Dog eat dog Serbia

     Европска коалиција за живот у заједници (ECCL) је организација која има за циљ социјалну инклузију људи са различитим интелектуалним потешкоћама, и махом се бави особама са Дауновим синдромом и аутизмом. "Живот у заједници" подразумева живот тих особа као живот равноправних грађана, који једнако као и други грађани учествују у свакодневици. То значи да иду у школу, имају посао и развијену социјалну интеракцију у мери, наравно, коју им њихово стање дозвољава.
    Када искорачимо ван ових опрезних и осетљивих формулација њихових ограничења, то значи да ови људи, Дауновци и аутистични, многи од њих, јесу способни за ваљано самосталан живот у оквиру заједничког становања, уз пратиоце и смештај које им друштво обезбеди. Може ли то да функционише, да Дауновци и аутистични имају своје запослење?

     Рецимо овако: у градићу Хофман Истејт, Илиној, Сједињене Америчке Државе, кафе Hugs + Mugs обучава и упошљава особе са Дуновим синдромом (на слици горе). Они не само да раде у кафеу већ и праве производе-поклоне који се и online продају.
   Особе с аутизмом, опет, имају другачију врсту осујећења од Дауноваца, али и друге способности. Неке од њих имају невероватан фокус, усредсређеност на детаље и опсесивну посвећеност ономе што раде. Белгијска комапнија Passwerk управо их зато упошљава, будући да су се у тестирању софтвера показали макар једнако добрим, ако не каткад и бољим, од особа без неког од аутистичних стања.
    Наравно, није могуће генерализовати, неки од Дуноваца или аутистичних нису подобни за друштвену инклузију, њихова су осујећења превелика. Ипак, довољном броју њих могуће је обезбедити смисленији и достојанственији живот.
    Србија се, преко Асоцијацију за промоцију инклузије, била прикључила тим пилот програмима за инклузију. Програмом Становање уз подршку било је обухваћено 23 корисника. Њих седморо, ако сам добро упамтио, имало је своје пратиоце и обезбеђен заједнички смештај. Једном сам о њима већ писао, подсећајући да овом пројекту прети гашење уколико се не прикупе додатна средства за финансирање смештаја и пратилаца и осталих трошкова. Данас, сазнао сам, нема више новца за стан нити остале трошкове. (Ови наши другари су на видеу из прилога, линк је на крају текста. Имена сам им заборавио, осим Жики, оном највеселијем.) Од 1. маја програм Живот у заједници се укида и ови наши суграђани, с властитим животима, недаћама, пословима, дружењима и љубавима, вратиће се у своје српски скучене оквире. То је оно што им ми као друштво намећемо за судбину.

    Немам илузију: ови људи, Дауновци и аутисти, јесу маргинална друштвена група по много чему. Најпре, по реалним способностима, а потом и по властитом значају и моћи. У српском друштву, које ментално осујећења и проблеме доживљава као срамоту и жиг, Дауновци и аутистични су скоро невидљиви. Као такви, они ниједном важнијем канализатору јавног мњења, то јест поједином политичару или партији, нису довољно важни и интересантни. Они нису, као, рецимо, групација пензионера, групација богата гласовима и политичким значајем, већ су важни најпре својим родитељима, браћама и сестрама, понекој родбини и мало ком у њихов живот директно неумешаном појединцу.
     Причајући с једном нашом искусном и сјајном политичарком, разумео сам, давно, оно што ме подучавала: општи друштвени интерес остварује се тек када се он поклопи са нечијим појединачним интересом. Звучи банално? Могуће, али ево што то значи.
    Рецимо, показаћу то на примеру Београда на Води. Он ће граду донети многе добробити: напокон ће градска савска обала бити уређена, теретни железнички и масовни аутобуски саобраћај измештени из центра, ругло од пољана са псима луталицама и смећем и чатрљама железничких радника уклоњено а сам атрактиван пословни и стамбени простор привући ће неке од најбољих светских хотела, банака, компанија, појединаца.
    Па како су нас то благо и радост задесили, и зашто не раније, када је било очигледно да је севап уклонити оне псе луталице и пластичне кесе на ливадама из самог градског центра? Па зато што ниједна политичка структура до сада у то није успела да угради своје појединачне интересе. Данас Београд на Води граде и финансирају фирме и појединци блиски садашњој власти, а њени највиши руководиоци имају у њему дубоко уписане личне финансијске интересе. Не хита се само, дакле, ка добробити друштва, већ и ка добробити... па ви сад овде наведити неког од политичких функционера за које мислите да у Београду на Води имају свој интерес. Немојте да вам ја помажем.

    Dog eat dog - енглески је израз за безочно друштвено надметање, утрку без трунке морала и етике, у којој се на у тој борби страдалог појединца-туђина не обраћа пажња докле год постоји властита добробит. То је оргија набуситог егоизма. Такође, често је то одредница за немилосрду тржишну капиталистичку утакмицу, која подразумева да ћете, без милости, повредити другога зарад властитог успеха. Уосталом, не морате га повредити, довољно је да неког слабијег занемарите и на њега заборавите. Па зашто то да учините? Па зато јер од тог слабијег и незаштићеног дела друштва нико од нас нема никакве користи, и ми његов плач, муку и невоље нити чујемо нити видимо нити осећамо. Шта нас брига, зар не?

    Данашња Србија заиста наликује на dog eat dog друштво, друштво без развијене социјалне солидарности и веза, и себично до тупости свог сиромашки пуног стомака или бахато богатог и задриглог појединца. А ја све ово пишем јер ми је малопре сестра, на растанку после Ускршњег ручка, саопштила да се програм Живот у заједници укида, а пре подне, на Ушћу, један причљиви војни пензионер-инжињер, чија је ћерка дефектолог и бави се осујећеном децом, причао како га је ћерка водила у Алтину, да види момка с којим се пре тога електронски дописивала. Без руку и непокретан, тај момак је своје реченице исписивао куцајући носем по тастатури.

ВИДЕО Жике и осталих из групе којим се укида заједнички смештај