ОД „ТРИ КЉУЧА“ ДО „ЛЕПОГ ИЗГЛЕДА“
Београд, почетком прошлог века
“Лежао сам затворених очију, али видео сам и кроз спуштене капке. Тако сам видео много више него отворених очију и оно што је било далеко од мене, па чак и у неком другом времену. Али све је било помало искривљено, у чудној нестварној светлости, као омађијано неком унутрашњом месечином. Као да се унутра, у мојој глави, отварало велико унутрашње око.
Прво би се појавили блокови зграда са стрмим црвеним крововима, опасани кафанама и набијени дућанчићима. Међу кућама је било много празнина, неограђених или са нахереним плотовима, кроз које је често струјао поветара.
Потом бих угледао прашину како лебди, нарочито изнад пијаца, мноштва и галаме. Обасјана сунцем, прашина је каткад личила на камаре златне сламе. Сламе је и иначе било свуда по улицама, поред балеге и неустрашвих врабаца.
А онда сам видео цео Београд, као из ваздуха. Био је раширен по брдима, поред две реке, под огромним сунцем, које је залазило у равници преко Саве и од кога су сва лица била црвена као у црвенокожца; од Сењака до Јалије на Дунаву, и од Баре Венеције до црвеног Возаревог крста. Видео сам унутар града многобројне центре, чворове, руже живота: Теразије, са дрвеном калдрмом, чаршију препуну дућана; Скадарлију која никад није спавала; Три кључа, начичкана кафанама, абаџијама и опанчарима (осећао сам како снажно миришу кожа, чоја и ракија!); Стари ђерам (који се тек развијао и за који су касније с поносом говорили: „Ђерам бије Теразије”); шарену и бучну Чубуру. Видео сам и Аду хују, коју су прекривала јата белих вивака, и удаљени мирисни Топчидер, куда се обично недељом одлазило на цео дан.
Град као да се никад није довољно одмарао. Сваког јутра је почињао велики пазарни дан. Крцате радње биле су широм отворене, а роба је куљала на улицу; пред улазима главе шећера, увијене у плаву хартију, и џакови са брашном и сољу, а над вратима и прозорима обешени гуњеви, каишеви и опанци. Кроз устумаралу масу варошана и сељака пролазила је војна музика, пламтећи трубама, пијано јурио фијакер са трговцима из унутрашњости, одскачући на неравној калдрми и певајући.
Видео сам шајкаче, црвене фесове, жене у либадетима и са тепелуцима; оџачаре који су честитали празник, од врата до врата; Цигане са ћеманима („Па зашто смо ратовали, куме!”); божићне румене прасиће, тек испечене, тако да су се пушили (осећао сам њихов неодољиви мирис!); истакнуте браон фотографије војника, бркајлија и невеста у белом, на избледелом картону.
Видео сам многобројне занатлије, калфе и шегрте, прве фабрике, радничке поворке, са црвеним заставама и сликама брадатих социјалистичких вођа, које су носили као иконе.
Видео сам лакеје са белим чарапама, поред блештавих лакованих врата посланстава, цилиндре и полуцилиндре, беле рукавице, лепезе, велике шешире, који су женама засењивали очи, а оне би ипак повремено севнуле, још блиставије.
Понекад сам морао да устанем усред ноћи па сам одлазио у Видинску улицу, близу Дунава, где су биле јавне куће. Тамо музика, цика, песме и туче нису престајале до зоре, док је на углу светлео црвени фењер, симбол блуда.
Често сам ујутру, пре школе, излазио и лутао, најчешће Милоша Великог улицом, званом Шеталиште, низ коју се јахало поред коловоза, по стази испод дрвореда липа.
Одлазио сам и до Сточне пијаце и седео усамљен на пустом фудбалском игралишту „Српског мача”. Или сам се без циља возио трамвајем којег су још вукли коњи.
Свуда је било дрвећа и траве. Зеленило је бујало пролећним соковима. Пред вратима и у саксијама шаренело се цвеће необичних имена: лепа ката, дан и ноћ, швлеркино око. Испод стопала је биље пуцало од једрине.
