Био сам на Сајму књига.
Пред само затварање хала растао сам се с пријатељем и сео на мотор. Дошао сам до наплатне рампе за паркинг. Пружио сам своју улазну паркинг карту, на основу које се временски наплати паркирање. Старија жена у наплатној кућици погледала ме је и рекла:
- А зашто сте ми ово дали?
- Не разумем?
- Па зшто се ми дали да наплатим карту? Ви сте на мотору?
- Па?
- Па не морате да платите, можете да забиђете кућицу и прођете поред.
- Да тако, онда, не платим карту?
- Да.
Застао сам и погледао је пажљивије.
- Нема везе. Наплатите ми.
- Стварно?
- Да. Ја волим да плаћам.
Иза наплатне кућица је пружни прелаз. Рампа на њему је била спуштена. Неки пешаци су се и поред тога провлачили и прелазили пругу. Један од редара, с оним флуоросцентним прслуком, који је стојао поред рампе, није реговао. Поред мене је доклизао црни џип мерцедес, велики ML. Онај највећи. Не познајем моделе кола, али овај знам - мој ме је један познаник њим возио. На десном блатобрану био је исписан натпис на енглеском: Only Milk And Juice Come In 2 Litres. Подигао сам поглед с блатобрана. Прозор се спуштао:
- И, шта кажеш - обратио ми се један покрупни, необријани, са стомачићем и раскопчаном црном кожном јакном - видим да си прочитао?
- Јесам.
- И?
- Па шта ја знам, неко и то воли.
Затворио је прозор и пустио музику. Кола су почела да се тресу од прегласних басова и тонова. Под кацигом нисам успео да разазнам текст, али била је то нека домаћа народњачка ствар.
Воз је био дугачак и споро пролазио. Неки теретни, унифицираних вагона. Редови контејнера. Име транспортне фирме било је исписано на њима. Име које сам заборавио. Рампа се подигла и кренуо сам, први, ка граду. Иза мене су остајали људи, и Сајам књига, и познаници и пријатељи и стихови.
Као боја његових очију
И кажи му, ако не дођем,
да сам се био саплео, неспретно пао,
да ми је срца престало
да воли и закаснило
да куца. Кажи му,
ако не дођем,
да сам био уморан
и стар, да нисам више
умео да трчим, радујем се
и гледам свет као да се
родио претходног дана.
Кажи му да сам био веран
страсти и грешкама,
да сам лутао
циљајући у праве ствари и мете,
да сам уморан
заборавио како да дишем.
И кажи му да га
и сад ипак волим.
А то што ме нема,
то су ситнице, заборављене цедуље
са хемијског чишћења, и стари
рачуни за струју, телефон и
небо белих облака.
Као боја његових очију.