Фукушима даиићи, реч која је до једанаестог марта 2011. године мало коме ишта значила, урезала се дубоко у меморију целе једне генерације, онако како само имена нуклеарних електрана у којима се деси акцидент то могу. „Срећно острво", то би био превод имена префектуре по којој је славна нуклеарка добила име. Нити је префектура острво, нити је срећна, али разлог за ово друго није хаварија на систему за хлађење реактора музе савременог новинарства, већ друштвена хаварија која је са њом изашла на светло дана. Та Годзила душебрижности и незнања изронила је одмах за цунамијем и рушила све оно што он није могао да дохвати.
Да пођемо од чињеница. Нико није умро од радијације. Нико. Количина радиоактивности која је испуштена у околину, укључујући и море је безначајна. Људи су умирали због евакуације, они стари и слаби који у тим околностима нису могли добити медицинску негу коју би имали у редовним околностима. Радијација 0, евакуација 40, цунами 16,000 људских живота, то је резултат. До евакуације је дошло јер су јапански прописи били много строжији од европских и америчких. Сто пута строжији! Неразумно строги. Становници из области око нуклеарне електране који још увек не могу да се врате у своје домове и данас пате, међутим, њих није толико пуно колико се мисли. Свега 2,2% од два милиона становника префектуре Фукушима морало је да се евакуише, од тада су се неки вратили кућама. Рибари не лове ни петину рибе коју су пре акцидента изловљавали, на пиринач и пољопривредне производе из целе Фукушиме гледа се са благим подозрењем, тако да је индиректна штета много већа. Разлог зашто не могу да се врате кућама, да слободно лове рибу и да слободно тргују својим производима, барем највећи део њих, није сама радијација већ бизарни страх светске јавности од радијације, страх који је последица незнања, страх који је донео све те погрешне уредбе.
То није све. Наиме, због тог паралишућег страха (скоро) све нуклеарне електране у Јапану су до даљњег погашене, ванредно, декретом. Након неколико деценија суфицита у трговини, Јапан од 2011. неколико година за редом бележи велики дефицит, јер непланирано мора да увози огромне количине нафте по историјски високој цени да би се одржала производња струје и да привреда (која ионако има проблема) не би стала. Ко би рекао да ће једна пумпа за воду која је попустила под налетом цунамија довести до оваквог домино ефекта? А до домино ефекта не би дошло да није било оне медијске хистерије без преседана. А медијске хистерије свакако не би било да су новинари били одговорни и да су се добро упознали са материјом о којој пишу. А новинари би, опет, били одговорнији да су имали пробирљивије читаоце. А читаоци би били много пробирљивији да су склонији критичком размишљању или да су, једноставно, бринули првенствено своје бриге.
Годишњице служе да би се боље памтили догађаји од значаја. Ваља памтити. Ваља извући поуке. Да се „хаварија" више не понови.