ljute predrasude o blogerima ili udri bliznjeg svoga

па мени кажеш да инсистирам на старости овог или оног народа...
Е па овако:
Данас сам налетео на неку серију на РТС 2 која се зове ''Хиспанија''.
Одмах ми је било јасно, али нисам очекивао да ће и у серији да потврде моје знање.
Наиме, ево шта каже википедија о тој серији

Хиспанија (лат. Hispania) је име које су Римљани дали Иберијском полуострву. Римско освајање је потрајало пуна два века и били је испуњено крвавим биткама и суровим епизододама као и жилавим отпором аутохтоног становништва, са неким примерима херојства као што је Нуманција, који ће остати упамћени у историји и опевани од стране самих Римљана. Међутим, кад су Римљани коначно успели да потчине непокорне становнике Хиспаније, процес романизације се овијао мање више без проблема, јер колико је Рим допринео развоју Хиспаније, исто толико је и сама Хиспанија допринела Риму својим природним богатствима и људима. Римска владавина ће оставити неизбрисив траг, како у култури тако и у обичајима, а посебно језику будућих држава које ће се појавити на Иберијском полуострву.

Али ко су били ''аутохтони становници''?

Даље каже:

Порекло Ибера је нејасно али се верује да би могли да буду аутохтоно становништво полуострва.

????

Лузитанија (лат. Lusitania; данашњи јужни део Португалије до реке Дуеро, део аутономне покрајине Шпаније Кастиље и Леона и цела Екстремадура) је била област која се највише и најжилавије одупирала Римљанима. Око 155. п. н. е. Лузитански вођа Пуник је почео са упадима на део територије Лузитаније која је била под римском доминацијом, и на тај начин прекинуо мир који је трајао више од 20 година који је склопио Тиберије Семпроније Грах Старији.

Оп, кочи... сада идемо на други извор да видимо шта је Лузитанија:

Diodor Sicilijanski je pisao da su medju svim Srbima najhrabriji Lužičani,
iz tadašnje španske pokrajine Luzitanije,
a koji danas žive u Španiji i Portugaliji, asimilovani i romanizovani od strane Rimljana,
i pretvoreni u današnje Špance i Portugalce.

Strabon kaže ( za ove španske i portugalske Srbe ) ovako:

„Oni su veliki majstori da prave zasede i da pronalaze sakrivene neprijatelje;
oni su laki, hitri, hrabri, obrtni, strogi, prave pića od Zuta( žita)-pa se opijaju“.
Tacit veli: „ danju i noću piti, kod njih nije sramota“…
Kod Plinija se nalazi napisano da su u Španiji i Portugaliji, posebno Španskoj Galiciji i LUŽICIJI, ili Ando-LUZIJI živeli SRBI, (Antskoj Lužici – Anti su starosrpsko pleme, a Lužičko pleme, napisano je, još uvek postoji u Nemačkoj).
Po Strabonu, Floru i Plutarhu saveznici Srba protiv Rimljana bili su TURIĆI ili ĐURIĆI, a ne Teutoni kao što deo nemačkih istoričara tvrdi..
Citat je : Exertum bellum cum Srbis (Cimbris) et Turici ( et Tvgurici)…

Po Milojeviću, ovi Srbi u Španiji i Portugaliji su verovatno srpske kolone koje su prešle iz severne Afrike, kao treća grana seoba Srba iz Indije na zapadnu teritoriju..Kada su Rimljani pokorili Kartagenu (Kartaginu) u Africi, i skoro svu Španiju i Portugaliju, ali jedno pleme Lužičkih Srba (po Strabonu), koje se odlikovalo hrabrošću i junaštvom- nije se htelo pokoriti. To pleme, deo Lužičkih Srba, živelo je u Galicskim planinama (Gali), i na rekama Tajnoj (današnja Tajo) i Minici, i po pribrežju Atlantskog okeana..

Ovi Srbi Lužički, po Strabonu,napadnuti su 152.godine pre nove ere od Rimljana sa ogromnom vojskom ( kad su već pokorena španska plemena i natovaren im jaram) i Lužički Sirbi se „izgledaše pokorenim“, ali već iduće, 151.godine pre nove ere taj narod „udari na Rimljane i sve što nadje pregazi i potre, a rimski namesnik Servi Sulpici Galjba izgubi 30 000 vojnika i jedva sam umakne i iznese glavu“..Dalje Milojević navodi da je naredne godine, 150.pre nove ere, pokorio isti rimski vojvoda „nepripravne španske Srbe“ udarivši sa „dve strane“. Mnogo njih se sakrilo u gudurama španskim, ali je lukavi Galjba pregovarao sa njima i nagovorio ih da izadju iz skrovišta u gudurama, pa ih, kao jaganjce, odveo do ravnice i sve isekao na prevaru..