Освежавале су и многобројне каменом озидане чесме, које су пљускале и прштале по улицама. Па и кола са ледом. Она су лагано ишла улицом. Чупави коњ је, навикнуто, сам застајао пред кафанама, а за изнетим таблама леда и око кола лелујали су нејасни облици студени.
...
Знао сам и наличје Београда.
Нужници су били усамљени као киосци, или издвојени на крају зграде, скривени и као прилепљени. Обично беху склепани од дрвета: дрвени зидови, под и сандук. А око тог, видљивог сандука, откривен је био још један, већи — саздан од смрада.
И ђубришта су била особена. Препуна сламе, перја, хартије, црева, старих ципела, трулих кромпира, са веловима плавих зујавих мува око себе. То су стварно била раскошна ђубришта, која су се пресипала од обиља.
Смрдела је прљава утроба града. Од врућине, хлеб је постајао зелен, месо црно, а ципеле беле.
Али зато су бубашвабе биле сјајноцрне и хитре. Пацови су се стрмоглављиваи преко ногу и степеница, а око нужника су се вукли попут клупчића смрада, док не би сунули. Узалуд се млеко чувало у посудама с водом, а хлеб обешен о неки дирек или зид. Муве су се, победнички зујећи, свуда прилепљивале.
Онда би, истина, врло ретко, заређала санитарна екипа: лепили су црвене цедуље на врата, палили, дезинфиковали и затварали. Чешће су долазили попови са кадионицама, па су светили, опајали и исповедали. Потом су стизала црна мртвачка кола. Испред кола, у црно закукуљени црни коњи и бела крстача, а иза кола, хрпа згужваних, сузама улепљених спорих прилика, које су често после сахране жалост претварале у бучно весеље.
Народ је био непросвећен, сујеверан и у градовима, а камоли у селима. Девојке су кришом набављале слепог миша, истуцале би му и измрвиле крила, па тај прах ствљале момцима у кафу, да изазову љубав. Понекад су се боле вретеном и скакале надувеним стомаком на ивицу бачве, да би побаиле плод. Или су, од срамоте и очајања, пиле камену соду. Мађије су олакшавале и живот и смрт, а нарочито рађање.
А да нисам и ја омађијан? — питао сам се.
…
Сећам се једне карикатуре у новинама: по Србији, одозго, као гамад, врве министри, индустријалци и гросисти, сви у фраковима, помешани са официрима и полицајцима у китњастим униформама; а испод њих је успаван народ, који „од милионе једва дише”.
Чак и лењи пандури и одаџије били су власт, а камоли жандарми и срески начелници. Свуда — масни бакали и свињарски трговци, тефтери, сарма и очи као сарма. Ујутру је било обавезно сркутање кафе, а онда ракија, да пресече. Жене дућанџија биле су дебеле газдарице, сличне по нечему гибаници. Србија као да се вртела око трпезе, тезге, постеље и пандура, загушена својим задахом и подригивањем, окађена мирисом босиљка и задуђним воњем врачара. Али свако је слободарски псовао мајку, одаџија мају и министру и држави, зато што неће да му купе одело: — Вала нек пропаднете и ти и држава, кад не можете да купите једно одело!
Опанчари, абаџије и пекари радили су по двадесет сати дневно. Жандарми су слободарски тукли раднике, а радници су у првомајским поворкама сличним литијама, високо уздизали велике слике својих брадатих пророка. Даће су личиле на свадбе. Попови су били смирени и заплетени у браде и ћутање, али неки од њих кад се поднапију... задизали су мантије и млатили столицама. Свадбе су биле народни празници, трпезе су притискивале земљу, разиграна кола нису могла да се размрсе, сем тучом и ножевима.
Такав народ није могао подносити краља какав је био Александар.
Док је још био малолетан, извршио је свој први државни удар. Касније је стално самовољно мењао устав, законе и владе. А кад га је опчинила Драга Машин, постао је потпуно неурачунљив. Вероватно су му жлезде биле јаче од разума. Био је у омаглици пожуде.
...
Недељом смо шетали по Калемегдану. Тамо је концертрирала војна музика. За столице поређане око водоскока плаћао је отмени стари свет и седео опијен старошћу, музиком или свежином распрснутих капљица. А по тераси изнад Саве и по стазама шетале су младе даме, шкрипећи свилом, уштирканом белином или корсетима, и њихови каваљери, са накривљеним шеширима, лакованим штаповима и цветом у рупици сакоа.
