Kašika profesora Vujadina

Koji god gimnazijski profesor, bilo da predaje istoriju, fiziku, matematiku, hemiju ili filosofiju, o kašiki ili bilo čemu drugom ne može da održi ubedljivo predavanje iz svoje predmetne oblasti i da jedan nastavni čas veže svu pažnju svojih učenika, tome bi bilo bolje da potraži kakvo drugo uhlebljenje.

Tih, ne tako davnih, godina đačke ekskurzije nisu kretale put Beča, Soluna ili Rima već diljem one prostrane nam države, jer imalo se i u njoj dosta toga zanimljivog videti i vrednog naučiti. Tako su, onomad, odeljenja prvog razreda jedne beogradske gimnazije povedena na ekskurziju pod  pedagoškim radnim nazivom:   “Putevima pobeda - ka izvorištima revolucije“ ili tako nekako. Putovalo se preko  Kragujevca i Kraljeva, pa do Užica, ali negde na brdovitom i uskom  putu, pokvario se jedan od autobusa. I dok su aljkavi vozači i suviše dugo petljali oko tog kvara, deca, nemirna i nestašna, rapršila su se svuda okolo. Uzalud su razredne starešine, mahom neiskusne profesorke, nenavikle na situacije van učionica i đake van školskih skamija, pokušavale da svoja odeljenja okupe na bezbednom mestu. Činilo se da će situacija izmaći kontroli, ali onda se iz dremeža u poslednjem autobusu probudio stari Vujadin, profesor istorije.  Protrljao je oči, pogledao kroz prozor, potegao gutljaj iz svoje pljoske, pritegao kravatu i sa stepenica autobusa zagrmeo: „Deco, okupite se, jer mi se upravo nalazimo na jednom od najznačajnijih mesta u istoriji srpskog naroda!“ Posle nekoliko minuta svi učenici su se okupili u polukrug oko profesora Vujadina, a on je pročistio grlo i počeo:

„U ranim jutarnjim časovima 3. septembra 1806.godine, po lepom i sunčanom vremenu, srpski ustanici, pod komandom vožda Krađorđa, izvukli su dva trešnjeva topa na basamak, koji vidite iznad onog useka desno od nas. Daleko brojnije turske snage, mahom janjičari, koje je predvodio po zlu poznati Ibrahim -paša, bile su raspoređene duž čitavog puta, a njihova glavnina skrivena u onom gustom delu šume, levo od nas, oko kote 305. Međutim, zahvaljujući čuvenom komiti Hadži-Jovanu Pavloviću, njihov položaj je otkriven i dojavljen srpskim artiljercima. Boj je počeo artiljerisjkim udarom po glavnini turskih snaga, a zatim je usledio nezadrživi juriš srpske konjice... „  Odjekivale su komande, sevale su sablje, čuli su se krici, padale su glave... i tako  tačno 45 minuta. Naravno, negde u završnom delu časa, oko četrdesetog minuta, po zlu poznati paša položio je svoju sablju pred čadorom mrkog Karađorđa. U međuvremenu vozači su otklonili kvar i put je nastavljen.

Istog dana,  tokom zajedničke večere, jedan mladi profesor fizike, sklon samo egzaktnim naukama, a sumnjičav  prema  ostalima, kaže profesoru Vujadinu kako je prilično iznenađen da su naši istorijski  izvori toliko precizni, te da je u njima zabeleženo kako je tog 3. septembra1806. u ranim prepodnevnim časovima bilo lepo i sunčano vreme i na koji su to tačno basamak izvučeni oni trešnjevi topovi.

„Vidite mladi kolega ovo je obična kašika“, kaže Vujadin i pokazuje mu kašiku s kojom je do malo čas u slast pojeo teleće škembiće, pravi dužu didaktičku pauzu, a zatim nastavlja:

„ Prema nekim drevnim ostacima, prethodnik Homo sapiensa, Homo habilis je još u vreme palozoika prvi počeo da koristi kašiku kao pribor za jelo.  Prve kašike bile  su pravljene  od školjki”. Objasnio je zašto se to dogodilo baš u paleozoiku i u Africi i zašto baš od školjki, a zatim je u nekoliko narednih minuta govorio o kašiki u drevnim kulturama Kine, Mesopotamie i Egipta, pa prešao na antičku Grčku i stari Rim. „Stari Rimljani, skloni svim vrstama uživanja, pa i u jelu, razvili su više vrsta kašika – za supu, za jaja i za riblju ikru.  Bogati Rimljani koristili su kašike od metala – zlata i srebra, porcelana, slonovače i od kristala sa umetnički obrađenim drškama. Malo je poznato,“ nastavio je pofesor Vujadin prebacujući onu kašiku iz desne u levu ruku, „da je u vreme vladavine Luja Četrnaestog, na Gastronmskoj akademiji osnovanoj  u Versaju, a čiji su članovi bili ugledni književnici, Volter izneo dokaze da kašiku ne treba uvek koristiti istom rukom. Čorbe su, prema njegovim argumentima, mnogo ukusnije ako je kašika u levoj ruci, a supe kada je u desnoj“. U završnom delu svog predavanja profesor je govorio  o kašikama u gastronomskoj kulturi balkanskih naroda, a posebno Srba. „Tačno je, koleginice i kolege, da se na srpskim dvorovima jelo zlatnim kašikama. Tradicija bogatih Rimljna nastavljena je i posle pada Rimskog carstva, tako da se i na dvorovima srpskih vladara, kao uostalom i na svim evropskim dvorovima, jelo se zlatnim kašikama. Sirotinja, međutim, jedva i da je koristila kašiku, jer je preživljavala na proji i luku“.

Iako ni jednom nije pogledao na sat, svoje predavanje o kašiki, profesor Vujadin je, kao i ono o boju sa Turcima, završio u 45 minutu, ispio ostatak špricera iz čaše i poentirao:

 „Koji god gimnazijski profesor, bilo da predaje istoriju, fiziku, matematiku, hemiju ili filosofiju, o kašiki ili bilo čemu drugom ne može da održi ubedljivo predavanje iz svoje predmetne oblasti i da jedan nastavni čas veže svu pažnju svojih učenika, tome bi bilo bolje da potraži kakvo drugo uhlebljenje.“ 

Krajem iste školske godine stari Vujadin je  otišao u zasluženu profesorsku penziju, ali je ostao u sećanju generacijam učenika kojima je predavao, a i svim mlađim kolegama. Naravno, iz pera daleko veštijeg hroničara kašika profesora Vujadina mogla bi naći  svoje mesto nedaleko od šešira profesora Vujića ili u nekoj sličnoj pedagoškoj poemi.