CIVILIZACIJSKI PORAZ SRBIJE

Zašto sud nije dostojan svog imena? Radi po zakonu a ne po tvom ukusu?

Najbolje da pogledaš Nemačku dokumentaciju, raspisana poternica za njim, ubijane stotine njegovih pristalica kao odmazda za mrtve nemce...

doduše po jednom zakonu koji je donet posle izvršenja krivičnog dela

Kraljevini Norveškoj da rehabilutuje Kvislinga, Francuskoj da rehabilituje Petena i Pjera Lavala

nowhereman

Najbolje da pogledaš Nemačku dokumentaciju, raspisana poternica za njim, ubijane stotine njegovih pristalica kao odmazda za mrtve nemce...

Odlično, upravo nameravam da proučavam nemačku dokumentaciju narednih meseci i godina!
Nego, hajde da utvrdimo ovo: na kojoj su strani bili četnici početkom 1943. godine? Protiv okupatora, tvrdiš?

niccolo
Baš me zanima da li su i

Kraljevini Norveškoj da rehabilutuje Kvislinga, Francuskoj da rehabilituje Petena i Pjera Lavala

osuđeni po zakonu koji je doduše donet posle izvršenja krivičnog dela. Već sama ova činjenica govori o tome da presuda nije ni smela biti doneta.

Međutim:
"...ali svaki sudija bi morao da gleda Krivični zakonik Kraljevine Jugoslavije i Vojni krivični zakon gde je za saradnju sa okupatorom , pogotovo pod oružjem, bila predviđena smrtna kazna."

Međutim, prof. Rakić-Vodinelić kaže i ovo

Pa šta je sprečilo tadašnje sudije da pogledaju ta dva propisa? Eto, da su lepo pogledali danas ne bi bilo rehabilitacije.

Profesorka je pljunula na svoju profesiju kada je umešala politiku u presuđivanje.

Motive joj ne znam ali budaletinu šefa njene stranke vrlo dobro znam.

Dakle, reče sudija - Sud se nije bavio pitanjem je li Draža Mihailović ratni zločinac ili nije!

(Već se, kaže isti taj sudija, Sud bavio pitanjem da li je Draži Mihailoviću bilo priređeno pošteno suđenje. A mi već znamo da nije!)

E pa, lepo onda, a mene (ne znam za vas) upravo to i zanima - da li je Draža Mihailović bio zločinac ili nije!

niccolo

Međutim:
"...ali svaki sudija bi morao da gleda Krivični zakonik Kraljevine Jugoslavije i Vojni krivični zakon gde je za saradnju sa okupatorom , pogotovo pod oružjem, bila predviđena smrtna kazna."

Pa šta je sprečilo tadašnje sudije da pogledaju ta dva propisa? Eto, da su lepo pogledali danas ne bi bilo rehabilitacije.

po meni je ovo sve vracanje sudjenja na pocetak

e, sada treba da se pojavi baja i ta ponese ponovo tuzbu protiv Draze, te pokrene novo, fer sudjenje

Gde je ovde "politika", u kojem citiranom delu, u kojim rečima konkretno?

Nalazim da je i u jučerašnjoj presudi politika prisutna, u jednakoj meri.

Otkrijte nam tajnu: koje stranke?

Zašto sud nije dostojan svog imena? Radi po zakonu a ne po tvom ukusu?

Uzgred, ove sadašnje sudije nisu (očigledno) smatrali za shodno da pogledaju ta dva propisa... Jer, zašto bi?

Pročitaj esej poštovane profesorke na temu Dražine rehabilitacije pa reci da nema politike.

Pa Zokijeve ,mislim na Živkovića.

niccolo
Zato što je predmet ovog postupka bilo da se utvrdi da li su ondašnje sudije pogledale te zakone, a ne da ih sadašnje sudije gledaju.

a to bi moglo biti jedino značenje juče donete presude.

E, izgleda da to nije moguće, jer je odluka Suda - konačna!

ALI se ima pravo poceti od pocetka

mitar.popovic

milojep

mitar.popovic

Našao Crnogorac Crnogorca

violina

Mihailović je štabovima potčinjenih jedinica naređivao i sugerisao nemilosrdno uništavanje komunista i njihovih simpatizera

Draža je posle 70 godina pobedio partizane, fašisti su mu još uvek saveznici, uz svako poštovanje nezavisnog sudstva u Srbiji.

Sudska rehabilitacija Draže Mihailovića

Do sudske odluke se došlo ranije, nezavisno jasno, za dokazati je bilo dva puta, Draža nije kvisling i ubica, što je nemoguće dokazati, da Dragoljub Mihailović nije imao fer i pravično suđenje, tu je bilo šanse da se obraz sačuva a i privid nezavisnog sudstva. Nefer suđenje je dokaz da je Draža nevin, pred narodom, pred (neviđenim)Bogom nije.

General Ler je osuđen po istim merilima kao i Draža ,hoće li sud i njega rehabilitovati? Suđenje sigurno nije bilo potpuno po zakonu (ali šta onda sa Nirnbergom, ne vidim da rehabilituju Geringa, al ok).

Узлет, а не пораз
Суштина права је да сваки оптужени треба да има поштено суђење пред независним судом, а послератна пресуда Дражи Михаиловићу је била резултат 'суђења' које је било све само не поштено. Управо зато је цивилизацијски узлет, а не пораз, исправити такву пресуду, макар и после 70 година.

Жалосно је само да велики број коментатора, укључујући домаћина блога, није у стању да то разуме.

gospodjica

Šešelja? Koliko sam ja razumela zato što je bolestan. Blog je o presudi, tačnije poništenju presude i rehabilitaciji Draže Mihalovića, pa se o tome i vodi diskusija. To što školsku i studentsku omladinu ne zanima naša prošlost već budućnost jer normalno. Ni mene nije zanimalo onomad šta se to zapravo dešava i zašto se raspada Jugoslavija, ko tu koga i za šta krivi, i zašto se ratuje. Nije me zanimalo ništa sem da se zezam, zaljubljujem, odljubljuem. A sad me zanima jer me ujelo za guzicu, i boli. Drugim rečima, omladina nije nikakav reper za "bitnost" / "nebitnost".

Quien no aprende de su historia, esta condenado a repetirla.

Quien no aprende de su historia, esta condenado a repetirla.

naginata_83

Šta je poenta? Pokreti se moraju izjednačiti zbog jedinstva srpskog naroda, ako je potrebno a verujem da jeste zločini svih strana se moraju istražiti i objasniti!

naginata_83

Šta je poenta? Pokreti se moraju izjednačiti zbog jedinstva srpskog naroda, ako je potrebno a verujem da jeste zločini svih strana se moraju istražiti i objasniti!

Poenta je da ne mozes da guras pod tepih. Kao sad mir mir niko nije kriv. Nista neces da naucis.

Ja sama naipisah da ne osporavam da je i na strani partizana bilo zlocina i umesto da se tim bave mozda (jer zlocini ne zastarevaju) oni aboliraju nesumnjive zlocince.