Често смо ишли и на вашаре, нарочито код цркве Светог Марка и на Малом Калемегдану. Свуда су биле шатре и тезге, свуда галама, смех и прашина, а у њима циркуси са кловновима и дресираним животињама, лецедерски колачи и срца, „човек са четири сисе”, „најјачи човек на свету”, надувених мишића и груди, увезан ланцима које ће раскинути, прасићи на ражњу, „пола риба — пола девојка”, печене кобасице, ознојени свирачи са новчаницима затакнутим за гудало, капу или уво, „глава без тела”, вруће крофне тек извађене из котла са уљем, патуљци, боза „ладна ледена-медена”, просјаци који су монотоно богорадили.
Чинило ми се да ћемо увек тако спокојно живети.
... Од тог дана Лијандер је преузео вођство по граду. Обилазили смо кафане, по неком реду. Прво „Солун”, мрачну и опасну кафанчину код железничке станице; „Молерову кафану”, коју је сликар Цико Доменико украсио голишавим анђелима и богињама; па онда „Три шешира” и „Два јелена”, у којима се, и кад нису били тамо, осећало присуство Добрице Милутиновића, Чича Илије и старог господина Гавриловића, и папрено мирисало на мезелуке и на приче Радоја Домановића и Нушића, пуне бибера; „Гинић”, где је припрости али достојанствени власник Сотировић укрућено прилазио и здравио се са гостима; кафану „Седам Шваба”, на којој се поново појавила стара фирма насликана јарким бојама, са преплашеним Швабама који сви држе једно копље уперено у белог зеца; „Последњи грош”, на крају Таковске улице и „Сунце” у којој су се још скупљали касапи, јер је кланица била близу.
Лијандер је прво ишао пешице и краљевски дозвољавао да га часте, а примао је и позајмице. Али касније се возио фијакером и чистио друге по кафанама. Уз пут је свраћао код трговаца тражио зајам; ако су се устезали, викао је и својим громким гласом скупљао гомилу.
Пили смо неколико дана. Све ми се помешало у глави. Ипак се сећам да смо се возили по дрвеној калдрми преко Теразија, поред демократског „Такова” и радикалског „Париза”. Сећам се и „Грађанске касине”, парова који су тамо долазили подруку; жена у хаљинама до земље, закопчаних са безброј дугмета, и њихових уштогљених мужева са иглом у кравати и посебним крутим манжетнама око зглавака руку. Чини ми се да смо срели и сликарку Бету Вукановић, која је узбуђивала сав Београд када се, једина од жена, возила бициклом по џомбастој калдрми или клизала на сличугама.
Лијандер се најзад негде изгубио.
А ја сам пио, коцкао се, возио фијакером по Дорћолу, Старом ђерму и око пристаништа, од кафане до кафане, од витких чочека чији је стас треперио и извијао се од дрхтања даира до Рускиња тешких од туге које су испред оркестра у рубашкама дубоким гласом певали „Очи чорнија”...
…
Жарко је једва пристао да ме поведе на састанак код „Лепог изгледа”. На дрвеној прегради, о којој је говорио Гојко, стакло је било премазано белом бојом. Али заиста је изгледало замагљено од даха жестоке распре, која, изгледа, није престајала од Првог маја.
— Добро смо се скупили ми што смо преостали. Да се полиција не мучи: може одједаред све да нас покупи.
— Па баш ти си сазвао овај састанак.
— Морао сам. Тако је закључено.
Одједном настаде тајац: ушао је Драгиша Лапчевић.
