Da li je vaše iskustvo palanačko?

Gost autor: feliks.krul

 "Naše iskustvo je palanačko"

"Nema niti može biti promene."

"Znao sam da je umro Tito: on nas je naučio da ništa ne krijemo. On je učitelj otvorenosti." Radomir Konstantinović

Posvećujem gospodi Nsarskom, Apostati, Milanu Novkoviću, Unfuckableu, marco_de.mancciniju, Srđanu Fuchsu, svakom pažljivom čitaocu, zdravom razumu, bilo kom ko želi pomoći, pročitajte ovo i molim vas da komentarišite najbolje što možete. Potrebna mi je pomoć da razumem reči kultnog kritičara srpske kulture Radomira Konstantinovića jer možda grešim. Siguran sam da vaša iskustva nisu palanačka. Znam da niste palančani jer vam iskustvo nije palanačko. Ako je ikad bilo, davno ste ga prevazišli. Ko danas uopšte može reći da mu je iskustvo palanačko? U dobu interneta, televizije, komunikacija, putovanja, gasterbajterisanja? Uđimo u srž i suštinu monstruoznog, grotesknog, i genocidnog književnog dela i njegovog kulta. Ovo je apel za takvu pomoć i ništa više od toga.

Genocidi našeg doba su deo našeg zajedničkog iskustva.

1.
"Sam duh palanke je jedna apsolutna palanka", tu besmilicu je izgovorio Radomir Konstantinović srpski kritičar, filozof provincije, falsifikator ideologije, ubica kulture, intelektualni kriminalac, tamničar, osnivač kulta... i ko zna šta konkretno još. Služba inteligencije, služba bezbednosti, fizički likvidator, ratni ubica? Samo žrtva? Ne zna se. Njegova prošlost je obavijena velom tajne. Njegov život je još uvek nepoznanica za svet.

"Svet palanke postoji u duhu; sam duh palanke je jedna apsolutna palanka, za kojom zaostaje svaka stvarnost palanke." Ukoliko niste razumeli onda ste normalni, ne brinite se. Ove reči nemaju smisao.

Pročitajte ponovo, "...sam duh palanke je jedna apsolutna palanka, za kojom zaostaje svaka stvarnost palanke."

Da ponovim na engleskom u slučaju da neko misli da nazire neki smisao tih reči:

"...the spirit of the province is the absolute province, lagging behind is each provincial reality."

Možda bi to trebalo napisati sa velikim slovima:

"The Spirit of the Province is the Absolute Province, lagging behind is each Provincial Reality."

Molim vas prevedite na nemački, francuski, ruski... i zapamtite mantru:

"the Spirit of the Province is Absolute Province..."

"the Spirit of the Province is Absolute Province..."

2.
Prve tri rečenice u uvod za knjigu "Filosofija palanke" (1966) koju neki učitelji koriste u Bosni i Hercegovini kao nastavno sredstvo, a u Beogradu kao sredstvo za "dekontaminaciju" ili deradikalizaciju kako se danas kaže na Zapadu:

"Naše iskustvo je palanačko.
Ponekad, opasno je (i kažnjivo) reći to na uho palanačkoj oholosti; ponekada, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog: palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene."

Gledam kako same reči "(kažnjivo)" iskaču iz druge rečenice ove knjige, pa onda "oholost" praćena "sudbinskim", pa onda "zao udes" za kojim zaostaje vrhunska mema: "Nema niti može da bude promene"!

Radomir Konstantinović je filozof, pisac, kritičar i čovek koga izgleda ne poznaje ni jedna svetska filozofska enciklopedija. Čovek čija je prošlost sakrivena, izbrisana ili teško dostupna; detinjstvo nepoznato, školovanje nepoznato, životni put nepoznat. Otac: Mihailo Konstantinović pravnik. Tvorac srpskog obligacionog prava. Građanin sandžačkog porekla, rođen u Čačku 1897. godine, roditelji zemljoradnici, nepismeni. Nosilac Albanske spomenice, Redovni član Matice srpske, 24. juli 1920. god., Kraljevski orden Svetog Save - prvog reda, 1. oktobar 1939. god., Kraljevski orden Belog orla - trećeg reda, 3. oktobar. 1940.god., Odlikovanje grčkog kralja Konstantina, 2. avgust 1966. god., Spomen plaketa grada Beograda 1974., Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, 25. 5. 1978.god., Zlatna plaketa Privredne komore Beograda 1978., Sedmojulska nagrada, i Dopisni član JAZU.

