Ко се ових дана одлучио на грађанску непослушност и игнорисање покушаја да се из удобности фотеље освојене медијским манипулацијама одређује људско право на слободан избор дестинације за летовање, па тако непослушан отишао у Грчку сем мора, гироса и воде у флашама имао је прилику да се суочи и с причама о државном банкроту и реком људи која бежи на север. О овом другом феномену бих сада, феномену који постаје све видљивији и онима који протеклих нису ишли колима иили аутобусом за Паралију, сасвим је довољно отворити очи близу железничке станице у Београду.
Колико год неко покушавао да затвори очи, људске судбине искачу пред нас, неће ни Мађарској тај зид (или бодљикава жица) ништа вредети. Хаос, беда, рат, немогућност живота све више људи приморава да беже. Многи покушавају да стигно до "Тврђаве Европа", неки преко Медитерана а неки од њих, у суштини многи, а и да је један, много је, покушавају на том путу да прођу и преко Србије. Мађарска се спрема да зидом сакрије људскост од себе, људи проводе неко време овде код нас, на територији које је дом за наше друштво, свакаквих прича има: и о људскости, солидарности, помоћи, и о преварама, лешинарењу и отимању од беде, али прича која је у суштини најболнија је прича о потпуној инертности државног апарата.
Сасвим је јасно да је право решење овог проблема (ситуација на северу Африке и западној Азији, првенствено у Сирији) потпуно ван домашаја наше државе, оно што наша држава може да уради јесте бар покушај да системски успостави апарат који би те људе прихватао, помагао им колико можемо. Криза је, пара нема, све је јасно али и и кад нема пара није решење појачати контролу на граници да онај ко од рата бежи буде спречен да уђе. Јер да је то решење онда би требало да аплаудирамо Мађарској, да замолимо Орбана да тај зид напавимо заједнички према Македонији а ко остане с друге стране нека цркне. Не, решење је вероватно нешто друго... И наравно, уз то решење (прецизније је решавање јер потпуног решења свакако нема) све време кукати и гурати прст у око онима на северу и западу и тражити помоћ и новчану и организациону али и ако не дају бар пробати некако систематизовати људскост и солидарност које има.
Друштво себе исказује кроз државни апарат, не кроз појединце који скупе пар кеса хране па однесу азилантима да им поклоне или да им наплате 100 € а то што нам је он (државни апарат) тренутно окупиран од стране Вулина и Стефановића (помињем двојицу који су у фотељама које би теоретски биле надлежне) јесте изговор али... зар мора бити довољан?