Био конкурс за блок 18 у Новом Београду. Јавни урбанистички конкурс је сјајна институција, не само као начин да се сагледају све идеје и изабере најбоље решење, већ и као један сјајан запис/пресек о стању друштва. У архитектури, наиме, не важи оно правило да се памте само победници, напротив, често се дуже памте предложена од изведених решења. Нека квалитетна а ненаграђена решења која се памте, нису награђена је су можда била превише скупа, технички презахтевна, превише испред свог времена, а богами уме то да буде и јер никад нису ни рађена да би победила, већ да би отворила важан дијалог о важним стварима, провоцирала или протестовала, оставила утисак и траг.
За оне који не знају, мали увод: Блок 18 се налази тачно на супротној страни реке Саве у односу на будући Београд на води, дугогодишњи пројекат који је отет Београду невиђеним правним насиљем. Отет Београду, а поклоњен приватној фирми да ради са њим шта хоће, кад хоће и како хоће. С пута су му склоњени или стављени у службу сви и све што би могло "сметати" -устав, закони, урбанистички и грађевински прописи, урбанистичке установе, конкурси, грађани, полиција, комунална полиција, судови, накнаде за уређење грађевинског земљишта, накнаде за конверзију грађевинског земљишта у власништво, железничка станица, приватни објекти, подземне воде,... Пројекат се простире на преко 100 хектара и планира се у наредних 30 година изградња скоро два милиона квадратних метара ексклузивног стамбено-пословног простора. Прекопута, једва упола мање подручје блока 18, једнако запуштено и неугледно одједном постаје значајно. За њега, додуше, важи нека друга логика, јер ту су чак и наши закони, прописи, планери, архитекте, инвеститори и генерално могућности изгледа дорасли пројектном задатку, јер он је скроман - треба само направити адекватну сценографију у којој Београд на води може да заблиста у свом пуном сјају.
И заиста, пристигла решења су прихватила неминовност и обећану кулу са супротне обале Саве, прихватила парк који приватни инвеститор Београда на води није (а и зашто би кад му је тако дозвољено); отворила визуре ка Будућности у коју, сасвим поузданим мерењем утврђено, скоро два милиона људи верује; прихватила и Оперу и Галерију за коју у Будућности места није било и у сваком погледу се прилагодила једном киднапованом парчету земље. Али, заиста, који је најбољи начин да се ода признање том производу бесрамне самовоље са друге стране реке, том изразу усиљене самозаљубљености моћника оличеном у чему другом до Кули (ах, тај его, баш је предвидив), који је најбољи начин да се каже "волим те" неком толико набеђеном, лажном, самодовољном? Па, поклониш му - огледало!
Е, млади архитекта Југ Церовић је Београду на води дао огледало, и то какво, највеће на свету. Није награђен за то храбро дело, али није ни битно. Битно је опирати се неправди, самовољи, баналности и ниским побудама. Битно је остати доследан идеалима и струци, искрен и ведрог духа. Лако је зидати објекте, треба градити друштво.
Цело конкурсно решење под називом "Београд у огледалу" можете видети овде>>>>ЛИНК
Насловна слика љубазно уступљена од стране аутора Југа Церовића.