У међувремену сам дознао да је некад, у околини Ужица и Чачка, учио сељаке како се гаје пчеле и јабуке будимке. А видео сам га док је Дринском улицом, у којој је становао, ишао тако споро као да се бојао да ће разљутити пчеле ако пође брже. Сазнао сам и да му нико, и поред напада и сукоба, није оспорио чудесну чистоту и чврстину. Зато су га социјалдемократи изабрали за првог председника своје партије, а народ за народног посланика. Успео је и да напише читаво брдо брошура и књига и безброј чланака. Власти су га хапсиле, бацале на робију и окивале тешким оковима. Али био је против револуције, за еволуцију. Пред рат, гласао је у Народној скупштини против повећања рахода за војску и позивао све социјалисте у свету да се одупру и одбију да пођу у рат. А за време рата, на пијаци је продавао воће и поврће, да би исхранио децу. Али кад су га позвали на међународни састанак социјалиста у Швајцарској, нудећи му новац за путне трошкове, одбио је да учествује, јер је наслућивао да је састанак тајно потпомогнут од Аустро-Угарске и Немачке.
Кад је Лапчевић ушао и сео, зачули су се поздрави и добацивања. Потом је настао жагор, који се постепено претворио у галаму. Док Лапчевић није подигао руку. Тада је у тишини, Жарко први проговорио.
— Морамо оно што је судборносно одмах да рашчистимо. У овом часу, од Балтика до Црног мора и преко Сибира до Далеког истока, свуда је огромна битка против совјетске Русије. То је битка за социјализам у светским размерама. Русија бије ту битку за цео свет, па и за нас. А зашто су неки од нас по страни? — упитао је, гледајући у Лапчевића.
— Нисмо по страни. Изјаснили смо се — казао је Лапчевић.
— Јесте. У новинама и на речима. А на делу?
— У каквој смо ситуацији? Сви чекају неки разлог да насрну. Румунија тражи део Баната до Вршца и Панчева. Аустрија Корушку и Штајерску. Италијани траже Далмацију. Бугари би хтели Македонију. Албанци се побунили, хоће Косово и Метохију. А у земљи су француске и енглеске трупе. Земља је опустошена. Саобраћај уништен. Превозе само француски и енглески камиони.
— Баш зато! — био је Жарко упоран. — Док се буржоазија није средила и ојачала. Да не дозволимо интервенцију против Русије и Мађарске. Јер шта вуку француски и енглески камиони? Материјал и трупе против револуције у Русији и Мађарској. Тако гуше и нашу револуцију. А овде је, понављам, буржоазија сада слаба.
— Они једва чекају да пренаглимо и чак нас подстичу. Шпијуни хушкају против Партијског већа. Хушкају да се залетимо. Свуда имају своје људе. И са Конгреса су имали детаљне извештаје сваког дана, одмах су знали све одлуке.
— Зато што се боје. Револуција се диже кад смо ми најјачи, а они најслабији.
— Да ли су заиста тако слаби? Зашто су баш они ширили гласине да ће Првог маја избити револуција? Да би нас сачекали топовима и митраљезима.
— Па да ли су се радници уплашили? Двеста хиљада је напустило посао. Да ли си видео поворку? Како су певали по оном пљуску!
— Потпуно по закључцима Партијског већа. А зашто је оно одлучило да се сукоби избегавају и да прослава буде мирна? Зато што је наш први задатак да организујемо Партију и синдикат и да их учврстимо. Дакле, да стварамо пролетаријат, а не да га изгубимо неком и то прераном револуцијом.
- То су слатке обланде Друге интернационале а унутра је горка социјалдемократска пилула. Унутра је издаја! — повикао је Жарко. — То су проповедали Роза Луксембург у Немачкој и бауеровци у Аустрији. Да ли верујеш да ће буржоазија сама предати власт? Кажи нам јасно: јеси ли још увек против бољшевика?
— Никад нисам крио своје уверење — одговорио је Лапчевић. — Кад си већ поменуо Розу Луксембург, коју су убили зато што је била велика вођа социјалиста, сматрам да је имала потпуно право кад је тврдила да су бољшевици завели диктатуру и укинули сваку демократију, уместо да грађанску демократију превазиђу пролетерском демократијом. Роза Луксембург је изричито казала, а ја се и са тим слажем: „Слобода само за присталице власти, само за чланове једне партије — могу они бити још колико бројни — није никаква слобода. Слобода је увек само слобода за онога који друкчије мисли.”
Бука је одједном заглушила Лапчевићеве речи.
— Ти си највећи противник револуције! — пробио се Жарков глас. — А то значи да си највећи противник пролетаријата и совјетске Русије!