Evo šta o tome kaže vikipedija:

Између 151. п. н. е. и 152. п. н. е. у опсади града Кауке, дошло је до преговора о предаји. Кад су становници града отворили градске капије, Лукул је наредио да се сви побију. Процењује се да је у том покољу живот изгубило око 30.000 особа. Претор Галба је 150. п. н. е. понудио преговоре Лузитанцима захтевајући да ови претходно спусте оружје на земљу. Када су ови то и учинили, наредио је јуриш у коме су ретки преживели. Један од њих је био и Виријат, пастир који је 147. п. н. е. подигао нови устанак против римских легија и водио веома успешан герилски рат у коме Римљани нису могли да победе. На крају су морали да прибегну лукавству — поткупили су тројицу Виријатових великодостојника који су га на крају 139. п. н. е. на превару убили.

Након смрти Виријата, нестаје и последњи траг организованог отпора Лузитанаца. Римљани све више освајају територију Лузитаније о чему сведочи и Табла из Алкантаре (лат. Tabula Alcantarensis) из 104. п. н. е.

!!!!!
Daqe, MOJ izvor kaže:

Jedan od preživelih (u tom sečenju na prevaru) prezimenom VIRIĆ okupi slobodne Srbe i formira vojsku te napadnu Rimljane..Pune 4 godine vodile su se borbe (iza Galicije do Katalonije i Gvadalkvira) i Srbi su pobili nekoliko stotina hiljada rimske vojske..Strah se rasprostro po rimskoj državi i senat je neprestano slao legione za legionima u Španiju protiv Srba..

Godine 145.pre nove ere, Rimljani postave za namesnika u Španiji Kaja Lelia ( sa nadimkom Premudri zbog hitrog uma), a za glavnog vojvodu Kvinta Fabija Maksima Emiliana..Njih dvojica dodju u Španiju sa 9 legiona, ili sa 8O.OOO vojnika. Lelija je uspeo da iz rimskog dela Španije proteraju Virićevu vojsku u Špansku Srbiju, a Fabi ništa ne učini ( samo jednu pobedu 144.godine, posle godinu dana bitaka)…

Godine 143, pre nove ere, Lužički Srbi osvoje celo špansko poluostrvo do grada Navare ( Novare), a Rimljani odna pošalju dvesta hiljada (200 000 !!) vojnika pod najboljim vodjama Kvintom Cecilijom Metelom Makedonskim..Pola ove vojske (sto hiljada) napadne sa severa, a druga polovina (opet sto hiljada pod Kvintom Pompeom) udari na samu Lužičku Srbiju i Galiciju u Španiji,—ali i posle nekoliko bitaka, ne pokore Srbe.
.Kvint Pompej je bio tako razbijen da je odmah pisao senatu da se šalje nova vojska, i 142.godine pre nove ere senat pošalje novu vojsku i Kvinta Fabija Maksima Serviliana- koji pobedi Srbe u jednoj bici. Srpski vodja Virić, uzvrati napad, i satera Rimsku vojsku u provalije, iz kojih nisu mogli izaći, ako se ne smilostivi Virić . Iako ih je mogao satrti jednim mahom, on zaključi mir (na svoju, i Srba nesreću) po kome se Rimljani zakunu da neće udarati na Srpske zemlje, a Srbi da neće udarati na Rimske zemlje.Rimski senat potvrdi ovaj mir 141. godine..
No, brat Kvinta Serviliana, po imenu Cepian, nagovori senat da odustanu od mira..Srpski vodja Virić, ne nadajući se nepoštenju, raspustio je svoju vojsku. Novodošla vojska Cepianova ipak pretrpi poraz od Srba…
Cepian zatim potkupi i nagovori tri prijatelja Virićeva da ga izdaju,
i oni ga ubiju na spavanju 140.godine. ( zvuči poznato ? )
Tako su Rimljani tek 140.g. pokorili Lužičke Srbe u Španiji.

Е сад да се вратим на почетак приче - једном од вођа Луситијанаца, у серији, се рађа син и он објављује да ће син да ми се зове ( седи и ухвати се за столицу ) - СЕРБАЛ !?!?



п.с.
Што волим кад издоминирам, што би рекли ови клинци

vidim tamo se javio kolega Pajke, i priznao nam teritorijalno pravo nad ča-ča-ča Beogradom.
Ne kažem, nego nisam to tela.
Tela sam da vas pitam, el znate da, kako god bilo, važi ono: Svako ima svog Sremca.

...aj sad!

Izvinjavam se što ja ovako, s neba direktno, upadam. I izvinjavam se, ako grešim (ne mogu u naredna 2 minuta da pročitam 400+ komentara), ali... jedan ovlašan pogled na ovaj neslavni spisak navodi me da zaključim:

nedostaju dva blogo-spisatelja, ljubimci milionskog auditorijuma (pogotovu onog ženskog) po prezimenu Petrović - Vladimir i Mikele.

(I izvesni Aleksandar, alias Rip Kirbi.)

Što s jedne strane zabrinjava, ali s druge... teši.