Jula 1924. Mihailo se oženio sa Radojkom (Bekom) Popović, kćerkom Sime Popovića, profesora gimnazije u Pirotu i Jelisavete Popović, učiteljice.

Njihov sin Radomir je rođen u Subotici 1928 a umro u Beogradu 2011. "Био је члан Литерарне редакције Радио Београда од своје 21. године. Уређивао је часопис „Младост", „Књижевне новине" и двонедељник „Данас". Више деценија био је угледни сарадник Трећег програма Радио Београда." wiki
"Четири године након књиге „Декартова смрт", објавио је књигу под насловом „Бекет пријатељ". Ово дело у крајње сведеној форми сачињено је од тридесетак писама које је Семјуел Бекет слао Константиновићу и Каћи Самарџић пропраћено са исто толико есејистичких напомена. "
"О Константиновићу Ото Бихаљи Мерин је писао: „Писци који имају свој семантичко-философски корен у грудви свог мало познатог језика или средине, теже продиру у свет; да су се књиге као "Философија паланке" и „Биће и језик" Радета Константиновића родиле у великим језичким центрима, њихове резонанце би биле сличне онима које имају дела Бекета и Сартра."" wiki

Da li je Oto Bihalji Merin bio iskren kad je napisao ovo gore? Kako to da ni Beket ni Sartr, čije literature sam sam dobar poznavalac i na čijoj filozofiji sam odrastao od svoje 15 ili 16 godine, nisu svojom filozofijom govorili o situaciji irskog ili francuskog provincijskog čoveka, već o situaciji marginalizovanog univerzalnog čoveka. Marginalizovanog i otuđenog. Konstantinovićeva knjiga je nešto drugo ona cilja na jednu konkretnu kulturu. On je svojim intelektom i znanjem mogao da stupi u kontakt sa Beketom ali to suštinski ne mora da svedoči o Konstantinovićevoj genijalnosti ili veličini. Dela mnogi marginalizovanih pisaca su ugledala svetlo dana van svog malo poznatog jezika i sredine.

3.
"Iskustvo nam je palanačko." To su četiri reči koje treba da zapamtite i koje otvaraju kultne stranice građanske grupe koja se naziva "Druga Srbija". Samo četiri reči. Ponovite u sebi "Iskustvo nam je palanačko."

Nek vam to postane kao mantra koja će vam pomoći da čitate ovaj tekst i "Filosofiju palanke". Mantra kojom ćete čitati ostatak knjige od 328 stranica koju možete naći na webu u PDF formatu pod pokroviteljstvom Fonda za Otvoreno Društvo.

Nastavite mantru:

"Nema niti može biti promene."

"Iskustvo nam je palanačko. "

"Nema niti može da bude promene."

Nema i niti može biti promene!

Dakle svaki govornik srpskog jezika treba da zna da su to ključne reči Radomira Konstantinovića.

Sve to me je tek počelo zanimati pošto sam pokušao da večeras ponovo po ko zna koji put pročitam "Filozosofiju palanke". Nigde nisam mogao da nađem smisao, samo apsurdni proliv reči i misli, jedan smrdljivi povraćaj koji beskonačno traje.

