Percepcija rizika i granice razumnosti

Naleteh pre neki dan u Atlanticu na ovaj članak koji tvrdi da je verovatnoća neke globalne katastrofe koja bi zbrisala čovečanstvo s lica Zemlje mnogo (nekoliko puta) veća od verovatnoće pogibije u saobraćajnoj nesreći. Ima tu i neka računica (doduše, bazirana na američkim statistikama u vezi saobraćajnih nesreća) i priča o tome kako svi sad u kolima imamo te pojaseve i air bags, a ništa se ne radi na predupređenju ili zaštiti od globalnih katastrofa, koje su, bar prema studijama na koje se navedeni članak referiše, mnogo izvesnije.

Dobro, na stranu te stare i dosadne frequentist vs bayesian priče o tome kako dodeljujemo  verovatnoće događajima koji se ili nikada nisu dogodili (homo sapiens, kao vrsta, još nije bio zbrisan sa Zemlje, znači, nismo doživeli odumiranje vrste) ili su izuzetno retki (tzv black swans), i na stranu mogućnost da iza članka stoji neka interesna grupa zainteresovana za finansiranje geo-engineeringa, ali meni je članak bio interesantan zbog tog nekog našeg odnosa prema rizicima. Mislim, čovek se sa svakojakim rizicima svakodnevno sreće: rizik da te neko pokrade, rizik poplave, rizik da ti padne cigla na glavu, da čoveku otkažu kola ili ABS u toku vožnje, rizik da se razvije alergijska reakcija na penicilin, da se izlije radioaktivan materijal iz obližnje nuklearne elektrane, mislim, zaista rizici su svuda oko nas. Navodno, verovatnoća umiranja od neke viremije ili bakterijske infekcije bez lečenja antibiotikom je 1 u 10,000; verovatnoća razvijanja alergijske reakcije na antibiotik je bezmalo 1000 puta veća, oko 1 u 10. Bez obzira na to, doktor kad vidi bakterijsku infekciju će, skoro bez razmišljanja, prepisati antibiotik i mi smo OK s tim. S druge strane, postoji čitav pokret anti-vaxxera koji su protiv toga da se vakcine daju deci i to zbog toga je verovatnoća razvijanja side effecta negde oko 1 u 100,000. I to je, da kažem, sasvim prirodno i razumljivo. Niko ne želi da se kocka sa zdravljem svoje dece i ljudi žele apsolutno sigurne vakcine. Jedini problem je što tako nešto ne postoji.

Slična stvar je i sa rezultatima screeninga za neke vrste raka: posebno su kritični rak dojke i rak prostate. Prema nekim podacima rizici povezani sa infekcijama koja se može razviti tokom uzorkovanja krvi za test PSA  (prostate-specific antigen), značajno nadilaze njegovu pouzdanost (i korisnost). Slična stvar je i sa mamografijom- ozbiljne studije rađene u Danskoj i Americi, pokazuju da mamography screening nije smanjio učestanost agresivnih vrsta raka dojke (tj onih rakova od kojih ide glava). Bez obzira na to, preko 75% žena starijih od 50 godina redovno ide na mamografiju (naravno, tri od četiri kojima osiguranje to pokriva). Razloga za to je puno, od doktora koji neće da ih boli glava ako su nešto slučajno propustili (iako takvim svojim overzealous stavom mogu pacijentu itekako zagorčati život), pa do onih koji su direktno u talu sa insurance industrijom i prodavcima test opreme.

Elem, nije mi bila namera da pišem ni o globalnim rizicima ni o korumpiranim doktorima, već pre da se povede priča o tome kako se snalaziti u svetu u kome je, manje više, sve neizvesno. Kako odlučiti kada treba "vezivati pojas", da li je bolje srljati, ići na sreću, tj "na budalu", ili ipak treba racionalno vagati te neke mogućnosti? I šta uopšte znači racionalno u tim pitanjima? Ne ograničava li ta "racionalnost" izbore i rešenja koja su pred nama? Možda skroz treba zaboraviti racio i odlučivati intuicijom, tj interligencijom nesvesnog, kako intuiciju naziva Gerd Gigerenzer? Na izvestan način, priča koju ćete, nadam se, svojim komentarima započeti i završiti je priča o granicama racionalnosti (individualne a i skupne).