Opšta istorija beščašća

Gost: amika - Milivoj Anđelković, književnik 

ОПШТА ИСТОРИЈА БЕШЧАШЋА наслов је прве збирке приповедака Хорхе Луис Борхеса, објављене још далеке 1935. године, онда када нико није ни помишљао да ће под тај наслов моћи да се сврста читав двадесети век. Па ни сам Борхес. Сићушни део света који представља ова књига, записао је он у Прологу издању од 1954. године, део је празнине која је суштина света.

   Борхес је ту сабрао своје варијанте туђих текстова, увек наводећи и извор, о неморалним и гнусним поступцима убица, варалица, гусара, коњокрадица и сличног олоша у различитим раздобљима и срединама.  У њима назначује теме којима ће се посветити у касније објављеним књигама: смрт и бесмртност, вечност, време и свемир и мотиве двојника, лавиринта, библиотеке, огледала и сличне. Могло би се рећи: посветио се ономе што у много већој мери испуњава празнину света.

            За то време историја бешчашћа се настављала, не само у окриљима многих (свих?) народа, већ, много више, тамо где су се сусретале различите вере, језици, културе и цивилизације. Наметање вредности и облика једне цивилизације другој постало је обележје историје и у двадесетом веку, само што су се техничке могућности много промениле. Општа историја бешчашћа је постала злочиначка и геноцидна, захваљујући експлозивном развоју технике, електронике и научним достигнућима у физици, хемији и, посебно, у "технологији смрти".

            Тако је 13. априла 1919. године у Амрицару енглески генерал Дајер са педесетак војника на пољу пресрео Гандијеве демонстранте на мирном протесту за обуставу рада. Енглези су пуцали док им није понестало муниције, а убијено је 379 људи, рањено 1208... Генерал се касније правдао да је желео да растера демонстранте и да постигне одређени „морални ефекат“. Тачно 80 година касније, над Југославијом је пуних 78 дана надлетало 1004 најмодернија авиона Западне алијансе, надгледани из авакса, сателита и са земље да би порушили мостове, тунеле, зграде, аеродроме, касарне и побили 200 војника и око 2500 цивила, жена и деце...

            Муслиманске вође у Индији су се заклеле да ће "поделити Индију или је уништити". Успели су у првом и десетак милиона људи је кренуло у избеглиштво, а око милион је умрло током тог пута. Алжир је после проглашења независности протерао све Французе, па и оне рођене у Алжиру, тада је 700.000 избеглица прешло у Француску и друге земље. Неколико деценија касније Југославија је такође подељена, а више од 250.000 људи је морало у изгнанство или сеобе, док је број умрлих, погинулих и несталих још увек непознат, већи од 2.000 свакако. Најзападнија република бивше Југославије то је ефикасније извела: прво су побили ненаоружане регруте Југославије, а касније једноставно избрисали из списка држављана све Србе и припаднике других народа.

            У Африци, у Судану у ратним сукобима изгинуло је 1,5 милиона људи, у Руанди милион, преко 500.000 у Анголи, 150.000 у Либерији, 80.000 у Алжиру, 15.000 у Сијера Леоне, у Етиопији и Еритреји масакрирано је око 40.000 људи

            Можда је ово почетак: Колумбо у свом дневнику описује сусрет са домороцима на Бахамима. Описао их је као најбоље људе на свету који немају не само приватног власништва него ни сам појам поседништва, и закључује: они ће бити „најбоље слуге“. Тај моменат злоупотребе доброте је један од новијих почетака агресивне и арогантне прво европске, а потом америчке политике. То један професор историје овако практично илуструје: ученицима на часу узме нешто, па када кажу „Узели сте ми“, он одговори: „Не, ја сам открио нови континент“.

            Французи су отели сељацима са Милоса чувену Афродиту, названу Милоска Венера, и у том отимању су јој поломљене руке. Енглези су срушили Аполонов храм у Фигалеу на Пелопонезу да би лакше скинули фризове. 

На Косову ће се та прича поновити – Албанци под заштитом УН уништавају српске цркве и споменике. Затим се појављују талибани и исламисти који сравњују музеје, споменике, старе градове...