Najubitačniju knjigu koja je napisana na srpskom jeziku, a možda ikad na ovoj planeti, mogao je samo da smisli jedan čovek izuzetne inteligencije i bolesne psihe, čovek sa zadatkom i sa jasnom namerom da ubaci duh uništenja, duh samonipodištavanja i samoubilačku memu u narativ jedne kulture. Naravno misli se na kulturu naroda koji čita i govori srpski jezik i čijoj tradiciji pripadaju pesnici koje on obrađuje. Ta knjiga nije prevedena ni na jedan svetski jezik iako su provincije univerzalna mesta na svetu. Kod njega se radi samo o srpskim provincijama i nijednoj drugo. Drugi narodi koji oko nas govore srpski ne glorifikuju Konstantinovića kao nekog univerzalnog filozofa već kao kritičara "srpske nacističke" kulture. Možda ni jedan filozof ovog sveta ne može shvatiti dela Radomirova.

Godinama sam pokušavao da shvatim knjigu „Filosofija palanke" i jednostavno nisam mogao da je upijem u sebe tj. da je razumem. Nije da nisam čitao filozofska dela, čitao sam i uživao u univerzalnom smislu kojeg nam pružaju filozofije. Ali ova knjiga nosi naslov koji obmanjuje jer se tu se ne radi o filozofiji radi se antifilozofiji, radi se o eksperimentu, ne, radi se o oružju za genocid. Radi se o smišljenom implantu koji je ubrizgnut u intelektualnu sferu jedne konkretne evropske kulture sa namerom da je razori.

Iako postoje čitaoci ove knjige koji se identifikuju sa njom, ja ne mogu da se identifikujem sa njom ni malo. Ko se može identifikovati sa knjigom koja se ne može čitati i razumeti? A postoje grupe i institucije koje se bave delom Radomira Konstantinovića i koje neguju njegov kult. Zašto? Kako?

4.
Čitao sam mnoge filozofske knjige, znam da svaka stvarna filozofija mora da pre svega bude razumljiva. „Filozofija" palanke mora da bude razumljiva ako je stvarno filozofija. Međutim kad se pročita ova knjiga onda je jasno da se ne radi o razumljivoj filozofiji već da se radi o jednom radikalnom destruktivnom oružju.

To mi je jedino jasno i razumljivo, jer Radomir je imao je oko dvanaest godina kada počeo svetski rat. To mora da je bilo teško iskustvo, uporedivo sa iskustvima svih nas ljudi koji smo bili zahvaćeni ratovima bilo kad i bile gde. A rat izaziva jedno ekstremno emocionalno iskustvo i radikalizuje nas, svakoga na nekom čudnom cerebralnom nivou. Mene su na primer ratovi u Jugoslaviji radikalizovali, srećom da prirodno imam miroljubive tendencije pa sam se sklonio od rata i od stalnih televizijskih ratova koji su se godinama vrteli na britanskoj televiziji, a nisam otišao u neke ratne dobrovoljce kao drugi jadnici, već sam sticajem okolnosti otišao u meditativnu askezu prirode. Mogu se sasvim poistovetiti sa žrtvama ratova, sa emocionalnim bolovima i sa intelektualnim narativima koji se rezultati rata, jer sam i ja bio žrtva rata ali žrtva koja se oporavila, kao što se većina preživelih oporavlja. A, Konstantinovićev narativ je narativ osvetnika, ubice osvetnika, psihopate čija je psiha nepromenljiva. Njegovi sledbenici su kao vampiri čija je mantra "Mi smo provincija" i "uvek ćemo ostati provincija", "Mi smo srpski nacisti i uvek ćemo ostati nacisti". Promene nema niti je može biti.

Da se vratimo na prvi podnaslov ove knjige "Filosofija palanke" koji glasi:

"UMESTO UVODA: STIL, NAJVIŠE NAČELO PALANKE"

Stil je najviše načelo palanke!
"Style is the utmost Principle of the Province."

Kako bih voleo da mi ugledni Profesor marco_de.manccini pomogne da shvatim dubinu ove misli i da kaže nešto o ovoj akademskoj rečenici. Na primer koje su joj reference u svetskim filozofijama. Kako je stil značajan za razliku od suštine kod srpskih pesnika kojima se bavi Konstantinović.

"It is said that the Province is our destiny, our evil fortune."