— Зар у сељачкој земљи пролетерска револуција! Сиромашне и неуке земље нису зреле за социјализам. Зато покушавају да га силом уведу — рекао је Лапчевић. — А ја сам против прескакања природног развоја. Против проливања крви и сваког другог насилништва. Прави метод класне борбе сада су масовни штрајкови.
Скочили су и заглушујуће викали, изобличених лица.
— Ви сте издајници! Радници ће без вас и против вас! — све је надјачао Жарков глас.
— А ви сте дервиши револуције! — одговорио му је други глас.
— Треба вас све побити! — најзад је неко узвикнуо.
Зар ће осрамотити и одбацити, а можда чак и убити овог мирног и добродушног Лапчевића? Човека који је такорећи на свакој својој речи као на крилу одгојио по једног социјалисту. Последњег од три вође социјалиста у предратној Србији, јер је Димитрије Туцовић погинуо, а Душан Поповић умро. Али зашто Лапчевић све ово прима са узвишеним миром? Можда зато што познаје људе и њихове заблуде и страсти.
Доцније, у мраку своје собе, покушао сам да себи објасним сукоб код „Лепог изгледа”. То није био двобој Лапчевића и Жарка, него обрачун социјалиста и комуниста. Али зашто је Лапчевић остао у Партији, ако она све више постаје бољшевичка? Уосталом, докле траје сужањство? Не може се вечно чекати…”
Душан Анђелковић (1910 – 1997), одломци из романа "Аписова ружа", СКЗ, Београд, 1992. године, награда СКЗ "Душан Баранин"
ОСА СРБИЈЕ
Кафана „Три кључа“ је била на крају улице Милоша Великог и то име је добила по наредби краљице Драге Машин. Раније се звала „Код поцепаних гаћа“ и, да не би таквим називом срамотила престоницу, краљица је одлучила да се назове по имену краја у коме се налазила – „Три кључа“. У близини је била војна пекара па су у кафани а поготову око ње стално биле групе војника које су чекале на утовар хлеба у камионе и грејали руке на мангалу. Унутра, на зиду кафане, висила је велика парола „ВЕРЕСИЈА ОД СУТРА“.
Војници су пијуцкали и певали „Ој Мораво“, а кад се поднапију поврискивали су: „Нема ништа лепше / од вруће погаче / младе снаше / и пушке преклапаче“. „А ракија“? – упитао би хоровођа и песма се допуњавала: „Нема ништа лепше /од вруће погаче / ракије мајке /и пушке преклапаче“. „А снаше“? – питао би хоровођа, и тако у бескрај, само се погача и пушка нису мењале.
Непуних сто метара ниже, према Бари Венецији, на углу Дринске и Сарајевске улице, била је кафана „Леп изглед“. Прозори су јој били излепљени плакатама о поткрадању радника и државе и цензурисаним „Радничким новинама“. На једној страни цензура је оставила само реченицу: „Жица се не сме сувише затезати јер ће пући“.
Сваке вечери у њу је долазио Драгиша Лапчевић, оснивач и председник Социјалдемократске партије. Миран и замишљен, лица уоквиреног брадом, називан је и „радничким патријархом“. „Говорио је лагано, застајкивао, сваку реч спуштао као камен па се чинило да зида својом необоривом логиком. Глас му је стално био тих и мек, згужван сребрнастом густом брадом; као да се спушта низ њу. Кад је на крају говорио о демократији и слободи, чинило се да се тај тихи глас спушта у само срце“.
Тих сто метара између ове две кафане у себе су сабиле сто година историје.
Кафана „Три кључа“ и цео тај крај разнет је немачким авионским бомбама 6. априла 1941. На њеном месту је саграђена масивна зграда Савезног СУП-а која је разрушена у америчко-енглеском бомбардовању 1999. године, уочи милосрдног Трећег миленијума. Почетком ове, 2017. године, рушевине су разграђене и шут однет. И као што су краљевска и војничка „Три кључа“ себе превазишла и нестала, тако је и Краљевина Србија пригрлила три братска народа да би се касније створила још три, а „Леп изглед“ је далеко надмашио Лапчевићеве идеје, стигао до социјал-комунизма и вратио се пљачкашком капитализму.