Moji su kao sto gore napisah bili i cetnici i partizani. Bukvalno pola pola. Vecina njih kog je koja vojska prva dohvatila i nisu isli iz ne znam kakvih losih pobuda.

Ali ova svedocanstva gore su jedno veliko ali. Postoje stvario koje se ne smeju abolirati. Zbog buducnosti a ne zbog proslosti

Evo reci mi jedan zločin Draže Mihailovića koji je dokazan a nisi to 'preuzela' iz rekla-kazala priča medija i sličnih.

Evo reci mi jedan zločin Draže Mihailovića koji je dokazan a nisi to 'preuzela' iz rekla-kazala priča medija i sličnih.

...znas li neki zlocin koji je pocinio adolf hitler, a da nije rekla-kazala...???

...izgleda da je draza jos jedan u nizu velikana koji nisu imali pojma sta im potcinjeni rade...???

Da je onomad postupak bio obavljen onako kako bog zapoveda, danas ne bismo mogli da se pitamo da li je Draža podsticao svoje jedinice na zločine ili je uredno kažnjavao one koje zločine počine itd. Ovako, jebiga, ima i onih koji kažu ovako, a i onih koji kažu onako...

"Obe ove odluke Mihailovića - prva, o uvođenju slova "Z", i druga, o formiranju crnih trojki - ostaviće teške posledice za narod, ali i za čitav četnički pokret. Ogroman broj građana, među kojima je bilo staraca, žena (među njima i porodilja i trudnih žena) i dece, usmrćeni su u najtežim mukama. Na drugoj strani, sprovođenjem ovih odluka proizveden je veliki broj zločinaca, koje su se pretvorili u krvoloke i zveri, a narod je po tim zločinima čitav četnički pokret prozvao koljačkim."

pa se niko ne buni sto Peten nije imao pravicniji proces

Evo reci mi jedan zločin Draže Mihailovića koji je dokazan a nisi to 'preuzela' iz rekla-kazala priča medija i sličnih.

U februaru i martu 1943. godine u srezovima ljubićkom i trnavskom izvršeni su veliki zločini.
U Ostri su 17. februara četnici uhvatili Miloša Anćelića (39), strahovito su ga mučili, obesivši ga za noge, boli ga kamom, čupali mu brkove, lomili ruke i drali mu kožu sa glave i na kraju ga zaklali. Istragu nad Anćelićem je lično vodio Predrag Raković, koji je davao uputstva o zlostavljanju. U Mojsinju 23. februara četnici, pod komandom Predraga Rakovića, zaklali su Mihaila Miša Ćurića (56), učitelja, starog ratnika i rezervnog potpukovnika, jer nije odobravao njihove zločine nad stanovništvom. Tada su ubili i Srećka Đurića (34).
Devetog marta u Stančićima su zaklali Dragoljuba (51) i Radojicu (50) Petroviće. U Vapi, Slatini, Banjici i Ježevici u noći izmeću 13. i 14. marta četnici su zaklali: Sretena Terzića (36) iz Vape, Bogoljuba Jocovića (31), Stanimira Madžarevića (55) i Mihaila Madžarevića (49) iz Slatine, Ljubišu Simovića (40) i Milorada Borovića (38) iz Banjice, Miroslavu Miru Ćirić (30) i Miodraga Petrovića Ćopa (35) iz Ježevice. U noći izmeĐu 15. i 16. marta u Lipnici i Premeći četnici Treće žičke brigade uhvatili su Vojina Propadovića (23) i Radmila Joksića (40) iz Lipnice. Posle mučenja njih su u Premeći žive zakopali.

U Trbušanima u noći izmeću 18. i 19. marta četnici su zaklali: Iliju Zupca, izbeglicu iz Nevesinja, Miodraga Starčevića (42) i Vukosavu Čolović iz Ljubića i Radoslava Gluščevića iz Kamenice. U Ljubiću 20.marta zaklali su Dragišu Čolovića. U Donjoj Gorevnici 22. marta četnici, predvođeni Žarkom Borišićem, ubili su i zaklali 10 lica: Milenu Pavlović (42), Stojku Janković (55), Vuka - Miletu Aleksandrića (39), Svetislava-Svela Kuzmanovića (53), Bogdana Kuzmanovića (60), Budimira Radojevića (35) i devedesetogodišnjeg Stanojla Jelića, a iz Mojsinja celu porodicu: Sibinku (45) i Gojka (50) Paunovića i njihovu jedinicu Daru (19). Svi zaklani i ubijeni su pobacani u jamu rudnika, uz zabranu porodicama da ih preuzmu i sahrane.
Pored ovih ubistava nenaoružanog stanovništva, četnici pod komandom Predraga Rakovića, u zajednici sa Nedićevom Državnom stražom, 5. marta blokirali su borce Čačanskog partizanskog odreda i tom prilikom ubili 14 partizana, od kojih su nekoliko streljali kao teško ranjene. Ubijeni su: Radiša Poštić, Radoje Živković, Svetislav Babović - Ćećo, Vasilije Jovičić, Dragan Jovanović Šmit, Milan Paunović, Gvozden Paunović, Dobroav Miletić, Boba, Milija Jovanović, Mihailo Pavlović, Vladan Šićević, Radomir Novaković, Savo Savić i Vukadin Belić.
Ranjene partizane ubio je Hristivoje Stojanović, komandir mrčajevačke četničke čete.
U Dragačevu posle povratka iz Crne Gore, gde je pretrpeo poraz u borbi sa partizanima, za odmazdu, vojvoda Milutin Janković popalio je desetak kuća mobilisanim seljacima koji su dezertirali sa bojišta, a potom u noći izmeću 23. i 24. aprila njegovi četnici ubili su u srezovima dragačevskom i ariljskom 11 pripadnika NOP-a. Iz Dragačeva su ubijeni: u Donjoj Kravarici - Timotije Tomašević (45) i njegov sin Dušan (19), zatim Miloš Stefanović (33) iz Lisa, Bogosav Mladenović (63) iz Virova, Milun Joković (32) iz Lisica, a sutradan Miladin Marković (43) iz Dljina, koga je ubio Jankovićev pratilac - koljaš Branislav Pantelić.
Novi zločini se nastavljaju u Dragačevu i u maju. Na Golupcu je ubijen Miodrag Ičelić (20) iz Cerove. U Guči Milosav Stanić (20). U noći izmeću 3. i 4. maja "crna trojka" iz jedinice Davida-Dača Simovića, komandanta Dragačevske brigade, u Grabu je zaklala Gvozdena Šipetića (45), koji je bio komandir četničke jedinice u Grabu, a koji je odbio da vodi borbu i da čini zločine prema pripadnicima NOP-a. Njega je zaklao koljaš Dragan Stanisavljević - Dragan pekar, rodom iz Rajca kod Čačka. Šipetiću je po izvršenom klanju odsekao uvo i poneo da pokaže svom komandantu - da je svoj zadatak izvršio.
U Viljuši su 29. juna 1943. četnici zaklali Živku Mandić i Svetozara Mandića (bez dece i stare).
Četničke "crne trojke" su 20. jula upale u Guču, pohvatale i odvele šest žena i devojaka i dva muškarca, pripadnike NOP-a. Iste noći, u blizini Guče, "trojke" su zaklale: Milicu Ružić (37), Milunku Gavrilović (31), Milicu Raković (25), Mladena Prelića (40) i Sretena Ružića (18), a tri devojke su posle nekoliko dana svirepog mučenja pustili kućama.
Komandant Predrag Raković u svom pismu komandantu Trnavske brigade Živoradu Kataniću od 28. avgusta 1943. godine preporučuje:
"Treba sve bivše partizane koji su kod svojih kuća likvidirati, jer Mandić ima jaču obaveštajnu službu preko onih bivših partizana. Takoće bi trebalo likvidirati i porodice aktivnih komunista..."

