Gost-autor: Aleksandra Pavićević
Oд тренутка када је теорија еволуције постала призната научна теорија, хришћански свет подељен је у два табора: еволуционистички и креационистички. Било је то време снажног духовног преокрета европске цивилизације који се дешавао на таласу друштвених, политичких и технолошких револуција које су карактерисале овај историјски период. Студија Чарлса Дарвина, О пореклу врста, у којој су прокламовани основни постулати еволуционизма била је посебно шокантна због теорије о анималном пореклу човека. Међутим, колико год да је велики публицитет који је књига добила био повезан са оригиналношћу идеја изнетим у њој, толико се он мора посматрати и у контексту духовне климе тога времена. Семе антиклерикализма и секуларизације засејано још у време рађања протестантизма, дало је богатство плодова оваплоћених у идејама француске буржоаске револуције и просветитељства. Раскид са религијским традицијама и знање засновано на позитивистичким научним принципима од тада постају императиви интелектуалног промишљања света. Тако, идеја да се „опипљивим” научним методама може доћи до знања о постанку света и човека, постаје далеко прихватљивија од неког метафизичког објашњења заснованог на теолошком учењу. Занесеност могућношћу незаустављивог прогреса (јер теорија еволуције се заснивала на принципу праволинијског напретка) свакако је била довољно јака да се превиди да су докази еволуције били готово подједнако претпоставка као и докази креације. Било једно, било друго објашњење еонима удаљене Истине подразумевало је одређени степен вере.
Теорија еволуције односила се првенствено на сферу биоеколошких и физиолошких процеса, али је извршила снажан утицај и на остале научне дисциплине. С једне стране, од тога времена природне науке добијају примат у односу на оне са философском основом, јер почивају на „егзактним” методама. Тиме је започет процес вулгаризације употребне вредности знања, који данас доживљава кулминацију. С друге стране, мање или више посредно, еволуциона теорија довела је до многих заблуда у истраживању друштвених феномена и до злоупотребе науке у политичке и идеолошке сврхе. Тако је, например, она условила „погрешне” закључке о „примитивним” народима, које су пионири антрополошких истраживања сретали током својих експедиција. Означавањем егзотичних друштава као дивљих, нецивилизованих, заосталих и оних која се налазе на нижем сгепену развоја (у односу на европска друштва), антрополози су стварали идеолошко оправдање колонијалних освајања. Догматски еволуционизам посебно је дошао до изражаја у проучавањима и интерпретацијама религије. Еволуционисти су сматрали да је религија заменила магијски начин мишљења који је одликовао најпримитивнија друштва, а њу је у развијеном свету требало да замени наука. Колико је оваква поставка била погрешна, показали су не само многи антрополози и социолози који су стварали током 20. века већ и историјско искуство. Упркос мишљењу већег броја социолога религије да је секуларизација света неповратни процес који подразумева смањивање значаја религије у животу људи и, коначно, њен потпуни нестанак, крајем претходног миленијума дошло је до њене глобалне реактуелизације. У социјалистичким земљама, секуларизациона парадигма била је чак идеолошки темељ научног проучавања религије. Цепање СФРЈ по шавовима конфесионално-етничког припадања показало је сву површност оваквих приступа.
Еволуционистичка теорија је у друштвеним и хуманистичким наукама одавно превазиђена, али у природним није. Овде је она присутна као неупитна истина, иако само питање на које настоји да понуди одговор – питање генезе врста, није више у средишту пажње научника. Истрајност еволуционистичких погледа може се објаснити чињеницом да је време великих, револуционарних, научних теорија иза нас, то јест да од уобличавања теорије о пореклу врста ниједна друга научна теорија није понудила задовољавајућа решења (ово наравно ако зажмуримо пред чињеницом да је и теологија наука). Истина је, међутим да је бивало мање или више аргументованих покушаја ревизије еволуционизма и то да је сам Дарвин признавао да у еволуционистичком наративу недостају неке „карике”. Изнад свега, чињеница је да еволуционистичка и креационистичка схватања нису нужно супротстављена, иако се најчешће тако доживљавају.
Имајући све ово у виду, недавно покренута јавна полемика око тога да ли Дарвинова теорија треба да се проучавау нашим школама, заглавила се на странпутици сензационализма и међусобног омаловажавања тзв. еволуциониста и тзв. креациониста. Потоњима је изгледа промакло то да је огроман утицај који је дарвинизам извршио на развој целокупне науке такав да представља незаобилазни образовни садржај. С друге стране, „еволуционисти” су изгледа заборавили на то да циљ образовања није беспоговорно усвајање различитих садржаја, већ развијање способности критичког мишљења о њима. Хоризонт сазнања мора бити непрестано отворен што, међутим, бива доведено у питање уколико било која научна теорија постане догма. Када се то деси, наука престаје да буде трагање за истином, а постаје, како то пише руски квантни физичар. Виктор Тростњиков, „научна слика света“, која више није нимало научна.