"Sudbinska palanka"? "Zao udes"? Da li te reči imaju značenje danas 2016. godine? Samo odvratne babetine provincijske intelektualne vračare „znaju" šta je "sudbinska palanka". A ustvari ne znaju ništa. Plodovi poremećenih i umova. A ko nije bio poremećenog uma u ratnim danima, osim možda psihopata i onih ekstremnih i retkih tipova koji mogu da uživaju u ubijanji i kriminalu? Jedno praistorijsko indijsko učenje Svara Joge govori o tome kako kroz kriminal i rat čovek dostiže izvesna stanja svesti koja su drukčija od normalnih stanja i koja se mogu uporediti sa osećanjima doživljenim u stanjima "prosvetljenosti" koje navodno jogistički put put može da otvori, poverovaću im. Konstantinovićev bolesni i poremećeni mozak je stvorio svoju fiksaciju. Radomir Konstantinović je postao savršeni kriminalac bez fizičkog nasilja, ubica kulture, njegovo oružje je oružje misaonog implanta kojeg on implantiru u kulturu jednog naroda koristeći jezik tog naroda. Jer šta je jezik za Konstantinovića? O tome kasnije.

Ko je iskopao Radomira Konstantinovića iz ruina Drugog svetskog rata i postavio ga za tvorca srpskog javnog diskurza? Ko ga je postavio na beogradske radio talase da lansira svoje ideološke bombe ka slušaocima srpskog govornog područja od pedesetih godina 20. veka do današnjeg dana?

5.
Tek kad sam pronašao sledeći citat neke kockice su počele da se slažu.
Konstantinović je negde napisao:

„Znao sam da je umro Tito: on nas je naučio da ništa ne krijemo. On je učitelj otvorenosti. Za njim, čovek plače bez stida. Sa njim, čovek je na samom vrelu otvorene jednostavnosti."

Tito je bio njegov učitelj otvorenosti?! Kakve tajne krije ova rečenica? U kakvom odnosu su bili Radomir Konstantinović i Josip Broz Tito?

Kako nam to niko u svetu nije rekao i ni dan-danas ne govori o Titu kao "učitelju otvorenosti"? Kakve otvorenosti? Voleo bih da znam. O čemu se radi ovde? Ne znam, mogu samo da nagađam. Znam ljudi će se praviti da znaju i čutaće, ili neće ni sami ništa razumeti ali će održavati status quo i ostaće nominalni sledbenici kulta "Filosofije palanke", Centra za kulturnu dekontaminaciju i Druge Srbije.

Dakle ponovite u sebi dragi čitatelji srpskog jezka i nastavite da čitate reči samoživog genija Konstantinovića:

Naše iskustvo je palanačko.

Naše iskustvo je palančko.

Naše iskustvo je palančko.

Nema i ne može biti promene.

Nema i ne može biti promene.

Nema i ne može biti promene.