Nije se mnogo čekalo na ostvarenje ove preporuke. Odmah je počeo pokolj.
Toga dana, 28. avgusta, grupa četnika Slobodana Pejovića i Žarka Anćelkovića u Mršincima je pohvatala pripadnike NOP-a: Nenada Kaplarevića (20), Filipa Kaplarevića (63) i njegovog sina Davida (31), Milana Karovića (45) i njegovu ženu Kosanu (39), Žarka Đorđevića (40) i Malinu Kovačević (39), odvela na obalu Morave, zaklala ih i pobacala u reku. Radomira Kaplarevića (44), koji je ležao bolestan, zaklali su u krevetu.

U Atenici, 29. avgusta, grupa četnika, sa zloglasnim Božom Vasiljevićem, uhvatila je 16 osoba. Posle teških mučenja na mestu Crkvinama zaklali su: Roksandu - Rosu Lišančić, (devojku od nepunih 20 godina), , Budimira Lišančića (38), Gvozdena Stevančevića (45) Radisava Đurovića (20) i Dušana Vasiljevića - Maćanina (47). Istoga dana, u Čačku, u kafani "Makedonija", četnici su zaklali Aleksandra Jovanovića, kod kuće Vladana Pavlovića u Čačku, a u Kačulicama sveštenika Milisava Bata Perišića.

Zločini se nastavljaju. U Goričanima, 2. septembra, četnici su zaklali: Momira Miladinovića iz Lasca, Jelenu-Jelu Bešević (55) i Ratka Veskovića (30). "Crne trojke" 5. septembra su u Vapi zaklale: braću Nikolu (33) i Miletu (24) Obradoviće, a zatim i Rada Vlastelicu (59), iz Baluge: Dragoslava Vučićevića (45), Sava Paunovića (40), Tomislava Majstorovića (35) i Milijanu Dolovac (36). Dva dana kasnije, 7. septembra, u Atenici i Kulinovcima pohvatano je deset građana, saradnika NOP-a. Trojicu su zaklali, a ostale posle batinjanja pustili kućama. Zaklani su: Jevrem Šolajić (38) i Milutin Luković (34) iz Kulinovaca i Petar Nikolić iz Beograda, koji je došao u posetu svojoj rodbini.

Grupa četnika, koju je predvodio komandant Druge žičke brigade Vlasta Antonijević, u Banjici je 14. septembra zaklala: Milijanu Vukolić (45) i Miodraga - Draga Vukolića (47), a ubila Tihomira Davidovića (20). Istoga dana četnici, koje je predvodio Miodrag Vasić, komandant Prve žičke brigade, u Ježevici su zaklali Ružu Kosovac (36) i Cmiljku Vučićević (32), a u Rajcu Radomira Majstorovića (35) i Milku Vlastelicu (21) iz Lipnice.
U Trnavi i Viljuši u noći izmeću 13. i 14. septembra četnici su zaklali: Radoslava Vlajkovića (41) i njegovu taštu Drinku Vučićević (60) iz Viljuše i Miloša Krsmanovića (36) iz Trnave. Iste noći četnička "crna trojka" Žarka Borišića, Dragoslava Vučićevića - Crnjaka i Miloša Ćirkovića u Slatini i Mršincima izvršila je pravi pokolj. Zaklani su: Milija Vučetić (54), učitelj u penziji, njegova poćerka Ljubica Aničić (19), Mladomir Tutunović (24) i Milojko-Mile Ranćić (23) iz Slatine Spiridon Spiro Smiljanić (57), Mijat Panić (43) i Radovan Rovinac (48) iz Mršinaca.

Bilans ovih četničkih zločina u trnavskom srezu od 28. avgusta do 14. septembra je: 45 osoba zaklano i ubijeno, meću njima je 12 žena. Napomenimo da su to sve bile osobe koje nisu pripadale ni jednoj oružanoj formaciji. Svi su pohvatani kod svojih kuća, izvedeni i zaklani, ili ubijeni.

Kako se bližio kraj rata i nazirao poraz četničkog pokreta, jer su im saveznici otkazali poverenje, četnici su bivali sve osioniji i pravili su zločin za zločinom na čitavom području čačanskog kraja.
U Dragačevu je 12. maja 1944. godine pohapšeno preko 40 pripadnika NOP-a. Oni su odvedeni u Kotražu, gde je preki četnički sud osudio na smrt i odmahstreljao: braću Pauna i Milutina Radičevića i Milojka Pajovića iz Kaone, Jovića - Jova Kneževića iz Vlastelica i Milovana Dostanića iz Turice.

Četnički preki sud, sa Bojanom Ristanovićem na čelu, u Preljini i Balugi, 22. maja, osudio je četiri omladinke pripadnike NOP-a: Lenku Krupež iz Rakove, Mariju Komadinić iz Sokolića, Zorku Gojković iz Prislonice i učiteljicu Francišku Novak, prognanicu iz Slovenije, koja je živela u Prislonici. Posle svirepih mučenja, njih su poklali i naga unakažena tela izložili na raskrsnici puteva Preljina - Baluga. Iznad tela je stavljen natpis: Ovako prolaze svi koji rade za partizane".
Četnici sa Bojanom Ristanovićem su 28. juna u Gornjoj Gorevnici zaklali Aleksandra Toromana, pripadnika NOP-a. Njegov leš su izložili na putu usred sela prislonivši ga uz jedno drvo u sedećem stavu, a u ruke mu stavili ceduljicu na kojoj je pisalo: "Čitaj Toromane, ide li ti sa istoka Crvena armija". Četvrtog avgusta, nad porodicom Toroman izvršen je novi zločin - kada se okupila rodbina radi sahrane tela pokojnog Vojimira, stigla je trojka koju je predvodio Bojan Ristanović, uskratila je da se telo sahrani na groblju, a u toku noći su četnici zaklali Vojimirovu sestru Grozdanu, koja je bila u drugom stanju, babu Stanku i njihovog radnika Svetislava Matijevića iz Vranića.
Četnički preki sud, posle strahovitog mučenja, u Rakovi, gde je bio četnički zatvor, osudio je na smrt 11 pripadnika NOP-a. Na smrt su osuđeni i zaklani: Ljubinka Popović (31), domaćica i majka devetoro dece, Tanasko Terzić (20), stolar, Svetolik Jakovljević (45), zemljoradnik, Savatije Jakovljević (53), zemljoradnik i Radomir Savić (34), zemljoradnik, iz Vape: Miloš Žagrić (40), zemljoradnik, i Đuro Aleksić (21), zemljoradnik, iz Zablaća: Vladeta Vlajko Radosavljević (23), zemljoradnik, i Perunika Petrović (39), domaćica iz Stančića: Janaćko Ćurčić (29), zemljoradnik, kao i Miloš Prelić iz Ježevice.
Povodom ovog zločina iz kancelarije Prekog vojnog suda komande Drugog ravnogorskog korpusa izdato je saopštenje u kome se posle imena streljanih pored ostalog kaže: "Skrećemo pažnju stanovništvu, da će se kazniti smrću svako lice koje bude sarađivalo sa terorističkom grupom komunista, ili radilo na neki drugi način protiv Jugoslovenske vojske u otadžbini".