Politika, Kulturni dodatak, 19. maj 2017. godine, strana 09.
* * *
Beleške na marginama:
1. Nema prostora za diskusiju sa relativizatorima Teorije evolucije, pa cilj mojih beleški jeste analiza tehnika kojima se takve opskurne društvene grupe služe. Za početak, čitamo tekst još jednom (što je prva stvar koju relativizatori teorije evolucije ne čine):
a) Oд тренутка када је теорија еволуције постала призната научна теорија, хришћански свет подељен је у два табора: еволуционистички и креационистички.... (i tako dalje, ceo prvi pasus) Ovo je netačno pojednostavljenje istorije htišćanske civilizacije. Prava podela u hrišćanskom svetu započela sa radovima Galileja, koji je u ranim danima protestantizma demonstrirao nedostatnost Aristitelovih koncepata u procesu ljudske istrage sveta na i promovisao naučni metod u ispravnu tehniku čitanja sveta koji nas okružuje. Teorija evolucije je, dakle, neizbežna posledica prodora naučnog metoda u biologiju.
b) идеја да се „опипљивим” научним методама може доћи до знања о постанку света и човека... „Znanje o postanku sveta i čoveka“ nije cilj teorije evolucije. U naslovu Darvinove knjige lepo piše: „O poreklu vrsta“ („putem prirodne selekcije“ ili „Očuvanje favorizovanih rasa u borbi za život“). Nigde ni pomena nekakvom „postanku“. Ovo je stalno mesto svim napadima na teoriju evolucije – konačno, u nesrećnoj peticiji, koja je uzburkala žabokrečinu i pružila početni impuls ludacima raznih vrsta , prva tačka je pobijanje ideje da je „život na našj planeti nastao spontano, per se“ – što nije tema teorije evolucije.
c) Занесеност могућношћу незаустављивог прогреса (јер теорија еволуције се заснивала на принципу праволинијског напретка) свакако је била довољно јака да се превиди да су докази еволуције били готово подједнако претпоставка као и докази креације. Ovde u oči upada reč „gotovo“. Dakle, dokazi evolucije čak i po piscu ovog teksta jesu ipak uverljiviji od dokaza kreacije . Dakle, teorija evolucije jeste bolja od teorije kreacije.
d) Било једно, било друго објашњење еонима удаљене Истине подразумевало је одређени степен вере. Ovde je na stolu stara teza neznalica po kojoj svaki čovek mora da veruje u neki deo nauke, jer nije moguće pročitati sve knjige i znati sve činjenice. Poenta svih ljudskih napora, od Galileja do Taulesa, od Mendeljeja do Feringa, jeste utemeljena u činjenici da imamo svaki razlog da imamo poverenja u svaku ljudsku delatnost koja je uokvirena naučnim metodom. Razmislimo samo! Da li naša bolesna deca ostaju kod kuće, uljuljkana u toplu energiju neupitne molitve? Ne! Šaljemo ih kod bolnicu, jedno živo otelotvorenje naučnog metoda. A teorija evolucije, kao i svaka naučna teorija, posledica je naučnog metoda. Ona predstavlja analizu sakupljenih podataka iz kojih su usledile teorijski principi, a iz kojih su sledila predviđanja – što je upravo ona stvar koja najjsnažnije razlikuje nauku i religiju: svako predviđanje religije je netačno. Što se tiče nauke, setite se avgusta 1999. godine.
e) процес вулгаризације употребне вредности знања. Ovo je tragikomično. Današnje vreme je zatrovano podizanjem upotrebne vrednosti NEZNANJA, monetizovanjem koncepta prirodnog čoveka koji ne zna ništa (ali ipak može sve) i koji je uvek u pravu u svom malom mikrokosmosu blogova i društvenih mreža, dok ga savremeni marketinški gurui cede do krajnjih granica. Ceo ovaj tekst značajno pomaže ovom procesu povećavanju količine neznanja i zbunjivanja.
f) она условила „погрешне” закључке о „примитивним” народима, које су пионири антрополошких истраживања сретали током својих експедиција. Nijedna ljudska ideja ne može biti kriva zbog eventualnih pogrešnih zlonamernih tumačenja. U tome i jeste poenta insistiranja naučnog metoda na zapisivanju: Darvin je mislio ono što je napisao u knjizi. Da li tamo piše da su ljudi koji žive u šumama Amazona „primitivni“? Ne. Zato cela ova argumentacija u sebi nosu potajnu pretnju: „Pazi šta misliš!“ (A usput, čemu navodnici oko reči „pogrešne“?)
