морао да проучавам најглупљи и најдосаднији текст икада написан, Устав СФРЈ из 1974, и да полажем у августу не бих ли уопште прошао у трећу годину.
Значење оних шест двојки не морам никоме да објашњавам, па сви смо увек имали по пет-шест двојки и знамо како је. Моје једино оправдање за оне четири петице на крају списка је да су их, мање-више, свима давали. На четворку из Алгебре сам посебно поносан, јер представља огроман напредак у односу на претходну годину, када сам на крају имао тројку.
Остаје та једна петица из Геометрије, петица која ће -- испоставиће се -- бити сасвим довољна за све.
Дакле, разумљиво је да су ме, под наведеним идеалним околностима, другари из разреда убеђивали да те године никако не смем да пропустим такмичење, налазили су ми збирке са којекаквих руских и пољских математичких олимпијада, охрабривали ме, гуркали и помагали. Предњачио је Љупчо који се изгледа зарекао да неће дозволити да ми више икада буде досадно на часовима, па ми је сваки пут кад би ме видео да бленем кроз прозор -- што ће рећи стално -- слао цедуљице са занимљивим задацима.
Геометрију нам је предавала Фросина. Кад је за то дошло време рекла ми је да се следеће суботе нацртам испред Педагошке академије, са ђачком књижицом, оловком, шестаром и лењиром, спреман за Регионално такмичење. И ако до тог тренутка још увек нисам био начисто да ли ћу ићи, Фрос не бих одбио ни за шта на свету, па сам се појавио тамо у рано јутро, нешто пре десет, трезан и без гитаре. На жалост, организатори су ме обавестили да не могу да учествујем, да моје име није на списку који је претходно већ био предат, да списак већ садржи максимални број учесника из моје школе и да сам узалуд претходне ноћи прекинуо провод кад је било најзанимљивије -- извини Жаки -- и отишао кући у пристојно време, око четири ујутру. Фрос се није предавала, била је истрајна да се ради о грешци и да би најбоље било да се -- кад сам већ ту и кад сам већ понео и шестар и лењир -- ипак учини изузетак. Ово је коначно било прихваћено и било ми је дозвољено да уђем.
Те године сам успео да се квалификујем за Републичко, а у следеће две сам стизао и до Савезног такмичења у тадашњој Југославији, баш оној уређеној по славном и савршеном Уставу из 1974, уставу који сада веома добро познајем. У четвртој години сам, успут, некако стигао и до Савезног из физике па ми је професор мало прогледао кроз прсте и те ми је године, алелуја, закључио тројку. Надам се да сам, као део тима који је победио на квизу за време наградног летовања на Летњој школи физике, заувек пробио лед за све тројкаше и да би био ред да отад сваке године позивају бар једног.
У сваком случају, залет је већ био ту, и као Форест Гамп сам само продужио право и наставио да трчим, кроз факултет, кроз магистарске, докторске, пост-докторске, све док нисам постао професор на једном универзитету у САД и док десетак година касније нисам примио поруку с молбом да напишем неколико редова поводом прославе у мојој гимназији.
Поука моје мале приче је једноставна -- неопходно је да неко верује у вас.
Фрос нам је, током гимназије, предавала укупно шест предмета: геометрију у првој и другој, анализу у трећој и четвртој, аналитичку геометрију у трећој, и линеарну алгебру у четвртој. Поврх тога, скоро сваке суботе смо долазили у школу на додатну наставу, спремала нас је за такмичења, за тематске летње школе, ... од ње смо научили све што знамо о Еуклидовој геометрији, све што знамо о аналитичкој геометрији, основне појмове о конвергенцији, непрекидности, интегралима, векторским просторима, линеарном програмирању, вероватноћи, коначним аутоматима, ...
И тек кад набројим све ово видим да нисам ни почео.
Фрос је живела близу школе, код Драмског позоришта, на горњем спрату петоспратнице без лифта, у стану препуном књига, кактуса и пепељара. На њеним полицама смо нашли Сингера, Бенедетија, Маркеса, Јонеска, Колаковског, Огдена Неша, Ешера, ... код ње смо открили Армстронга, Џенис, Били Холидеј ... водила нас је, клинце из гимназије, на филмове, представе, концерте, планине, ... упознавала је наше девојке и момке, правила је невиђено добру кафу и причала је с нама као с људима.
А те друге године у гимназији, кад сам први пут био на Републичком, пронашла ме је премрзлог, блентавог петнаестогодишњака без капута и рукавица, на улици поред реке у граду који не познајем, угурала ме у кафић, на топло, и остала са мном док се нисам повратио.
Кад данас видим клинца у кафићу како пије пиво и завија дуван, а на столу му је Колаковски, знам да је све у најбољем реду -- очигледно, неко верује у њега, а један је довољан.
* * *
Хвала, Фрос.
======== белешке =============================
Овај текст дугујем већ одавно, тридесетак година. Повод да га коначно и саставим је, поред оне поруке коју сам добио, подршка Фросини и свим осталим наставницима и професорима у Македонији, на свим нивоима од основне школе до факултета. Сплачине које им приређује тамошње Министарсtво за образовање не могу ни да описујем ни да дискутујем. Довољно је рећи да бих радије поново читао онај проклети устав.