"Nema niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti. Između sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad.
Duh njegov, međutim, jeste duh između plemenskog, kao idealno-jedinstvenog, i svetskog duha, kao idealno-otvorenog.
Kada ovaj duh ovako govori o svojoj zloj sudbini, on govori o svojoj izuzetosti iz istorije.
Ali, i kada je oglašava za prokletstvo, on hoće tu izuzetost.
Osnovna pretpostavka duha palanke negde je u tome: da je to duh koji, zaboravljen od istorije, pokušava sada ovaj udes da preobrazi u svoju privilegiju, time što će i sam (onako kao što se klin klinom vadi) da zaboravi istoriju, ovim zaboravom da se ovekoveči u samom sebi, zaveren trajanju, s onu stranu vremena.
Vreme je s druge strane brda, tamo gde počinje svetski haos, ili haos apsolutno-otvorenog sveta."
"Ma šta moglo da se vidi u ovom nagonu za zatvaranjem, za izuzimanjem iz vremena (kada se, u „večnosti", živi zajedno sa mrtvima, i kada nema mrtvih, kada je svet kao u nekakvom večnom Danu večno-praroditeljskog sveta) izvesno je da ovaj svet apsolutne otvorenosti postoji samo u duhu palanke, u njegovom strahu od sveta, da je taj svet jedan nedvosmisleno palanački svet. Nema sveta izvan duha palanke.
Ma šta moglo da se vidi u ovom nagonu za zatvaranjem, za izuzimanjem iz vremena (kada se, u „večnosti", živi zajedno sa mrtvima, i kada nema mrtvih, kada je svet kao u nekakvom večnom Danu večno-praroditeljskog sveta) izvesno je da ovaj svet apsolutne otvorenosti postoji samo u duhu palanke, u njegovom strahu od sveta, da je taj svet jedan nedvosmisleno palanački svet. Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva, a njegova antitetička, demonska sila, zlo apsolutne otvorenosti, samo on poznaje ovaj apsolutno-otvoreni svet; ali, ne znači li to da, ako je svet palanački, isto tako nije i palanka - svetska? Gde je svet idealno-zatvorenog, ako ne samo u duhu koji se protivi otvaranju, na iskonski svoj način, i koji pokušava da ovo svoje protivljenje postvari, da ga nađe u jednom njemu savršeno saobraznom svetu? Svet palanke postoji samo u duhu; sam duh palanke je jedna apsolutna palanka, za kojom zaostaje svaka stvarnost palanke. On nema svog sveta, u koji bi mogao savršeno da se materijalizuje, koji bi bio njegovo idealno oličenje. Ma koliko pokušavao da prikaže svet palanke, u kome je rođen, kao svoj svet, i ma koliko taj svet njemu bio najbliži, on je jedan lutajući duh, jedan nemogući duh: nema zemlje u kojoj on nije moguć, jer je on svuda podjednako nemoguć, u ovom svom zahtevu za idealno zatvorenim, koje bi bilo vanvremeno i, samim tim, ništavilo večnosti."

Pitam se šta ovo sve treba da znači?

"Svet palanke postoji samo u duhu; sam duh palanke je jedna apsolutna palanka, za kojom zaostaje svaka stvarnost palanke."
"Ali, upravo zato što nema svog sveta, on i jeste duh:
tamo gde prestaje mogućnost sveta počinje mogućnost ovoga duha.
Pretvoren svojom nemogućnošću u ovu stalnu mogućnost duha,
on se javlja kao rodonačelni duh svake težnje ka zatvaranju u svoj svet, kao svake težnje da se svet preobrazi u svet palanke. "

"Svet je, u njegovom doživljaju, s neke druge strane brda,
a ne u njegovom svetu, kao svetu palanke koji je, u tom smislu, ne-svet.
Sve što karakteriše ne-svet (do samog ništavila, do samog ne-bića) odlikuje i palanku, u doživljaju ovoga duha. Mogući stav palančanina je stav odobravanja ili pobune, stav svesnog konzervatizma, koji se zasniva na kritici „sveta", na osećanju sopstvene prvorodnosti (svet je bio kao što sam ja sada, ja sam dakle prošlost sveta, njegova živa istorija; ja sam tamo gde je nekada bio svet, ja sam ostao, svet se otpadio od prvašnje svoje sudbine, on se odrodio; svet je, dakle, odrod a ne ja), ili stav očajanja koje sanja uključenje u svet, negacijom palanke. Duh palanački u oba vida se javlja i u oba vida trijumfuje. On, u svakom slučaju, mora da se shvati kao jedan delatan duh. Čak i u prvome slučaju, ako je konzervativni stav nesumnjiv, ovaj duh je delatan: on je samo pasivno delatan, on palanački pokušava da akciji suprotstavi pasivnost, u tome smislu što ono što jeste pokušava da suprotstavi onome što nastaje. Ono što palanački jeste, samim tim što je početak koji se nije odvojio od sebe, koji nije evoluirao, ne dozvoljava aktivnost, da njome ne bi bio izneveren, preobražen. Ne sme da bude preobražaja, dakle ne sme da bude rada, potrebna je pasivnost, prepuštanje onome što jeste. Ali ovo prepuštanje je takođe svojevrsna delatnost, jedna negativna delatnost. Pasivnost je takođe izbor volje, a njen jezik (neradom, nepreduzimljivošću) takođe je jezik voljnog opredeljenja. Najčešće, ovo se gubi iz vida zato što palanačanin, rođen u jednom zatvorenom svetu, ne pristaje da vidi sebe kao subjekt toga sveta već kao njegov objekt. Otkuda to? "

