Snohvatice ili O čemu maštamo Dragan Palma i ja?

Piše: Boban Stojanović  

Već nekoliko dana ne mogu da izbijem Dragana Markovića Palmu iz glave. Od kako je bio gost kod Olje Bećković i saopštio nam recept kako se (ne)postaje gej persona, ne samo što o Palmi mislim, nego ga i sanjam.

Sve ga sanjam, a ’ladan me znoj obliva, ne smem nikome da kažem, ni majci, ni ocu, ponajmanje lokalnom svešteniku. Jadan ja...

Ali, dragi blogeri, sa vama sve smem da delim.

I to vlažan san –baš kao Palmino čelo pod svetlima reflektora B92 u emisiji Olje Bećković.
Predgovor: Ostavljam ovaj zapis kao amanet za buduća pokoljenja. Neka istina bude jedina, neka moleban bude najbolji party!

Elem, sanjam ja.

Šetam parkom.

Tašmajdan.

Odjednom, tu negde kod spomenika Desanki Maksimović, šeta Dragan Marković Palma sa nekom mlađom ženom i detetom.

A spomenik Desanki - čudan.

Gledam, i vidim da joj sise nisu u istoj ravni kao one sise-dokolenice u realnom Tašmajdanu. Ove em podignute sa wonderbra, em ima tigrasti korset. Nezamisliva Desanka.

No - Palma.

Ne znam kako, ali znam da su mu to snaja i unuče. Lepo detence, sve ovako širi ručice i nešto tapše, tapše, kad ja pogledam, a ono dolazi Maja Nikolić sve sa skupa SPS-PUPS-Palma, i nosi detetu margarin i keks od kojih rastu sise. Kuku, reko’ , majko, gde ovo ide.

I, kao, Palma priđe i kaže: Jel’ si ti Boban iz Kvirije?

Ja kažem: Ja sam, čika Palmo.

A pita mene Palma: Ko su mi roditelji, kakva mi je to familija kada sam postao gej? Kakvo je to nepoštovanje tradicije kojom su od tebe napravili homoseksualca?

A ja, iz džepa izvadim čokoladicu, sednem na neku plastičnu stoličicu, onako roze sa nalepnicom Barbie, nemam pojma odakle, al’ san je to, sve pored spomenika Desanki. I razmišljam, pa kako mnogo mislim, sve Desanki u levu sisu glavom udaram.

I mislim....mislim...mislim...

A Palma kaže: Kako si postao homoseksualan! Kako se postao homoseksualan!

A ja krenem: Ne znam čika Palmo. Ne znam šta da kažem. Tata mi je Srbin, deklarisani radikal, šofer, normalan hetero muškarac. Palio se svojevremeno na Zoricu Marković. Imao je najboljeg druga koji je držao neki TV servis „Ekranko“, svaku noć do kasno se tamo zapijali. Imao je i jednu švalerku, neku čistačicu iz svoje firme, zvala se Svetlana. Tata mi je bio regularan. Mama isto. Završila srednju hemijsku, našla posao, udala se i rodila. Svoj dug državi odužila. Ujka isto. Ima dva sina, jedna je srpski patriota na „daljinski“ , živi u Americi, jedan je neki sitni lokalni frajer - ima dva kioska u Valjevu. Gazda. Ujka mi je regularan: ima bradu, u ramu u kome je nekada bio Tito sada je Sv. Jovan, bio i dobrovoljac na ratištu, ne znam da li je i koliko pokokao, al’ ja sam strikno protiv rata i za izručivanje Haškom tribunalu.

I sad, u snu, kao – Palma naslonjen na desnu Desankinu sisu.

I kaže Palma: Ne znam. Ne znam. Ne znam kako si postao homoseksualac! Zdrav si i regularan. Tvoji poštuju tradiciju.

I vidim ja, čika Palma se zbunio. Ne da mu se reč da izusti.

- Nije dakle u pogrešnom vapitanju reč!- konstatova On.

- Nije čika Palmo, nije, možda nema uzroka – dodah ja polagano.

A vidim čika Palmu sve gleda, onako u daljinu, ka Kosovu.

Kaže: Ali, mora da ima nečega, mora, mora, mora, mora...kako ću ja dobiti glasove ako ne govorim protiv gejeva. Narod voli kada to pričam, narod to voli.

A ja, onako ulupan Desankinom sisom, pitam čika Palmu:

- Čika Palmo, ali ima toliko zanimljivih stvari o kojima možete da pričate. Evo, na primer, ako hoćete da budete provokativni, pitajte Koštunicu gde je Ratko Mladić? Ili možda Tomu Nikolića da pokaže imovinsku kartu? Ili možda pitajte Crkvu kako to da ne plaća porez kao što ga plaća sirotinja koja plaća Crkvu? Možda Amfilohija Radovića o tome da li ima u vlasništvu privatne firme? Narod i to zanima. A ako baš hoćete u tabloide, čika Palmo, pitajte nekog popa da li nosi gaće ili voli da mu „ona stvar“ slobodno landara – dodaoh ja.

I kao D.M.Palma me gleda, i neki osmeh nade se pojavi, stavi on ruku na moje koleno pa krenu naviše, kad odjednom, pred mene iskoči Maja Nikolić sa ogromnim sladoledom od kokosa, kao da hoće da me lušpi u vugla, ali – TRGOH SE i..... ne znam šta je bilo do kraja...

POGOVOR: Nije zlo u palmi, već u punim mleka kokosovim orasima.

Zapisničar: Boban Stojanović