niccolo

pa se niko ne buni sto Peten nije imao pravicniji proces

Neki dokaz na temu nepravičnosti tog procesa?

Potsecam ovim zlocincima je Draza bio nadredjeni komandant

Procitaj

Ovo što tiradiš je radio i komunistički sud. Zato mu je presuda i prošla kako je prošla.
A šta se to zapravo radi?
Pa to da se presuda donese unapred a onda se traži nešto, bilo šta, čime bi se mogla podupreti.

Ako bi se dokazalo da je Draža naredio ta klanja i te zločine, onda bi se on mogao i trebao osuditi.
Pa imaš li kakav dokaz za to?

O zločinima komunista tokom i posle Drugog svetskog rata, u postkomunističkim zemljama, počelo je da se govori kada je pao Berlinski zid, 1989. godine. Novoformirane demokratske vlade otvarale su tajne dosijee, otkopavale masovne grobnice, pravile popise žrtava i dostojno ih sahranjivale. Od bivših jugoslovenskih republika najpre se oglasila Slovenija, otkopavajući masovne grobnice žrtava komunista. Onda je tajne arhive otvorila i Hrvatska, objavljujući dokumenta o poratnim likvidacijama u Zagrebu, da bi 31. marta Zagreb povukao prvi korak rapisujući međunarodnu poternicu za 86-godišnjim Simom Dubajićem, nekadašnjim Titovim majorom, kojeg terete za ubistvo 13.000 ratnih zarobljenika na Kočevskom rogu 1945. godine.

Tako je ironijom sudbine Hrvatska postala prva zemlja bivše Jugoslavije koja je raspisala poternicu za jednim partizanom. Ironijom sudbine jer su komunisti posle rata najveće čistke pravili u Srbiji, gde to pitanje nikad nije došlo na dnevni red.

Dvadeset godina posle pada Berlinskog zida partizani su tabu tema u Srbiji. Sve krivične prijave podnete protiv komunista do sada su odbijene, zabranjeno je otkopavanje bezbrojnih masovnih grobnica, dok pristup dobro čuvanim dokumentima zavisi isključivo od snalažljivosti pojedinih entuzijasta.

A, takav slučaj postoji još samo u Rusiji, gde milioni nevino pobijenih ljudi posle rušenja društvenog poretka još nisu izbrojani, iako su nedvosmisleno pokazali dve stvari: prvo, jednom pokrenuti talas masovnih zločina ne zaustavlja se činom osvajanja vlasti, i drugo, pre ili kasnije komunisti počinju da se ubijaju i međusobno.

Tako je Staljin poubijao gotovo celu garnituru Lenjinovih revolucionara, da bi se potom okrenuo i protiv svojih saradnika. U zloglasnim staljinističkim čistkama ubijeno je i više od 100 jugoslovenskih komunista - mnogo više nego što ih je u Kraljevini Jugoslaviji ubila Žandarmerija. Nestajali su Srbi da bi na njihovo mesto bili postavljani Hrvati i Slovenci.

Od 20 članova poslednjeg predratnog Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije u Moskvi je 1937. godine likvidirano njih 19. Saučesnik u ovim ubistvima bio je poslednji, dvadeseti član Centralnog komiteta - Josip Broz Tito. On je tada postavljen na čelo KPJ, gde je nastavio da primenjuje oprobani staljinistički metod: likvidirati sve stvarne i potencijalne neprijatelje, počev od onih u svojoj blizini.

U izraz „klasni neprijatelj", po direktivi Kominterne, od 9. maja 1941. potpale su dve grupe ljudi: članovi ideološkog pokreta nacionalističkog ili verskog karaktera, sveštenici, članovi policije, oficiri, diplomatski i građanski službenici ukoliko odbiju da se svrstaju na stranu revolucionarnih snaga, kao i svi članovi vladajuće dinastije i svako lice za koje se zna da se aktivno protivilo pripremama ili izvršenju revolucije...

Direktiva je, dakle, zahtevala ubistva širokog kruga ljudi, što je uskoro počelo da se sprovodi u delo. Najpre u Srbiji. I najpre po srpskim varošima i selima. I opet je upotrebljen poznati recept sa slanjem Lenjina da diže revoluciju i razbija sistem „iznutra".

Očekujući otpor Srba, 1941. godine u Srbiju stiže 400 profesionalnih revolucionara, pronađenih u okupiranim evropskim zemljama, gde su se sklonili posle poraza u Španskom građanskom ratu. Na čelu je Josip Broz Tito. Pošto se pokazalo da 400 revolucionara nije dovoljna brojka, oni su potražili saveznike u robijašima odbeglim iz zatvora tokom aprilskom sloma. Tako se u partizanima našao i najpoznatiji kriminalac u zemlji Draža Gligorijević, koji je aprila 1941. čekao izvršenje smrtne kazne, zatim zloglasni razbojnik sa Kosmaja Milosav Živanović Čaruga, Aleksandar Živaljević Coja, zvani Coja prvoborac, iz Kragujevca i mnogi drugi.

Teorija i praksa dolaze prvi put masovno do izražaja u Užicu, jedinom većem mestu iz kog su se Nemci povukli bez borbe, 21. septembra 1941. Nemci su predali Užice Žandarmeriji i Pećančevim četnicima koji, videvši da dolaze komunisti, pozivaju najviđenije građane da proglase mobilizaciju. Ovi, pak, nameću odluku da se grad preda bez borbe, s obrazloženjem: „Da vidimo šta i ova naša deca hoće". Već 1. oktobra komandant Užičkog partizanskog odreda, Dušan Jerković, izdaje proglas: „Glavni cilj naše borbe jeste uništenje naših klasnih neprijatelja". Uskoro u grad dolaze sve komunističke strukture. Bogate, ugledne i nepokorne građane komunisti masovno hapse i streljaju iznad kasarne u Krčagovu. Jedan od glavnih egzekutora, Vladan Mićić iz Požege, svedočio je posle da su ubili preko 400 osoba.

