Klimam se

Dan peti.

U crno sam se zavila, klima mi je mrela. Naravno, usred letnjih najava vremena koje zvuče kao da živimo u Africi, neće valjda da crkava zimi kad mi nije potrebna. A, naći majstora klimatistu je teže nego napipati kardiologa da vam obavi kućnu operaciju na otvorenom srcu. Polovina njih juri kao besna naokolo, a kusur je otišao na more, briga njih što klime kao muve umiru kad im vreme nije.

Prvi, jedva savatani, je došao, napravio krš i lom, virio nepristojnim delom leđa kroz prozor, čudio se i češkao svud gde je uspeo da se dohvati, konstatovao da je sve u redu, uzeo pare i nestao na horizontu koji je treperio od jare. Mi smo ostali nogom kopajući, na milion stepeni u hladu. Drugi se pojavio sutradan, nakon toliko potegnutih veza da smo tako mogli i sastanak bar sa premijerom da organizujemo, ušao, pogledao krvnički klimu i rekao: »Ne radi!« Sa nas je liptalo u ime potvrde otkrivanja rupe na saksiji. Jok, nego radi al mi više od svega volimo da se mlatimo sa majstorima. Tri sata je sedeo kod nas, zbližili smo se kao rod rođeni, lubenicom smo ga nahranili, pivom ga nudili, verbalno animirali, i dijagnostikovao da je kompresor uginuo. Onda je pokupio svu aparaturu koju je dovukao u stan i kojoj bi se obradovala svaka seksualno raspoložena anakonda, uzeo nam pare, i pridružio se prvom na horizontu koji je purnjao. Jašta da nije imao vremena ni da pomisli da namesti novu klimu koju bi morali da kupimo, jer je vrlo zauzet, mora da obavi par projekata za Vinču i nekoliko operativnih zahvata degeneracije srčanih aorti. Ja sam duvkala kao nasukani kit, lepo mi se sve ljuškalo pred očima, od prodavnica u kojima može da se kupi klima, ali ne i neko ko će da je montira, bar ne ove godine, do majstora koji bogovima preuzimaju ingerencije.

Trećeg majstora smo nabavili urgiranjem državnog vrha, i njegovo veličanstvo se očekuje sutra, u vrlo jutarnjim časovima. Nismo mu rekli da znamo dijagnozu, probaćemo da ga upecamo na bućkalo, kao ne znamo šta se dešava, a kad kroči u stan, vezaćemo za jedino hladno u našoj kući – radijator, i držaćemo ga kao taoca bez otkupnine dok ne pristane da montira novu klimu. Ukoliko uspe da pobegne, kao rezervu imamo četvrtog majstora kog nam je sredio Savet bezbednosti UN na svojoj vanrednoj sednici. Usput ćemo da iznajmimo pregršt pripadnika Mosada da ga zadrže u stanu dok nam ne svane od novougrađene klime.

Dok se sve to ne odigra, Žmu je delegiran da kupi ventilator, a ja sam se bacila na zamrzavanje flaša. To je trenutno u trendu. Sa zadatka se vratio vukući kutijetinu nešto veću od našeg stana. Nema veze, spavaćemo mi na balkonu. Unutra je bio kineski ventilator koji nije kineski jer košta više od kineskog i ima već pomenutu gabaritniju kutiju koja se malo i sjakti. Posle dva sata je Žmu bio mršaviji za koje kilo, a oko njega je rastao znojostaj koji je pratio prosto neverovatno bogat srpski rečnik, onaj deo koji se odnosi na glagole vezane za razmnožavanje, za nekoga kome to nije maternja disciplina. Ispostavilo se da je ventilator kineskiji no što nije kineski, i da nije predviđen za sastavljanje, nego samo za kupovanje. Njegovi delovi su se raspadali u paramparčad koja su obećavala još jedan dan dinstanja bez disanja. Negde u sitne noćne sate kada je spoljna temperatura pala na saharske brojke, Žmu je nazad u kutiju nagurao ventilator u stanju mikroskopski vidljive slagalice, i otišao da roni suze junačke. Ja sam se vratila samodinstanju.

Stvari više nisu smele da budu prepuštene slučaju i bankaru. Naredno jutro me je zateklo kako čekam prodavce pijačnih kolica kojima odmah otpadaju točkići, torbi za emigriranje kojima se, garantovano smesta, otkidaju drške, i – kineskih ventilatora. Čim su se pojavili, prvi izneseni ventilator, i to onaj sastavljeni koji služi da posetioci pijace lome vratove saplićući se o njega, je bio moj. Sa sve gajtanom koji se vukao za mnom i oduševljavao mimoiduće pse i mačke.

-      Mico, stigla nam klima! – ciknula je pekarka, od vrućine poremećena, kada sam ugmizala u pekaru, balansirajući ventilatorom i spotičući se o životnu mu žicu.

Kroz pukotinu dovratka i vrata pekarske pozadine je izvirila Mica. Sa krofnastom belom kapom na glavi, eruptivno zajapurena. Iza nje je vrelinom nagrnuo pakao lično. Niz zulufe su joj se slivale rečice znoja. Ušće im je bilo negde iznad dekoltea, odakle su ujedinjeno tekle nizbrdo. Mica je prezrivo odmerila ventilator:

-      Kineski. To će da crkne odma, a ako preživi već sutra ima da greje, a ne da ladi! – i vratila se nazad u Had.

Trenutna situacija je sledeća: Žmu je pobegao na radno mesto, na kom uživa u polarnim temperaturama radeće klime. Kuče dahće kao porodilja. Mačke uživaju u matičnoj, egipatskoj temperaturi stana. Orhideje su prolupale i cvetaju iz sve snage. Za razliku od njih, ja sam uvela iako je proradila sirotinjska klima – vetar. Jeste da je topliji od njegovog rođaka fena, ali bar se nešto mrda. Majstora još nema. Ne razumem zašto je sisarski predak iz vode uopšte izlazio.