O partijama i alternativama

Može stranka da se organizuje i na drugačijem principu od ovog na koji smo navikli; faktički su potrebni samo kandidati/izabrani predstavnici, i volonteri da pomognu na izborima.

Tako da "angažman u stranci" uopšte ne mora da bude tako intenzivan kako ga uglavnom zamišljamo, već se svodi na kandidovanje, učestvovanje u radu presstavničkih tela ili vlasti, ili pomoć u izbornoj kampanji u skladu sa svojim mogućnostima.

U tom kontekstu "stav stranke" praktično i ne postoji, već postoje stavovi pojedinaca - u najčešćem slučaju izabranih predstavnika (naroda) na raznim nivoima. Pa birači faktički prate rad i stavove svojih predstavnika, i na sledećim izborima odlučuju da li će ih oni i dalje predstavljati ili biraju neke druge, opet na osnovu - u idealnoj situaciji - praktično ličnih stavova iskazanih u kampanji (OK, tu postoje i neki drugi kriterijumi).

Na taj način recimo funkcionišu stranke u Americi.

Priznaću nešto u poverenju, Demokratska stranka je moja opsesija. Već godinama bezuspešno proučavam njenu istoriju. Onu istoriju pre Drugog svetskog rata, u toku tog rata i nakon tog rata, tamo negde do jeseni 1945.
Kakva je ona bila dok nije ugašena crvenim terorom? Kao prvo i najvažnije bila je uistinu demokratska - članovi su birali svoje rukovodstvo, a nikako obratno kao danas. Bila je intelektualno jaka, i njeni prvi ljudi nisu baš bolovali od viška bogastva. Bila je moderna građanska stranka, leve orijentacije, anglofilska, projugoslovenska. Zalagala se za nacionalizaciju velikih privrednih resursa, uz pravednu nadoknadu, razume se, kao i za državu blagostanja (staranja), ili "welfare state", što bi rekli anglofili. Poštovanje privatne svojine se podrazumevalo. Čini mi se da je u svojim redovima imala zavidan broj masona. Osim slobodnih zidara, imala je velikih broj i slobodnih advokata, kao i, meni iz ove perspektive sasvim neshvatljivo, ogroman broj slobodnih sveštenika. Zli jezici tvrde - procentualno najviše nakon Ljotićevog ZBOR-a. Smatra se da je njena snaga, između ostalog, ležala upravo u tome što se njeno članstvo uglavnom bavilo privatnim poslovima, to jest nije radilo za državu i lokalne samouprave, pa je bilo samostalno od države u finansijskom smislu. Advokati su najbolji primer za to. Tako da nije bilo čudno što je upravo Demokratska stranka pružala najjači legalni otpor kako ličnim režimima kralja Aleksandra i kneza Pavla, tako i totalitarizmu Josipa Broza. Procentualno gledajući, ta stranka je imala najveći broj glasača u Vardarskoj banovini, što bi danas uglavnom odgovaralo teritoriji BJR Makedonije. Lider stranke u toj banovini je bio Mihailo Kujundžić, što ne treba da čudi, jer je u tom periodu na tim prostorima živelo mnogo više Srba nego danas. Neprikosnoveni lider čitave stranke bio je Ljuba Davidović, još od vremena Samostalnih radikala. Za njegovog naslednika viđen je Milorad Drašković, ali avaj, on je ubijen u terorističkom napadu od strane komunista, tako da je vođstvo stranke nakon Ljubine smrti preuzeo Milan Grol, sin nemačkog kobasičara iz Zemuna. Drašković je bio dobar besednik, nije bio populista, i ono najvažnije - poštovao je zakon i tražio od ostalih da zakon poštuju. Približavamo se lagano i velikom ratu, pa treba naglasiti da je jedino civilno lice koje je učestvovalo u organizovanju puča od 27. marta bio Radoje Knežević, član izvršnog odbora DS-a. Nakon ovog puča, Demokratska stranka postaje dominantna stranka među Srbima, budući da razne mešavine frakcija radikala konačno gube vlast.
Tokom rata Demokratska stranka sve vreme podržava vojni pokret Draže Mihailovića, veliki broj članova i simpatizera biva streljan i utamničen u logorima od Banjice do Mathauzena. Nakon rata ostaje jedina institucionalna opozicija komunističkoj partiji. Dragić Joksimović de facto predstavlja jedini glas razuma kako u skupštini koja je pripremala izbore za ustavotvornu skupštinu, tako i na suđenju stoleća Draži Mihailoviću i ostalima. Da skratim - Demokratska stranka je bila moralna savest kraljevine, a članovi i rukovodioci Demokratske stranke mogli su da se podiče obrazovanjem, poštenjem i hrabrošću, osobinama koje je danas jako teško uočiti kod stranačkih ljudi.
Ako su naši preci mogli da oforme takvu stranku, možemo i mi, zašto da ne?
Zbog ravnoteže, potrebna nam je i jedna stranka desnice, poput predratnih radikala, ali to je neka druga i duga priča.

P.S. Ah, da, umalo da zaboravim. Na ovim izborima ću glasati za nešto što se zove "Dinara, Drina, Dunav". Ko ne zna šta je to, mislim da može naći na internetu.