"Ako bi palančanin priznao sebe kao subjekt, palanka bi time bila ugrožena kao volja: tamo gde sam ja subjekt, svet ne može da bude subjekt. Palančanin, međutim, verniji je palanci nego samom sebi, bar po osnovnom svom opredeljenja. On nije pojedinac na personalnom putu; on je sumum jednoga iskustva, jedan stav i jedan stil."

Strašna je ova mentalna masturbacija, koja je postala mentalni implant u srpskoj kulturi, stvoren hirom, osvetom ili mržnjom. Ova knjiga je oružje koje uništava srpsku kulturu, samo srpsku kulturu jer je napisana na srpskom jeziku i samo govornici tog jezika je mogu pročitati. Knjiga je neprevedena i nikad neće biti prevedena i objavljena na neki svetski jezik, u to sam siguran. Nijedan čovek ne može ovo prevesti i ostati čistog uma.

Dakle, svet je za Srbina sa neke druge strane brda, a ne u njegovom svetu, kao svetu palanke koji je, u tom smislu, ne-svet.

Pronašao sam na Fejsbuk stranici Grupe Radomir Konstantinović sledeći komentar o knjizi "Filozofija palanke":

"Bojan Antycz
January 10

Сјећам се док сам био дијете, у вријеме рата у Сарајеву током опсаде, имао сам наставника енглеског језика који је био одушевљен овом књигом. Међутим, он није био човјек који одаје утисак некога ко је љубитељ не-национализма, он је био типичан "факир-фукара" и тип човјека о коме говори књига Философија Паланке. Он је имао обичај да цитира ову књигу, са циљем да покаже како Срби не ваљају, а група којој он припада (он је громогласно истицао да су у питању Бошњаци) је дивна. Често је имао обичај мене лично малтретирати због моје народности (претпостављам да је он мислио да сам ја Србин, мада ја никада то не истичем, јер мени као полиглоти је то најмање важно).

Пошто сам знао колико он цитира ову књигу, мрзио сам је. Међутим током мог првог доласка у Београд послије скидања са власти Милошевића (нисам хтио раније долазити) гледао сам на некој локалној телевизији једну емисију од средине. Било је много одличних цитата који фантастично описују коријен свих оних ружних ствари које су ми се дешавале током опсаде, све гранате, опсада, редови за хљеб у опкољеном Сарајеву, све се фантастично поклапало. Тек на крају емисије, сазнао сам да је то она иста "грозна" књига коју је цитирао онај мој наставник. Одмах сам желио цијелу да је прочитам.

То је била једна од најбољих и најуниверзалнијих књига коју сам прочитао у свом животу, и веома често је цитирам. То је најбољи опис тамне стране Балкана (цијелог) и књига је свевремена."

Ova knjiga objašnjava stanje svesti koje žrtve rata mogu osetiti. Naravno shvatio sam, ova knjiga "Filosofija palanke" je knjiga neodraslog i neizlečenog psihički poremećenog deteta odraslog tokom Drugog svetskog rata i nacizma, deteta nemoćnog da se odupre zlu.

Konstantinović je poremećena žrtva rata koja je radikalizovana do ekstremne granice. Konstantinović je radikalizovan jer želi da se osveti. Ne vatrenim oružijem ili nasiljem već kulturnim genocidom. Kome se on osvećuje? Osvećuje se svom životu, svom detinjstvu, svom ocu, i narodu kojeg on percipira kao svog neprijatelja.

Njegovu radikalizaciju danas koriste da bi deradikalizovali jednu kulturu ili kako "drugosrbijaci" kažu da bi je dekontaminirali. O kakve neprevaziđene ironije! Drugosrbijanci!

