За изборну тишину сам намеравала да објавим путопис о Давосу и Граубундену, наравно и не спомињући Вучића. Нешто отприлике овако:
До Клостерса смо стигли возом.
Када сам удахнула свеж и разређен планински ваздух и видела снегом покривене врхове како блистају на сунцу, преплавио ме осећај задовљства тим савршеним окружењем и осећај постигнућа какав се јавља на вишим надморским висинама, наравно, сасвим незаслужен: тамо ипак нисам стигла са ранцем на леђима и планинарским штапом у руци. Уосталом, Клостерс и није био циљ нашег пута, већ Давос и предстојало нам је још око пола сата успона.
Као на ходочашћу, присећала сам се Мановог описа из Чаробног брега "узбудљивог дела путовања, стрмог и равномерног успона коме нема краја", али и Хајди, некада незаобилазне дечје лектире која кроз причу о малој Швајцаркињи слави једноставност пастирског живота и лековитост чисте планинске природе, и чија је радња смештена у катун у давоској околини.
Сачекао нас је градић збијен у уској долини опкољеној планинама чији су обронци густо пошумљени до висине до које дрвеће може да расте. То дрвеће штити градић од снежних лавина.
Давос, који се може препешачити за мање од сата, састоји се од Давос-Плаца (места) на југозападу, већег и новијег дела у чијем је центру главни трг, и Давос-Дорфа (села), старог насеља на североистоку, поред малог језера. Између ова два, сместио се конгресни центар где се једном годишње на неколико дана слегну моћници из света политике, бизниса и академије, да изнад облака, на чистом швајцарском ваздуху диване "о стању данашњег света и начинима да се оно унапреди", па је тај годишњи скуп учинио Давос вероватно најпознатијим селом. И још више од правих моћника, ту се сакупљају сви они који желе да се са моћницима нађу у истом друштву и можда добију неку добру прилику за заједничко фотографисање.
Данас је Давос један од најекслузивнијих зимских, а и летњих центара, а само пре сто педесет година већина његовог становништва живела je од пољопривреде. На почетку преображаја, у време док је Европом харала туберкулоза, као и у случају неколицине других европских планинских лечилишта, кључну улогу је одиграо долазак лекара који је запазио лековитост локалне микроклиме.
У Давосу је то био Немац Александер Шпенглер који је после подршке побуни у војводству Баден затражио у Швајцарској политички азил. Први санаторијум је изграђен 1865, железница је стигла до подножја 1890. и већ на почетку века, Давос је бележио 700.000 ноћења годишње.
Задивљујуће бројке, али још занимљивије је знати понешто о оним посебним посетиоцима, нарочито ствараоцима који су нашли инспирацију у лепоти Граубунденских Алпи или о невољницима који су у њих пристизали тражећи лек. Више од свих, познат као посетилац Давоса, био је Томас Ман.
Око тридесет година пре Мана, у Давос је стигао писац и светски путник Роберт Луис Стивенсон, иначе пореклом из чувене шкотске инжињерске породице пројектаната светионика. Стивенсон, творац доктора Џекила и његовог 'другог ја', господина Хајда, боравио је у Давосу 1880. лечећи се од туберкулозе, и ту је завршио своју најпознатију књигу, Острво с благом.
Следећи светски познат посетилац је био Чајковски, у новембру 1884, када је дошао да посети болесног пријатеља као и Манов јунак, али је за разлику од њега, у Давосу провео само недељу дана. Његов кратки боравак је ипак веома детаљно документован у његовим писмима пријатељима. Долазећи, очекивао је дивљину где неће моћи да купи ни цигаре, а затекао је не само првокласне хотеле и одлично снабдевене радње, већ и позориште и локалне новине. Током те кратке давоске недеље, Чајковски је компоновао Херувимску песму бр. 3.
У Давос-Плацу стоји статуа Артура Конана Дојла, Шерлоковог творца, који је у Давос стигао као већ познат писац, 1893. са женом оболелом од туберкулозе.
Дојлови су у Давосу остали дуже и Дојл је био један од првих који су се скијали на околним падинама. Мало пре њега, два брата Брагнер, Норвежани, су 1889. донели скије из Норвешке и вежбали спустове ноћу да им се нико не би смејао. Они су били први који су на скијама превалили пут од Давоса до Арозе. Тада је стигао Дојл, и инспирисан књигом Први прелазак преко Гренланда норвешког авантуристе, истраживача и хуманитарца Фридчофа Нансена, и он је из Норвешке наручио скије 1894. и тражио од браће да га науче да се скија, као и да заједно понове њихове претходне туре. Тако су њих тројица заједно поново прешли преко превоја Фурка, о чему је Дојл и писао. У Арозу су стигли чак два сата пре предвиђеног времена, додуше уз уганути чланак једног од браће, а тај подухват је нешто што ниједан данашњи давоски водич за скијање ван писти неће поновити због опасности од покретања лавине.
Коначно, стигао је и Ман, чија се жена пре Првог светског рата такође лечила у Давосу, у санаторијуму Валд, и он је радњу свог Чаробног брега сместио у санаторијумски, затворени и истовремено космополитски микро-свет, и описао једну нестајућу Европу које никада више неће бити.