Karagaca je cetnik, samo se obrijao

kako je čovek otkrio, a ja sam to još ranije naslućivao pa zato vrlo retko pišem postove

МИРЈАНА БОБИЋ МОЈСИЛОВИЋ: Порука за Мила Ђукановића -„историја је много велика курва“
Мило Ђукановић је пре неколико дана ставио тачку на „и“ када је и историју узео у своје руке. Наиме, премијер Црне Горе је недавно, на свечаној академији поводом стоте годишњице почетка Првог светског рата, рекао да „Црна Гора није подржала терористички акт који је био повод за тај рат“, и том изјавом изазвао бројне реакције. У одбрану Мила Ђукановића и Франца Фердинанда стали су неки историчари – цитирајући коментар објављен у „Гласу Црногорца“, званичном органу Краљевине Црне Горе, од 21. јуна 1914. године, у којем се изричито каже да је Сарајевски атентат био „безумни терористички акт“.

Ми смо учили да је Гаврило Принцип јунак који се борио за слободу, и да су пуцњи у Хабзбурге били пуцњи у „тамницу народа“. Aли, историја је невероватна наука која почива не само на чињеницама, већ пре свега на њиховом тумачењу. С обзиром на то да нови ветрови окрећу странице уџбеника историје, није нереално очекивати да наша деца ускоро почну да уче нешто сасвим друго:
Да је Лазар Хребељановић предводио паравојну формацију на Косову пољу и тиме озбиљно покушао да угрози право Отоманског царства да стигне до Беча. Да је Филип Вишњић био стварно слепац, који је све погрешно видео. Да је Карађорђе био терориста. Да је Старац Вујадин, са обадва сина, био терориста, а и да „ђевојка, која је своје очи клела, чарне очи да би негледале“ није била ништа боља, дочим су Турци Лијевљани само радили свој посао и старали се да све у турској империји буде лепо и мирно.

Не треба се чудити ако неком одавде падне на памет иницијатива да се Ћеле-кула прогласи највећим спомеником борби против тероризма који је видео свет, и да српске главе уграђене у њене зидове треба да буду и уметничка и идеолошка опомена свима који се боре против окупатора. Јер деца треба да знају да су царства ту да се не би рушила. Океј, не сва царства. Британско на пример, да се не дира. Добро, и ми смо учили да је бацање атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки највећа победа мира, па је логично и да мало помало прихватимо тезу да је „Милосрдни анђео“ било правично бомбардовање осиромашеним уранијумом, с обзиром на то да смо сиромашна земља.

Пошто је Гаврило Принцип у Црној Гори, са највишег места, проглашен за терористу, историјски ревизор могао би да се позабави и другим личностима. Петар Петровић Његош лако може бити проглашен апологетом безумног тероризма против Турака, партизански ђенерали су се изгледа безумно борили против Немаца и Италијана, Валтер је безумно бранио Сарајево, Тихи и Прле су безумни злочинци, а Кригер је разумни херој. Aли онда су и Мило, Момир и Свето, такође, тероризмом на Жутој греди срушили старе комунисте да би направили још бољи комунизам, а ови који се данас опиру Милу, једног дана, а можда и пре, такође могу бити описани као безумници, а можда и као терористи, нарочито ако ту историју буду писали савремени разумни историчари.

Колико би било разумније да се нисмо борили против Aустроугарске у Првом, и против Немаца у Другом светском рату – сада бисмо сигурно били у Европској унији. Све остало је гуслање.
Јер, слобода је глупост, тлапња, илузија, варка. Нема ничег бољег него бити мали народ у окриљу великог царства. Џаба „Горски вијенац“. Џаба гусле. Опирање је спорт за будале, мудрост је бити поданик. У турском царству, у аустроугарском, у Трећем рајху, у комунизму, у посткомунизму, у транзицији, у глобализму.

Они који су пристали да буду освојени, боље пролазе. Та матрица неодољиво подсећа на силовање – жене које се опиру и бране, завршавају неупоредиво лошије од оних које се препусте, и уживају!!! На тај начин може се читати савремена политичка порука која је у последње време доминантна мантра Великог Брата: предај се, или ћеш награбусити. Свака побуна има се сматрати безумним терористичким актом, сваки човек гладан слободе, или правде, јесте Принцип. Кроткост је оно што доноси поене – и новац, без обзира на то да ли се та кроткост испољава према великим силама, домаћем државнику, локалном моћнику, шефу, или насилном мужу.

На неки начин, Мило Ђукановић је, а да тога није вероватно ни свестан, рекао да смо сви ми, укључујући и њега самог, у мрежи. У истој мрежи. Да ћемо беспоговорно волети и учити историју коју су нам написали. Да је слобода извикана категорија, да је тероризам реч дана, а да је насиље, ако му прибегава јачи – сасвим оправдано и чак некако узвишено и лепо. Да жртва нема права да се брани, јер је то тероризам, покушај дестабилизације дивног система који је симпатизер црногорских терориста, П. П. Његош безумно опевао стихом „Коме снага лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“. Хоће ли у догледно време Његош бити избачен из лектире, и замењен много разумнијим писцима који поштују правила сваке Велике царевине.

Aли, историја је много велика курва – увек највише испали оне који на њу рачунају.

Извор: Новости.рс

....како нам лепо то пласирају свим могућим манипулативним техникама ...