Pisma iz Norveške

       Ne, nisam bila u Norveškoj.
       Bila sam na Zlatiboru. I u Višegradu.

      Tamo mi je bilo kao u Norveškoj:)

       Ok, popušta mi mozak od godina, srpskih reformi i porodičnih problema, ali nisam skroz pobrljavila. Sg ću vam objAsnim otkud Norveška u mom srcu (iako je dala Kvislinga:) Išlo nas je dvanaestoro: šestoro dece i šestoro odraslih. Prava ekskurzija sa povraćanjem, pevanjem, plakanjem, smejanjem, pešačenjem, kulturom i hranom. Dakle, sve po redu i kako dolikuje. Neću opet zlatiborepitajtaru i cinoberdrveće, ali moram da opišem srpski slow food u restoranu „Pećinar" u Ljubišu (za one koji ne znaju - odatle je Ljubivoje Ršumović). Stigli smo mrtvi gladni, deca se presamitila, a vlasnik čio, veseo, uslužan i ekspeditivan, reče: Mi nemamo jelovnik i imamo tri jela. Samo se opustite i prepustite sve meni. Za gospodu rakijica, za dame medovača, za dečicu domaći sok od jabuke. Ne, nemamo koka kolu! I onda kreće iznošenje okruglih drvenih pladnjeva punih zlatiborskih čudesa: dve vrste pršute, kobasice, starinska proja, kajmak, sir kravlji, ajvar, kis'o kupus i ljuta somborka u sosu od paradajza s belim lukom...nešto sam sigurno zaboravila, ali ona medovača, toplota kamina i od svega pomalo, pa se najedeš k'o prase, me je skroz omamilo. I taman kad smo mislili da je gotovo, izroni onaj čarobnjak i donese dve pite savijače sa koprivama i kozji sir. Šta ćemo, pojedemo i to. Protegnemo malo noge šetnjom do ribnjaka, kad stigla teletina ispod sača i ploške pečenog krompira sa slaninicom odozgo! I svi viču da ne mogu više, samo jedno dete, hrabri krojač, reče: Pričajte u svoje ime! I krenu da sipa meso. Tu su se i drugi okuražili i pojeli ostatak, ali kad je vlasnik predlagao još pića i neke pastrmke, tu smo morali da ga obuzdamo i kažemo - dosta, za boga miloga! Račun je bio ozbiljan koliko i usluga, heh. No, lepo sam mogla da zamislim Entonija Burdejna kako srećan trza nožicom u „Pećinaru", a ne tamo da otkida na hrvatsko primorje i morske ježeve!

Ah, da, Norveška! Naš kum (muž na kumu) je iz Prokuplja i tamo je u mladosti postao član Društva jugoslovensko-norveškog prijateljstva, ugostio mladog Norvežanina i kasnije poslovno putovao u Norvešku. Dakle, skoro, pa Norvežanin:) Uglavnom, u „Pećinaru" nam je ispričao otkud Nišlije u Norveškoj i kako je došlo do osnivanja Društva - Tokom Drugog svetskog rata, 1942. godine u 13 logora u Norveškoj internirano je oko 4000 Jugoslovena, od čega 3840 Srba, a od toga oko 40 logoraša iz Gornjeg Milanovca i okoline. Manje od polovine interniraca, tačnije 1660, je uspelo da izbegne smrt u nacističkim logorima, a najviše zbog pomoći domaćeg stanovništva koje im je dostavljalo hranu, lekove i druge potrepštine, a uz njihovu pomoć neki su uspeli i da pobegnu. Društvo je osnovano 9. februara 1969. u Nišu, a činili su ga preživeli logoraši i predstavnici Norvežana koji su im pomagali (izvor:wiki). Na povratku kući smo stali da napravimo pauzu u Norveškoj kući, sa čije terase se vidi ceo Gornji Milanovac, a koja je izgrađena 1987. godine po projektu arhitekte Aleksandra Đokića - predstavlja spoj pramca vikinškog broda i drvenog srpskog konaka. Sva građa je isečena i obrađena u Norveškoj, a u Gornjem Milanovcu gotovi elementi su samo montirani onako kako su bili označeni brojevima. Kuća je izgrađena od dobrovoljnih priloga koji su stizali iz cele Jugoslavije, a sredstva su takođe dali Jugoslovensko-norveško društvo (JND) i Opština Gornji Milanovac. Posle je oko vlasništva ispao karambol, ali to je neka druga (srpska, ne norveška:) priča. U kući je smeštena i stalna muzejska postavka sa eksponatima iz nacističkih koncentracionih logora u Norveškoj. Deo je kafana, a ima i salu za skupove i priredbe. Na zidu kafane je ogroman duborez gde se rukuju drug Tito i neki norveški zvaničnik, nisam uspela da pročitam koji. Dok pijemo kafu, sa ozvučenja piči Selma koja se naginje kroz prozor, pada kiša s prozora, a ona je bacila sve niz rijeku...potpuni fleš prošlih vremena. Na terasi krećemo složno da pevamo - koliko puta si ljubila stranca...e, moj brate, norveški, teška su vremena došla.

Da prozborim koju i o Višegradu. Meni je to prvi odlazak u ovaj grad i prvi susret sa Drinom i ćuprijom. Grad je i dalje kasaba iz Andrićevih romana, i to socijalistička, sa sve raspadnutom robnom kućom i namunjenim Andrić gradom koji je divan i izgleda kao da su ga tu spustili vanzemaljci. Ali most...e, to vam je čista lepota u kamenu. I njoj vreme i prolazne ljudske sujete ne mogu ništa.

Zašto vam pišem gde tabanaju Cvetkovići? Zato što je to jedini način da ne poludimo i ne zaboravimo. U to ime, da citiram Andrića: Kad je život sav od opasnosti i stradanja, ljudi ga, vođeni drevnim i nasleđenim nagonima, cepkaju i dele na trenutne utiske i neposredne potrebe, gubeći se potpuno u njima. Jer jedino tako, živeči svaki trenutak odvojeno i ne gledajući ni napred ni natrag, može se ovakav život podneti i živ čovek sačuvati za bolje dane.

Živeli!