„Neke sam ubio i maljevima", rekao je. Poslednja grupa od 50 uhapšenika, a među njima i akademski slikar Mihailo Milovanović, ubijena je u noći između 27. i 28. novembra, uoči povlačenja iz Užica.

Stravičnu sliku komunisti su ostavili i u Čačku. U podrumima katastarske uprave i sokolskog doma pronađeni su leševi bez glave, dok su u podrumu ispod sreskog načelstva nađeni ljudske oči i prosut mozak. Nemački izveštaji javljali su o klanju žrtava, a nedićevski o ubijanju sekirama. Glavni egzekutor bio je Milan Bata Janković, koji je simbolično nosio crvenu rukavicu bez prstiju, na levoj ruci, a ubijao je čekićem.Komunisti su pedesetih godina sakupljali potpise da se Janković proglasi za narodnog heroja, ali su odustali jer bi to ipak bilo previše. Ali, postavili su mu bistu, koju su Čačani prvom prilikom sklonili. Milan je bio rođeni brat Milke Minić, supruge jednog od vodećih komunista Miloša Minića, dok je drugi rođeni brat, Dušan, tokom rata bio korektor u jednom listu u Beogradu. To je bio razlog da ga posle rata streljaju. Kada su mu drugi uhapšenici u ćeliji rekli da će sigurno preživeti, zbog sestre i šuraka, on je odgovorio: ''Naprotiv, ja ću prvi biti streljan!''

Masovna ubistva građana u Užicu, Čačku i drugim mestima gde su 1941. uspostavili vlast, komunisti su nazivali „drugom fazom revolucije", u kojoj, prema teoriji, „treba da se izvrši definitivni obračun sa klasnim neprijateljem". Pod „prvom fazom revolucije" oni podrazumevaju osvajanje vlasti svim sredstvima, a pod „drugom fazom" učvršćivanje vlasti, pre svega likvidacijom stvarnih i potencijalnih neprijatelja njihove stranke. Tu „drugu fazu" počeli su da sprovode u novim oblastima koje su osvojili: u istočnoj Hercegovini i Crnoj Gori.

Na osnovu Titovih naređenja, komunistički preki sudovi slali su ljude u smrt po kratkom postupku i bez prava žalbe. „Ova presuda je izvršna i protivu iste nema mjesta žalbe", pisao je Sava Kovačević, predsednik Prekog vojnog suda Nikšićkog partizanskog odreda. Od 19 optuženih na ovom procesu osmoro je osuđeno na smrt, uz uobičajenu konfiskaciju imovine. Od ovih osmoro petoro su bili rođaci Save Kovačevića: Novica, Blažo, Marko, Mirko i Petar Kovačević. Prvooptuženi Novica Kovačević pre rata je bio sudija, dok je njegov rođak Sava Kovačević bio krijumčar duvana.
Po zlu najčuveniji zločin u Crnoj Gori komunisti su počinili na Badnji dan 1942. godine (a i inače su voleli da ubijaju na velike srpske i pravoslavne praznike). U kolašinskom Lugu, na desnoj obali Tare, nad telima 240 unakaženih građana razapeli su lešinu psa na daskama u obliku krsta. Zatim su na jednoj dasci napisali: „Ovo je pasje groblje". Svedok, koji je posle nekoliko meseci posmatrao otkopavanje žrtava „pasjeg groblja", piše:

„Pred jezivim prizorom nemo stojimo svi, naročito rodbina. Ona ne može da prepozna leševe svojih milih i dragih, jer su strašno unakaženi i bez pojedinih delova tela. Ruke i noge su im polomljene; zubi povađeni grubim kleštima još dok su bili živi; lobanje su im razmrskane drvenim maljevima, čije su udarce čuli stanovnici najbližih kuća one svete noći uoči Božića..."

Najobimniji rad o komunističkim zločinima u Hercegovini, dvotomnu knjigu „Krvavo kolo hercegovačko 1941-1942", objavio je bivši hercegovački partizan i visoki oficir Titove armije, dr Savo Skoko. Mnogobrojna dokumenta Skoko je upotpunio svedočenjima partizana očevidaca događaja. On piše da su J. B. Tita i njegov Centralni komitet na novi talas zločina naročito inspirisali uspesi Crvene armije pod Moskvom i Staljinov govor na proslavi godišnjice Oktobarske revolucije. U prvoj polovini decembra 1941. godine oni su procenili da je došlo vreme za uspostavljanje ''diktature proletarijata'', kao ''zakonom neograničene i na nasilju osnovane vladavine proletarijata nad buržoazijom''.

U prve velike zločine komunista u Hercegovini spada ubistvo trojice kaluđera u manastiru Duži, 23. decembra 1941. Bili su to stari ruski kaluđeri, izbegli posle 1917. godine od boljševičkog terora. Zločini se umnožavaju posle 4. januara 1942, kada je u Hercegovinu upućen Savo Kovačević sa delom Nikšićkog partizanskog odreda. Bilo je pritužbi da su hercegovački komunisti „meki" u obračunu sa klasnim neprijateljem, pa je vrh partije smatrao da će im koristiti osoba koja je upravo osudila na smrt petoro svojih rođaka. Kovačevićeva desna ruka bio je još jedan „narodni heroj" Petar Drapšin.

U zločinima je prednjačio 1. udarni bataljon, specijalno osnovan za ovu namenu. Za komandanta je postavljen Vlado Šegrt, a u štabu su bili Savo Kovačević, Ljubo Kovačević i Milija Stanišić. Dan po osnivanju ove jedinice, sekretar Okružnog komiteta KPJ za severnu Hercegovinu, Miro Popara, donosi zaključke sa savetovanja Vrhovnog štaba i Centralnog komiteta u Ivančićima, o ''beskompromisnoj borbi protiv 'petokolonaša' srpske nacionalnosti''.

Već 30/31. januara Preki vojni sud 1. bataljona osuđuje na smrt 16 „najistaknutijih razbijača narodnooslobodilačke borbe" u Dabarskoj vili. Četvorica su streljana, a ostalima je kazna izrečena uslovno na godinu dana. Pod neposrednom komandom Save Kovačevića i Petra Drapšina, partizani su 27. februara pod uobičajenim lažnim optužbama na Radačkom brijegu streljali 21 seljaka. Posle „užasno surovog" nastupa i streljanja pred velikim narodnim zborom, partizani su, piše Skoko, oko ubijenih zaigrali kolo.