            Амерички председник Труман, када је наредио да се атомске бомбе баце на Хирошиму и Нагасаки, цинично је изјавио за америчку јавност: „Захваљујем Богу што је атомска бомба дошла к нама, а не нашим непријатељима. И молимо Га да нас води те да је искористимо на Његов начин и за Његов циљ.“ Што би могло да значи: моћ је моја, а разарања су воља Божја....

            „Тепих бомбарадовања“ су следећи изум: Дрезден – уништен, 60 000 цивилних жртава; Рошток – потпуно разорен центар града а поморски докови остали су неоштећени, Келн – потпуно разорен, а индустријска постројења тек незнатно оштећена јер ће требати победницима. Хамбург - више од пола града је разорено, 300.000 станова уништено, 750.000 људи остало без крова над главом, више од 60.000 цивила побијено... Ханау и много мањих градова.... Београд и Србија су више пута тешко бомбардовани током Другог светског рата, па и 1999. године, док су градови у ткз. НДХ – усташкој творевини (која је међу првима објавила рат САД и чији су се легионари борили на страни Хитлера и код Стаљинграда) остали поштеђени - јер ће затребати, па су и затребали и још су потребни...

            Списак је наизглед бесконачан: Кореја, Либан, Куба, Вијетнам, Доминиканска република, Салвадор, Никарагва, Хондурас, Гренада, Панама – где су ратне злочине починили већином амерички војници, односно војске које су они обучавали. Па Ирак, Сомалија, Хаити, Република Српска, Србија, Авганистан, Сирија...

            Немачки писац Рајнхард Лауер, позивајући се на Ивана Ловрића из Сиња (око 1776. године), пише о хајдучком вођи Станиславу Сочивици који је у другој половини 18. века харао од Сиња до Босне. Он је убио око 150 Турака а неке је раскомадао и „ждрао месо са леша, пун мржње и жељан освете“. После 1941. усташе у тај атавизам уносе страст: да поменемо само Вељка Торбицу, српског хирурга из Грачаца кога су живог исекли на комаде и ране посули сољу; па осмодневно клање и убијање секирама Срба у цркви у Глини, и Милоша Теслића, српског индустријалца кога су у Сиску усташе живог одерале. Курцио Малапарте је у роману „Капут“ описао поклон који је поглавник Анте Павелић добио од „својих верних усташа“ – 20 килограма извађених људских очију.

            Затим Јасеновац, совјетски гулази и немачки конц-логори са милионима жртава. Па логори за децу у НДХ, јединствени у свету, у Сиску, Јасеновцу, Јастребарском, Старој Градишки и Метајни на Пагу где је страдало преко 30.000 српске, јеврејске и ромске деце; највеће дечје гробље на свету је у Доњој Градини са 19.432 хумке, од којих је више од дванaест хиљада српске националности...

            Злочини ће се поновити на хрватском и босанском ратишту после 1990. године, и у Сребреници и околини, од стране муслимана, а затим и Срба... Ритуално одсецање глава Срба у Босни је овлаш забележено, тек када су одсечене главе западњацима свет се згрозио; напад на новинаре у Паризу навео је милионе да „буду Шарли“, а бомбардовање РТС у Београду никога да буде „Београд“...

Тамо где нема ратова људе коси економски кошмар, глад и болести. Спасавање банака и укидање права на здравство и образовање нобеловац Жозе Сарамаго је назвао злочином против човечности.

            Наслов који се половином века самом Борхесу учинио барокним и претераним, на крају тог истог века недовољан је да обухвати све суровости, злочине, геноциде и гнусости које су се у међувремену догодиле.

            Једну од идеја водиља те стравичне историје наслутио је Џон Апдајк у роману „Потражи моје лице“. Он пише о Венецији у којој се „Американци и Немци већ не разликују, 1955. је... губитници савршено имитирају победнике“.

            Легендарни вођа индијских миротвораца, Махатма Ганди, под енглеском влашћу је провео укупно 20 година, од тога близу шест година у британским затворима. Када су га новинари запитали шта после свега мисли о британској цивилизацији, он је сасвим прибрано одговорио: "Британска цивилизација? Мислим да би то била добра идеја". Сетите се тог одговора ако вас неко упита шта мислите о европској и америчкој цивилизацији. Прибрано се осмехните, погледајте у камеру и мало подигните главу да вас гледаоци лепо виде, па реците: „Мислим да је то одлична, али још неостварена идеја“.