Granica na kojoj Konstantinović operiše je granica genocida, on vrši genocid nad jednom kulturom, kulturni genocid, kulturogenocid. Konstantinović je genocidan čovek. Psihopata. Čovek totalno skoncentrisan na svoj zadatak da zada poslednji udarac srpskoj kulturi svom imaginarnom neprijatelju.

Draga Tess, ti moraš da shvatiš da se mi nalazimo u jednoj vrsti pakla u kojem je Radomir Konstantinović naš dželat, a demoni koji nas muče u predgasnoj komori centra za dekontaminaciju su članovi Druge Srbije. Intelektualni manijaci koje je Pazolini opisao u scenama filma „Salo" u kojima fašisti baterijskim lampama osvetljavaju i gledaju govna koja izlaze kroz čmarove mladih muškaraca i žena. Tako Radomir Konstantinović treperi nad čmarom "srpskog naciste" zatočenog i zatečenog provincijalca. Tako mnogi opsednuti Srbi sa strepnjom danas gledaju u govna svojih političara.

To upravo radi Konstantinović nad poezijom srpskih pesnika svojim dekonstruktivnim i destruktivnim logosom kojeg koristi da rasparča telo jedne kulture. Slučajem srpska jer se takav zlikovac stvorio u tom području i govorio je taj jezik. Konstantinović je radikalizovan totalitaristički duh na osvetničkom zadatku. Intelektualni Fakir-fukara kojeg podržavaju sledbenici njegovog kulta. On je čovek koji je obukao intelektualni prsluk samoubice džihadiste. On je čovek koje je rešio da sebe ubije svojim logosom i da sa sobom ponese jednu kulturu, kulturu običnog čoveka koji govori srpskim jezikom.

Radomir Konstantinović je u napisao knjigu koja je u stvari najubojitije oružje u rukama ljudi koji su se naoružali novcem Fonda za Otvoreno Društvo i koji od tih silnih milijardi nisu odvojili ni stotinku da plate prevode na druge jezike dela svog navodnog gurua. Zašto? Jer guru je neprevodiv. "Filozofija palanke" je tekst koji nema smisla, isto bi se dobilo i kad bi se ta bujica reči prevela na neki svetski jezik.

Ono što treba raditi je analizirati reč po reč, rečenicu po rečenicu te lažne i krivotvorene ideologije tj. fantazmagorije Radomira Konstantinovića koja je pisana sa ciljem da bude osvetničko oružje protiv srpske kulture, Konstantinovićevog neprijatelja.

„Znao sam da je umro Tito: on nas je naučio da ništa ne krijemo. On je učitelj otvorenosti. Za njim, čovek plače bez stida. Sa njim, čovek je na samom vrelu otvorene jednostavnosti", by Radomir Konstantinović.

Za kraj i za one koji su mazohisti do kraja ili koji su imuni na ovakve besmislice Radomira Konstantinovića, malo više o "stilu" te glupe reči koja se pojavljuje u podnaslovu knjige,

"Ova služba stilu je, u svojoj osnovi, služba sigurnosti", on piše. A šta hoće da kaže ne znam.

"Kada palanački pojedinac čuva palanku, kao vrhovnu volju, kao svoje nad-ja, on čuva pre svega ovaj stil jedno-obraznosti, i, zbog toga, kada se on boji sveta, izlaska u svet, on se boji ovog izlaska u svet bez stila. Najčešća optužba, koja se baca palančaninu u lice: da je čovek bez stila, savršeno je nespojiva sa duhom palanke koji je duh kolektivne volje, jedno-obraznosti kojom se ta volja izražava, pa sledstveno tome i sam duh stila.
Ova služba stilu ide do njegovog obogotvorenja. Stil je sve, čovek je mnogo manje. U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost. Sve što je pretežno lično, individualno (ma u kom pravcu) nepoželjno je pre svega zato što je obećanje „sveta", kao čiste negacije palanke, dakle obećanje stilske polivalencije, a ova polivalencija je, za palanački duh, čisto otelotvorenje kakofonije, muzika samog pakla.