Jedan od najmonstruoznijih zločina odigrao se tokom 3. i 4. marta u Golobrđu, na Divljakuši i u Mekoj Grudi, kada partizani streljaju 41 osobu. U Lastvi su streljali braću Petra i Ivana Saičića, kojima su kao otežavajuću okolnost uzeli što su bili dobrovoljci na Solunskom frontu. U selu Brajićevići streljali su 12 starijih ljudi. Posle obilnog ručka, pred masom sveta, Drapšin je uperio pištolj u Milana Zirojevića, rekavši: „Ovoga gađam u oko". Ipak je promašio, pa je nesrećnika, koji je govorio da ništa nije kriv, dotukao partizan Slavko Kocka. Utom je rodbina osuđenih, do tada u neverici, stala da leleče, dok su partizani započeli pesmu i šenlučenje, terajući rodbinu da im se pridruži. „Ta stravična mešavina pesme i leleka ostavljala je poražavajući utisak na sve prisutne, izuzimajući organizatore i izvršioce tog groznog čina", piše u svojim sećanjima Savo Skoko.

Partizansko kolo, nad još toplim leševima (bukvalno), vilo se i u Jasenku. Drapšin je tu izjavio: „Moramo ubijati i nevine zajedno sa kvislinzima da ne bi nas oni ubijali". Na igrankama oko ubijenih u selima Mala i Velika Gareva i Dobrelje partizani su pevali svoju novu pesmu: ''Što ne valja ubićemo, komunizam širićemo''. U Dobreljima su streljali dva starca i jednog 13-godišnjeg dečaka, Obrena Nikolića.

Drapšina, potonjeg komandanta jedne od komunističkih armija, Savo Skoko opisuje kao „psihički nestabilnu ličnost", uz napomenu da se ova nestabilnost „graničila sa ludilom". Neposredno posle rata, u trenucima psihičkog rastrojstva, Drapšin je izvršio samoubistvo, što su komunisti, kao i njegove zločine, decenijama skrivali.

Za Pavla Kovačevića, partijskog rukovodioca Operativnog štaba za Hercegovinu, Skoko kaže da je bio još gori i da se njegov ekstremizam graničio „sa nekom vrstom mentalne poremećenosti". Kovačević je lično učestvovao u suđenju i ubistvu svog oca Petra, 8. marta 1942. u Grahovu. Kada mu je sutradan u kancelariju došla majka i pitala da li može videti muža, sin joj je hladnokrvno odgovorio: „Ne možeš, ubili smo ga noćas".

Samo u zborniku dokumenata Nedićeve uprave, koja su sami komunisti odabrali i objavili 1965. godine, navedeno je oko 1.000 imena njihovih žrtava (civila) u „Nedićevoj Srbiji", pre jeseni 1944. godine. Samo jedna dopuna spiska žrtava komunizma iz 1941. godine sadrži 76 imena zemljoradnika, činovnika, domaćica, sveštenika, zanatlija. Nedićeve vlasti nastavile su da beleže ubistva i narednih godina. Avgusta 1942. godine nedićevci su evidentirali 18 slučajeva ubistava civila. Na primer: „Trećeg avgusta u selu Negrišori (Guča) ubijen je od strane partizana Milomir Davidović, koji je ranije bio u partizanskim redovima, pa je odrekao saradnju komunistima". Ili: „Tridesetog avgusta od strane komunista ubijen je u Stragarima (srez Orašački) Miron Đurić, arhimandrit".

Novi veliki talas zločina pokreće se krajem 1943, kada su partizani otpočeli sa pokušajima povratka u Srbiju. Među najzverskijim bila je likvidacija porodice Radić u selu Mali Požarevac, koju su izvršili partizani iz Kosmajskog odreda, pod komandom Marka Nikezića. Stradali su glava porodice Nikola, njegova žena Novka, sinovi Živorad i Milorad i snaja Mileva (Živoradova žena). U ovom selu ubili su ukupno 34 osobe, u obližnjem Malom Popoviću 22, itd. Lakoću s kojom su ubijali vidimo i u dnevniku 1. čete Kosmajskog odreda: „Rad u četi: Čitanje 'Proletera' sa diskusijom. Brijanje. Uveče je četa izvršila likvidaciju jedne izdajnice iz Kusatka", zapisano je za 20. jul 1943. A ovo je zapis za 21. jul: „...Individualno čitanje. Uveče četa je izvršila likvidaciju jednog narodnog izdajnika u Kusatku".

A, onda je stiglo oslobođenje... Prava prilika za izvođenje „druge faze revolucije" ukazala se, iza tenkova Crvene armije, oktobra 1944. godine. U oduševljenju što su se dočepali glavnog grada, komunisti su se teško obuzdavali u javnim istupima. „Srbiji nije dovoljno pušteno krvi", rekao je Milovan Đilas u prvoj izjavi iz „oslobođenog" Beograda. „Srbija nema čemu da se nada. Za nju neće biti milosti", rekao je J. B. Tito u govoru na Banjici novembra meseca. Prva izjava „poludivljeg" Slobodana Penezića Krcuna, kako ga naziva pisac knjige „Na strašnom sudu" dr Radoje Vukčević, glasila je: „Premnogo vas je ostalo u životu, ali još imamo vremena da tu grešku ispravimo".Ovakav nastup komunista u Srbiji potvrđuju i hrvatski izvori. Prema izjavi Dušana Bilandžića, na sednici Politbiroa Komunističke partije deset dana po zauzimanju Beograda J. B. Tito je rekao: „Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali". (Bilandžić je zabeležio i Titovu izjavu iz 1974, povodom optužbi da novim ustavom Srbiju želi da svede na Beogradski pašaluk. „Pa to i hoću", rekao je.)

Stojan Pribićeveić izvestio je jedan američki list 27. januara 1945. godine da se „posle oslobođenja Beograda... čitavu nedelju dana civili nisu usuđivali da izađu na ulicu". Bila je to posledica strahovitog terora. Prema podacima američkog ministarstva vojske, komunisti su u Beogradu streljali „između 13.000 i 30.000 ljudi".

Mnogo godina kasnije, major OZNA Milan Trešnjić svedočio je da je u kvartu kojim je on komandovao ubijeno 800 civila. A Beograd je imao 16 kvartova. Kada su otkrivena dokumenta OZNA u Zagrebu, ispostavilo se da su komunisti više ljudi ubili u jednom beogradskom kvartu nego u celoj hrvatskoj prestonici.

Pripadnik KNOJ-a, Mija Petrović iz sela Badnjevac kod Kragujevca, stražario je šest meseci ispod Avale, gledajući kako OZNA svake noći strelja civile dovezene kamionima iz Beograda. Dovozili su ih oko 9-10 časova uveče, sakupljali ih u podrumima kuća beogradskih trgovaca sa leve strane kragujevačkog druma, a onda svlačili i izvodili na streljanje. „Slušao sam i plač i jauk tih žrtava dok su ih ti beogradski oznaši tukli, rukama, nogama i kundacima, jer su se oni jedva kretali, a jaka zima, oni jadnici goli", svedočio je Petrović. On je takođe pokazao masovnu grobnicu, odnosno nekadašnji nemački rov za stojeći stav dug oko kilometar i po, od skretanja za Ralju prema Beogradu, tik iznad druma. Kako je koja grupa streljana, rov je zatrpavan, a i danas se vide kasnije nastala ulegnuća. „Za onih šest meseci dok sam ja bio po stražama, verujem da je pobijeno najmanje 10.000. A koliko je u novembru i decembru, pa i u oktobru 1944. postreljano, ne znam, ali sam slušao od drugih da su za ta dva-tri meseca streljali masovnije", kaže Mija Petrović.