g) Упркос мишљењу већег броја социолога религије да је секуларизација света неповратни процес који подразумева смањивање значаја религије у животу људи и, коначно, њен потпуни нестанак, крајем претходног миленијума дошло је до њене глобалне реактуелизације. Ako je ovo tačno – pa neka bude tako, ko će sada da kopa egzaktne podatke – teško da je sekularizacija sveta dovela do reaktuelizacije religije. Pre bih rekao da svetske demokratije prepoznaju religiju i neznanje kao tehniku za jednostavnije upravljanje ljudima i veću zaradu sve ozbiljnije manjine , što je deo procesa opisanog pod e).
h) Цепање СФРЈ по шавовима конфесионално-етничког припадања показало је сву површност оваквих приступа. Teorija evolucije je kriva za raspad SFRJ? Svaka čast.
i) Овде је она присутна као неупитна истина, иако само питање на које настоји да понуди одговор – питање генезе врста, није више у средишту пажње научника. Autorki nasrdačnije želim da joj nikada ne zatrebaju novi antibiotici.
j) Истрајност еволуционистичких погледа може се објаснити чињеницом да је време великих, револуционарних, научних теорија иза нас, то јест да од уобличавања теорије о пореклу врста ниједна друга научна теорија није понудила задовољавајућа решења. Teorija evolucije je uobličena Darvinovom knjigom iz 1856. godine. Preko stotinu godina kasnije ispostavilo se da postoji nekakva DNK, čime su postavljene osnove za genetiku. Samo ovo je revolucija par excellence, koja je potpuno bacila u očaj milione živih, postojećih profesora biologije. Stamota je i pomisliti da je ljudsko znanje zaglavljeno u kamenu. Konačno, naučni metod jednu stvar nikako ne ograničava, a to ljudska sujeta. Svako želi svoju teoriju.
k) (ово наравно ако зажмуримо пред чињеницом да је и теологија наука) Teologija započinje usvajanjem postojanja izvanrednog bića. Zato teologija nije delatnost zasnovana na naučnom metodu.. Shodno ovome, teologija ne može biti nauka. Tačka.
l) чињеница је да еволуционистичка и креационистичка схватања нису нужно супротстављена, иако се најчешће тако доживљавају. Ovo je dosadna, gnusna laž. Evolucija i kreacionizam su logički razdvojeni zidom različitih metoda: jedno sledi iz naučnog metoda, a drugo iz čitanja Biblije. Nije moguće da postoje suprotstavljeniji koncepti.
m) „еволуционисти” су изгледа заборавили на то да циљ образовања није беспоговорно усвајање различитих садржаја, већ развијање способности критичког мишљења о њима. Poenta obrazovanja je upoznavanje sa svim posledicama naučnog metoda. Što smo neobrazovaniji, to smo dostupniji raznim kreacionizmima svih boja. Pošto naučni metod još uvek nije ponudio ništa bolje od teorije evolucije, naša je obaveza da ljude obrazujemo da se sav živi svet na planeti Zemlji razvija u okviru svoje vrste i svoje ekološke niše upravo u skladu sa fundamentalnim principima borbe za opstanak definisanim teorijom evolucije.
2. Šta je cilj objavljivanja ovakvih tekstova? Zbog čega je urednik Politiking dodatka pustio u štampu jedan ovakav, tužan uradak? Zato što je zlonameran. Jer, motiva mogu biti dva: ili je u pitanju mogućnost suprotstavljanja gledišta, ili je u pitanju još jedan zlonamerni napad na osnove obrazovnog sistema – već sada prilično urušenog. Vidimo da suprotstavljanje gledišta nema smisla, jer druge naučne teorije o razvolu vrsta nema, a akternativa nije zasnovana na naučnom metodu, već na pisanju jedne knjige. Da li je moguće da ovo urednik Politikinog dodatka ne zna? Nije moguće, svi mi ovo znamo. Dakle, urednik Politikinog dodatka je zlonamerna osoba. QED.
3. I čemu onda sve ovo? Čemu cela kampanja? Ideja je veća izrečena: cilj je rad na bezobrazovanju društva. Beozbrazovano će društvo uvek glasati za Vođu. Bezobrazovano društvo će pristati da bude kolonija u kojoj ne važe građevinski zakoni i ne postoje katastri. U bezobrazovanom društvu ne postoje dobre prakse. U beozbrazovanom društvu Nebojša Krstić ima reč. U to ime, laku noć.