Ova služba stilu je, u svojoj osnovi, služba sigurnosti. Odreknut od sopstvene volje, stilizovan po obrascu kolektivne volje, palančanin je sklonjen u sigurnost opštega. On ima utisak produženog detinjstva, ili utisak produženog života pod okriljem porodice. Infantilizam je korelativan palanačkom duhu. Ne može se biti u palanačkom duhu a ne biti u infantilizmu: palanački duh, kao duh nad-ja, kao duh kolektivne volje koja nas je uzela pod svoje, koja nas štiti od svega, a pre svega od nas samih, od svih izazova i iskušenja koja se zovu Ja (lična odgovornost i lična preduzetnost), nužno je duh koji posvećuje u infantilizam. On zahteva, iznuđuje taj infantilizam, kao zaštitnički, kao duh koji je nad-stavljen svemu individualnom. Jedno-obraznost stila znači, nesumnjivo, i izvesno protiv-vremensko opredeljenje. Ako je jedno-obrazni stil moguć, kao delo svih, on nije moguć samo u prostoru. On podrazumeva i svoju važnost, kao svoje rasprostiranje, u vremenu. Stil ne priznaje mrtve. On je nad-smrtan, jer je nad-graničan. Kao što mora da važi svuda (kao što mora svuda da prodre), on mora da važi i uvek. Duh tradicionalizma jedan je od osnovnih izražaja palanačkog duha; biti u duhu palanke, znači biti u njenoj volji, konkretno-stilski oličenoj, ali tako što će se, ovim stilom, ponoviti jučerašnjica palanke. Jako osećanje istorije, izvestan duh istoričnosti, koji se često uočavaju, kao jedna od bitnih odlika palanačkog duha, u suštini su delo van-istorijskog a ne samo ne-istorijskog (ili samo protiv-istorijskog) duha. Radoznalost za ono što je bilo ovde se javlja pod maskom istorije, ili istoričnosti; u stvari, u njoj nije teško prepoznati protiv-istoričnost palanke, zasnovanu ovde na dva činioca: 1) na radoznalosti, kojom palanka izražava svoju želju za jedno-obraznošću, za prodiranjem svuda, za apsorbovanjem svega, i to uništenjem onoga što bi njoj bilo nepoznato, što bi ostalo „tajna" za nju, van domašaja njenog oka, sluha i mogućnosti delanja, kao mogućnosti „odgovora" na sadržinu dogođenog, i 2) ovde nije teško otkriti ovu protiv-istoričnost i u palanačkoj težnji za vremenskim dejstvovanjem vrhunskog, praksom obogotvorenog stila. Treba svuda prodreti pogledom da bi se moglo sve „povezati" protiv-dejstvom palanačkog duha, njegovim tumačenjem, koje je uvek tumačenje stila."

Ovde se radi o proizvodu jednog pomućenog mozga i kulturnom genocidu započetog u dubini dvadestog veka. Kulturnog genocida koji se danas finansira novcem svetskog Fonda za Otvoreno Društvo, tj. novca ekonomiste, mislioca, i ideologa otvorenog društva Đorđa Šoroša. Meni se čini da Đorđe Šoroš ne zna kako se troši njegov novac. Ja verujem da ni predsednica fonda u Srbiji nije svesna šta radi. Verujem da čovek uglavnom deluje pod uticajem i dejstvom okolnosti, prijatelja, sredine i autoriteta. Verujem i da su sledbenici kulta Radomira Konstantinovića nesvesne žrtve autoriteta.

Koliko je godina i eona potrebno čoveku da se snađe u ovom univerzumu unutar kojeg obitavamo? Fascinantno. Život jeste čudo i opasnost za nesmotrene.

Na kraju mi samo ostaje da se izvinim zbog svog stila pisanja i da zahvalim onima koji su pročitali ovaj tekst i popravili greške.

Inspirisano nedavnim rečima jednog blogera.

"Srbin uvek ostaje isto govno. I moj savet budućim emigrantima: Kad čuješ slučajno srpski u radnji, beži glavom bez obzira što dalje, kud te noge nose."

"ich bin ein drugosrbijaner"