Druga masovna grobnica nalazi se u negdašnjim Belimarkovićevim voćnjacima na Banjici. Ovde je tokom rata bilo najveće nemačko podzemno skladište benzina na Balkanu. Komunisti su celo skladište napunili leševima, pa su pored kopali nove masovne grobnice, kao i u Lisičjem potoku, u Železničkoj koloniji i na mnogim drugim mestima. Istovremeno, koncentracioni logor na Banjici nije prestao da radi, samo je promenio čuvare.

Sudbinu prestonice, u odgovarajućoj srazmeri, doživeli su i svi drugi gradovi u Srbiji. U Nišu, zloglasni koncentracioni logor na Bubnju nastavio je da radi. Nišlije i meštani okolnih sela i varošica ubijani su na brdu Bubanj, iza zidina Kaznenog zavoda, kao i na mestima gde su danas teniski tereni i rov iza tvrđave. Jedno od najvećih stratišta bilo je u selu Krupac kod Aleksinca, gde su seljaci, mnogo godina kasnije, prilikom oranja otkopavali ljudske kosti. Prema minimalnoj proceni istoričara Aleksandra Dinčića, u Aleksincu i okolini komunisti su ubili preko 600 osoba.

Zasad najdetaljniji popis žrtava komunista sačinili su istoričari Goran Davidović i Miloš Timotijević za čačanski kraj. Sakupili su imena 1.341 žrtve, s tim što za 735 osoba nije bilo moguće utvrditi od koga su stradale, ali pouzdano se zna da je reč o protivnicima komunizma. Ovde treba dodati još preko 1.000 mladića koje su komunisti nasilno mobilisali i smišljeno odvodili pred nemačke cevi na Sremskom i drugim frontovima toga doba. Inicijativa da se otkopa jedna od masovnih grobnica, na pomoćnom igralištu FK ''Borac'', uvek je propadala.
U Kragujevcu, komunisti su najviše ubijali u Kapislani, u krugu vojne fabrike, a imali su i logor na Metinom brdu, takođe preuzet od nacista. U Kruševcu postoji čak i toponim Madžino groblje, prema imenu jednog komuniste. U Užicu, krajem 1944. i početkom 1945, ubijali su u Skojevskom parku na brdu Pora, u Krčagovu, gde je danas gradska bolnica, u Starom gradu (danas: Terazije), kao i u tranšejama iznad Carine. U Valjevu su ubijali na brdu Krušik, ispod kasarne Petog puka. Žrtve leskovačkog kraja ubijane su u okolnim selima, najviše u Slavniku, gde je postojao i logor. U Gornjem Milanovcu, mnogi „narodni neprijatelji" izdahnuli su pod mukama u zgradi starog suda, gde je bila glavna tamnica. U samom gradu egzekucije su bile na mestu zvanom Groblje. U Resavi svake noći su bila streljanja kraj druma Svilajnac - Crkvenac, a masovna grobnica postoji i u Rasadniku. Masovne grobnice u Jagodini nalaze se u bagremaru kraj puta za Rakitovo, u bagremaru Mike Mladenovića i na Konjskom groblju, koje se i danas zove Strelište, a u Zaječaru na brdu Kraljevica, kraj puta za selo Vražogrnac, u potoku Zmijanac, u jarugama prema Boljevcu, na obalama Timoka, u šumi pored Tupižnice...

Kao strelište u Šapcu poslužila je stara tvrđava, dok je u Požarevcu najviše nevinih građana palo kraj starog petrovačkog puta.

Jedna od današnjih opština sa najvećim brojem žrtava komunizma je Aranđelovac. Istraživač Rade Glavaš sakupio je više od 500 imena ubijenih, koja će uskoro biti objavljena u njegovoj knjizi. Kompletan popis postoji i za opštinu Sopot, koji sadrži 202 imena ubijenih od komunista.

U Novom Sadu komunisti su ubijali „narodne neprijatelje" u Rajinoj šumi, a u Banatu najviše u Deliblatskoj peščari. Na Kosmetu, najviše u Kosovskoj Mitrovici, a postojao je i logor kraj manastira Visoki Dečani, u kome su kosti ostavljali „kulaci" iz cele Srbije

glase o ovom coveku i njegovoj odgovornosti za cetnicke zlocine.

Takođe se pominje da se Peten branio, i nema ništa o tome da su mu onemogućivani kontakti sa advokatom itd. I gde su onda te nepravičnosti, u Vesninoj mašti?

naginata_83

Evo reci mi jedan zločin Draže Mihailovića koji je dokazan a nisi to 'preuzela' iz rekla-kazala priča medija i sličnih.

U Dragačevu posle povratka iz Crne Gore, gde je pretrpeo poraz u borbi sa partizanima, za odmazdu, vojvoda Milutin Janković popalio je desetak kuća mobilisanim seljacima koji su dezertirali sa bojišta

i sama se vesna na kraju ove analize pravda, kao da se izvinjava što malo šteluje činjenice o sudjenju prema svojim političkim uverenjima.

edit: možda je draža bio najveći zločinac i zlotvor na kugli zemaljskoj. ali zahvaljujući komunističkom sudu mi to nikada nećemo saznati.

naginata_83

1. oktobra 41' JVuO oslobodila je Čačak, prvi je u centar grada ušao Milutin Janković, inače žandarmerijski narednik, sa svojom borbenom grupom.

Dvojica mojih pradeda i cetvorica deda striceva su tako mobilisani i prihvatili su puna srca... ali... svasta se posle drugacije odvijalo.

naginata_83

1. oktobra 41' JVuO oslobodila je Čačak, prvi je u centar grada ušao Milutin Janković, inače žandarmerijski narednik, sa svojom borbenom grupom.

I ko to spori? Cini mi se da je istorijski poznata cinjenica da su cetnici usli u rat kako bi se borili za oslobodjenje drzave...ljudi su im se pridruzili upravo zbog toga. Dvojica mojih pradeda i cetvorica deda striceva su tako mobilisani i prihvatili su puna srca... ali... svasta se posle drugacije odvijalo.

nego se tu prenemažeš zbog nekoliko za primer zapaljenih kuća

Jok, nego je dezertere trebalo na vruću da zove.

Joke, nego je trebalo šefu koljača i palikuća suditi po zakonu.

freehand

nego se tu prenemažeš zbog nekoliko za primer zapaljenih kuća

Koji je ovo nivo debilizma?

Jok, nego je dezertere trebalo na vruću da zove.

Jok, nego je trebalo šefu koljača i palikuća suditi po zakonu.