У то време је Давос постајао значајан скијашки центар, са првим ски лифтом изграђеним већ 1932. За клизање је тада био потребан природни лед, па је Давос постао и клизачка престоница. Шпенглерови синови су били лекари, а један од њих и спортиста који је основао чувено хокејашко такмичење познато као Шпенглеров куп.
Осим славних и добрих, лековитост сувог планинског ваздуха је у Давос привлачила и друге. Након доласка нациста на власт у Немачкој, швајцарски нацисти су имали седиште баш у Давосу, што због знатног немачког становништва, што због плућног оболења њиховог вође, Вилхелма Густлофа. (У Давосу је Густлофа 1936. убио циришки Јеврејин Давид Франкфуртер.)
Проналазак пеницилина и његова примена су довели до наглог пада броја случајева туберкулозе, давоски санаторијуми су листом претварани у модерне хотеле, а Давос се од лечилишта преобразио у туристички градић.
Коначно, стиже Клаус Шваб, оснивач Светског економског форума и Давос постаје место где Форум одржава свој годишњи састанак.
Током неколико јануарских дана, то је веома важна вест у глобалним медијима, а у српским можда тек од пре десетак година, када је овдашњи блогер и политичар присуствовао скупу као "једини са Балкана". Оно што сигурно многи памте је његов позив из Давоса Бреду Питу да нас посети и спаси.
Гледајући ко је од Срба долазио на састанак Форума, налетела сам на овогодишњи постдавоски чланак на сајту бугарске новинарке Аделине Марини у коме она пореди Србију и Бугарску, и српског премијера са бугарским. Поређење је било на штету "провинцијалног " Бојкова, док је Вучић "светски човек" који не меша Тома Џонса и Дау Џонс. У наставку је следио превод премијеровог "дневника" из Давоса, писаног за српски Блиц, једног од оних текстова који би били бескрајно смешни да их није писао човек који има моћ да одлучује о било чему осим своје листе за куповину на пијаци тога дана.
То откриће ми је наравно, потпуно пореметило концепцију о путопису. У "дневнику" Вучић, патетичан као и увек, описује своје трчкрање по конгресном центру. Он денунцира Мана као националисту "који се можда променио после Давоса", а за себе каже да се "сигурно променио пре Давоса" и даље нас обавештава да су он и свита штедели наше паре, па су одсели "десетак километара даље, у сеоцу Клостерс, које није стигао ни да запамти" (а у које иначе редовно долазе најексклузивнији гости, нпр. енглеска краљевска породица).
Заиста, како се стиже у Давос, међу 2,500 изабраних? Ако презиме није Обама, Меркел или Клинтон, конкуренција за места резервисана за политичаре је велика, али "пријатељи" могу да помогну. Осим политичара, има и других позваних, пре свега оних који долазе да одрже предавање, као рецимо мотивациони говорник Ник Вујичић.
Када се ради о корпорацијама, од њих се очекује да плате за привилегију да присуствују. Форум има око хиљаду корпоративних чланова и они плаћају различите годишње чланарине, од 50,000 до 600,000 франака. Нижи нивои чланства не укључују улазнице за годишњи састанак, а највиши пет улазница - таквих "стратешких партнера" има 120. Јасно је да се ради о огромним збирним свотама, а осим основних трошкова компаније имају и многе друге, за различите промоције и корпоративно гостопримство. Вечере, коктели и забаве су неодвоји део скупа, али приступ немају сви, већ он зависи од боје беџа, односно "нивоа инвестиције" или евентуално, посебног позива.
"Сиромашни рођаци" имају приступ пленарном програму, а нетворкинг се своди на случајне сусрете и "јурење даље", као у случају нашег нехаризматичног премијера. Ако се пак током паузе, у сали нађе слободна столица поред директорке ММФ-а, могу се можда и сликати са њом и преточити тај доживљај у дневничку реченицу: "Кратко са Кристин Лагард".
Вучић, набројавши неколико познатих особа које је видео током трчкарања, каже: у "дневнику ": ... I svaki put pazim šta pričam. Oni su ovde da čuju šta Srbija ima da im kaže. Šta nudi. Šta može i šta hoće. I nikada nisam sreo nikoga ko te prati sa tolikom pažnjom. Svaki i najmanji detalj im je važan. Otvorili su sve prijemnike, a ja pažljivo šaljem signale. Sve ih zovem u Srbiju. "Пази шта прича"! "Пријемници, сигнали,…"? Да ли је ово неки SciFi?
"Дневник" се завршава овако: Ni sam ne znam kada je i kako došlo vreme da se vraćamo kući. Ogroman posao smo završili. Na licima su nam osmesi. Na samom kraju, dok počinjemo dugačko spuštanje, kažem u sebi: Zbogom, Hanse Kastorpe. Ti si otišao u niziju u kojoj su grmeli topovi i uzeo pušku u ruke. Mi idemo u Srbiju. Naša grmljavina je prestala. Idemo da radimo! U život.
Док се гласови броје, најбоље што могу да пожелим Србији је да овај човек убудуће иде у Давос, или било где друго, само као приватна особа.