ДО ГРАНИЦЕ ЗЛА И ЉУДСКЕ НЕСРЕЋЕ
„Ако дуго гледаш у понор“, роман Енеса Халиловића (1977, Нови Пазар), објављен је у престижној библиотеци „Албатрос“ Јагоша Ђуретића (која се приближава двестотој књизи) у издавачком предузећу „Албатрос плус“, Београд, 2016. године. Овај други роман Халиловића, који је и песник, приповедач и драмски писац, носи поднаслов „Дијалог о празнини“. Та празнина – понор која, када је дуго гледаш, „ гледа у тебе“ (Ниче) су 90-те године прошлог века у малом граду који се немерљиво обогатио увозом тексас-платна за фармерке у чије ролне су била уметнута паковања дроге. Зарада од те „трговине“ створила је моћ да се управља људима и институцијама.
„Мафија је држала град као тор – пише Халиловић - имала је сваку власт, полицију, војску, скупа кола и фирме... И цијели град претворио се у бивљу пијацу“ на којој је све на продају, док је држава „производила само смрт“.
Роман залази до самих граница зла и несрећа људских судбина, од породичне клетве, сиромаштва породице два инвалида, сина који постаје наркоман и кћери – главног лика романа чија борба са животом и за частан живот у немогућим условима доживљава све теже поразе. То је паланачка средина у којој ситна доброчинства прекрива неограничена осионост обогаћених. Људи се боре за „ћорави залогај“, свако је „талац хлеба који једе“ и зато крије туђе бруке и злодела, па и злочине, јер ће иначе то бити претворено у њихову бруку и кривицу. Сви све знају, а „црни су који имају, чисти су који немају“ – пише Халиловић. „Кад прихватиш блуд, сакрију те. Кад га не прихватиш, обрукају те“.
Тај понор друштва, разврат и свемоћ нагло обогаћених кроз криминал и злочин описан је кроз градацију зла и тежине живота несрећних и сиромашних, од вере у бачене чини, преко зависти и сплетки у породици и браку и ропског положаја на послу и у јавној кући, до нагле рационализације фабуле ове књиге - дијалога на крају романа.
На новинарско питање да ли је роман плод његове маште, Енес Халиловић је одговорио: „Писац је сведок времена...“.
„Ако дуго гледаш у понор“ Енеса Халиловића написано је у маниру најбољих усмених приповедача. По томе подсећа на српску стварносну прозу 70-тих година прошлог века чији су најпознатији представници Драгослав Михајловић, Видосав Стевановић, Милисав Савић, Мирослав Јосић Вишњић, Славко Лебедински, Радослав Братић... За разлику од њих Енес Халиловић успева да кроз непосредност исказа обухвати дубину и свеобухватност зла са којом се суочавају ликови овог романа.
Имена у роману носе симболику своје судбине. Нејра („блистава“) Бугарин у променама свог имена и у презимену сажима сву историју ње и њене породице. Крај у коме живи зове се „Ерозија“ а њен саговорник је филозоф и професор Сипац који, као што жижак (сипац) постепено разара дрвену кућу Нејрине породице, у разорено друштво убацује анегдотске гротеске које одсликавају његову апсурност.
У животу, како је то написао Халиловић, „на самом дну постоји олакшање“, То је и композициона одлика овог романа. Неминовност и суровост тешког живљења прекидају кратке, хуморно-анегдотске професорове гротеске на античке, филозофске и друштвено актуелне теме. То је бљесак надреалне светлости која, у складу са професоровим презименом, „буши“ свеопшти мрак друштва у понору јер онај „ко се бори с чудовиштима, мора пазити да при томе и сам не постане чудовиште“ (Ниче), како гласи почетак мотоа овог романа.
Добар и потребан, тежак и потресан роман који градацијом зла залази до граница људских несрећа, обухватајући криминализовани понор и „чудовишта“ паланачког града и целог друштва.
Миливој Анђелковић