O čemu beše ovaj blog?

biće da te je debil napravio kad ne znaš kakva je kazna za dezertiranje ili si zajedno s Karagaćom išao u školu. Zapalio kuću svom kumu, za primer, pa još nekolicini i šta?

freehand

biće da te je debil napravio kad ne znaš kakva je kazna za dezertiranje ili si zajedno s Karagaćom išao u školu. Zapalio kuću svom kumu, za primer, pa još nekolicini i šta?

Ove dve rečenice odlično pašu jedna uz drugu da ilustruju i šta sve i kako brani Dražu Mihailovića, i šta se sve raduje presudi i da ilustruje šta sve ovim mestom gamiže.

not2old2rock

freehand

biće da te je debil napravio kad ne znaš kakva je kazna za dezertiranje ili si zajedno s Karagaćom išao u školu. Zapalio kuću svom kumu, za primer, pa još nekolicini i šta?

Ove dve rečenice odlično pašu jedna uz drugu da ilustruju i šta sve i kako brani Dražu Mihailovića, i šta se sve raduje presudi i da ilustruje šta sve ovim mestom gamiže.

Nije te valjda Karagaća pravio?

Ne moze tako. Nijedan zlocin ne opravdava neki drugi

gabriele

Ne moze tako. Nijedan zlocin ne opravdava neki drugi

osim što su Dražini zločini direktna posljedica djelovanja NDH ( u Bosni i HR), Nemaca i Titovih terorista

Za zaboravne i neupućene

naginata_83

Za zaboravne i neupućene

Nisam upucena priznajem. Bila sam premlada da me tada tako nesto interesuje. Ali danas mi je mnogo jasnije koliko smo mi jedna nedovrsena drzava i koliko kopanje po grobovima bez da se prvo izgradi drzava kroz nezavisne institucije je recept za disaster.

freehand

naginata_83

Za zaboravne i neupućene

Nisam upucena priznajem. Bila sam premlada da me tada tako nesto interesuje. Ali danas mi je mnogo jasnije koliko smo mi jedna nedovrsena drzava i koliko kopanje po grobovima bez da se prvo izgradi drzava kroz nezavisne institucije je recept za disaster.

Nema tu prvo i drugo. Društvo ne može da stoji dok se gradi pravna država. Naročito što gradnja institucija, bez obzira na nesrećnu terminologiju nije dunđerski posao od mesec dana, engo proces u kome učestvuju i građani i institucije, koji se - pazi ovo! - nikad ne završava.

Evo, ja bih mogao to da ispravim, za nekoliko minuta, ali ne usuđujem se... Ne bih da pišem istoriju, odgovornost je to.

Ko će prvi?

nowhereman

Evo, ja bih mogao to da ispravim, za nekoliko minuta, ali ne usuđujem se... Ne bih da pišem istoriju, odgovornost je to.

Ko će prvi?

Čini li ti se da je po njima bilo kolaboracije između četnika i nemaca?

Znam da možeš, tako su istoriju pisali i ovi što ih indirektno podržavaš. Doduše njima je ipak trebalo malo više vremena da sklope sve ovo čime ti i tebi slični danas baratate i mašete.

Očigledno je, čini se, da o tom pitanju postoje kontroverzni dokazi - jedni u prilog kolaboracije četnika i okupatora, drugi u prilog toga da su četnici vodili oslobodliačku borbu (baš kao što su i Titovi partizani).

Nažalost, Sud koji je juče doneo presudu - nije tako postupao. Po sopstvenom prizanju!

Da, ogromni su doprinosi četničke oslobodilačke borbe. Oslobađali torove od jaganjaca i ljude od uše.

Nije. Postupao je po zakonu. Jel to loše?

nowhereman

Da, ogromni su doprinosi četničke oslobodilačke borbe. Oslobađali torove od jaganjaca i ljude od uše.

Pa to mi reci!

Dakle, da brišem?

Jebe mi se za četnike i za Dražu Mihailovića.

Bitno mi je da sudovi sude po zakonu. Ako nisu prekjuće - od juče. Ako nisu juče da krenu danas. Sad.

Pa šta bi sa Zakonom o lustraciji? Važio je punih deset godina, od 2003. do 2013. i - NIKOM NIŠTA!

Nisi ti mene, izgleda, razumeo.

Ako je Draža Mihailović juče REHABILITOVAN, trebalo bi, shodno tome, ukloniti svaki trag iz pisanih izvora (pa i sa Wikpedije) o njegovoj (navodnoj) kolaboraciji sa nemačkim okupatorima.

Dakle, preporučio sam da se citirani tekst (gore naveden) - prosto obriše, tj. da se iz teksta ukloni svako spominjanje "četnika". To bi, verovatno, odgovaralo i tzv. istorijskoj istini.

Ništa prostije nego obrisiti!

Šta kažeš?

Što reče free, baš me briga za Dražu al' logiku mi ne diraj. Ako već tvrdiš da je kolaboracionista složi mi brate sve kockice a nemoj da prosipaš jeftinu demagogiju.

Šta da brišeš i što bi brisao?

Šta tome ima da se prigovori? Ne bih znao, pa pitam.

Možda ceniš logiku ali bezobrazluk ti sigurno nije stran!

ti se uporno praviš lud.

nowhereman

Možda ceniš logiku ali bezobrazluk ti sigurno nije stran!

Dragi miloje (sa malim "m", tako ti pišeš) - bezobrazluk je na tvojoj strani, ne na mojoj.

I ovo si pojasnio kao i ono što te pitah nekoliko puta!

Možda je ovaj tvoj komentar slučajno upao ovde?

Uh, da! I meni je do toga stalo, da znaš!

Vidim, to mi je nedvosmisleno jasno iz svega što pišeš.

Tako treba. Svi smo mi pomalo dr Koštunica.

gospodjica

Jel mogu ja? Nemci su se naljutili na četnike što se protivno njihovom naređenju nisu razoružali, nego su neko vreme, početkom rata, sedeli na dve stolice, pa rešili da ih kazne u svom maniru. U stvari jedino čemu su se četnici posvetili srcem i dušom bilo je klanje političkih neistomišljenika i pripadnika druge vere i nacije o čemu postoje svedočenja

Verovatno nećeš sporiti ni da u govoru kralja Petra II Karađorđevića, od 12. septembra 1944. godine, a koji je prenosio BBC, stoji i ovo:

Istom analogijom bi ti sa svojim labavim shvatanjem zakona i primenom Miloševićevog slogana i naprednjačkih stavova bio - šta?

I šta ovim dokazuješ?

Osim možda posredno Čerčil-britansku procenu da će Jugoslavija 'pasti' u komunizam.

Moje shvatanje zakona nipošto nije "labavo", Miloševića se gnušam, podjednako kao i njegovih političkih naslednika.

A ti podmuklo podmećeš.

U tekstu kraljevog govora nigde se ne spominje Čerčil.

ti se u svim ovde iznetim stavovima u dlaku slažeš sa tim Miloševićevim naslednicima.