Vzglyad serbski: srpska ruska veza (Omega-men protiv U vamp)

Међу онима који иоле настоје да озбиљно промишљају о политици, аксиоматски је очигледно да политички врхови зависе од сила изнад њих, које у својим рукама имају моћ да ове стварају или руше. Лав Тихомиров те силе назива врховном власти. Како год да их назовемо, такве силе – групе постоје и код нас. Постојаће и постојале су у прошлости. Само су некада, нпр. Уставобранитељи, били видљиви и лично познати. Данас су, вероватно, анонимни.

Запад и исток у Србији. Русија и Европа. Дихотомија (подељеност целине на два једнака непреклапајућа дела) српске политике и нације, траје већ најмање два века. Од сусрета Русије са Европом. Од сусрета Нове Византије у суштини са новим крсташима, што опет за рачун нових лихвара јуришају на њу, не би ли се дочепали блага Сибира, као некада Константинопоља.

Почело је раније, али од Првог српског устанка интензивно. Паралелно са њим, догодила се Француска револуција. Уништена је једина истинска монархија Европе. Оглашено је право романско – германске цивилизације да влада светом у име оне исте ”изузетности” којом је и пагански Рим правдао своја освајања. Америка је само еманат и суштински исход овакве, много пре њеног настанка, формиране парадигме.
На светско господарење позване су пре свега елите свих народа. Па и колонијалних. Уз услов раскида са средином из које су настали, што се мора доказивати сталним ”ратом” против својих корена. Делује једноставно, али велико је то искушење. ”Космополис” Кљакићев, те Велики инквизитор Достојевског (најјаснији и најубедљивији) привлаче многе од елита и преко њих продиру у масе као жељени циљ све већег броја људи.

Народ не одлучујe, али не може се водити политика мимо вредносног кода његовог. Главне идеје водиље су из најдубљег или највишег слоја народне душе. Може на силу, као окупација, али то изискује огромну енергију, коју ни најјачи не могу увек произвести. Човек, па и онај који припада елити ипак није свемоћан.

Стога је битно убедити, на разне начине, поштене и непоштене, директне или индиректне, бруталне или суптилне, придобити наградом или казном; учинити да народи – српски у овом случају, прихвате идеју глобалне доминације запада као своју сопствену, као остварење властитог идеала. Задатак огроман, сложен и креативан. Захтева готoво уметничку ноту у карактеру онога малог броја оних којима је поверен. И велики рад многих овоме посвећених.

Центри моћи романско-германске цивилизације:

Ватикан, Германска група, Глобални револуционари и Темплари – масони;

Српски центри моћи:

Српски револуционари (Титоисти, Руска струја) и Национал-демократе.

Када је негде крајем првог миленијума коначно обликована романско – германска цивилизација (Данилевски), формирала су се четири центра моћи унутар ње. Германска група, Ватикан, франачка монархија (Француска – тада само војводство око Париза, краљевски домен) и темплари. Ови последњи као војна организација групе племића (нпр. моћног грофа Шампањског), са особеним тајним учењем, које ће касније мање – више постати делимично откривано у делима разних аутора (нпр. Неста Вебстер – Тајна друштва и превратнички култови). Интеракција ових група кроз сукобе и сарадњу (уништење темплара, стогодишњи рат, борба за инвеституру између немачког цара и папе, француска револуција итд.) одредила је историју Европе. Постепено се обликовала и територија око појединих ових центара. Француска, царство Карла Петог као велико јужно католичко царство, које је подељено јер је било превелико да би га Ватикан контролисао, те касније Пруска као зачетак царства германске групе. Само су темплари негде лебдели по формалном нестанку почетком 14 века. Касније ће многи аутори препознати их као створитеље масона, мада су у њиховом стварању учествовале или у њима имали своје људе и друге групе. Но, укратко, њихово дејство као организације направљене од стране особеног скупа романско-германско паганског племства, чији је центар био у Венецији, онда у Холандији па у Енглеској и наравно и Америци, највидљивије је у промовисању хуманизма као вере, суштинске алтернативе формално хришћанској Европи 15. века, и раније.
Ти глобални револуционари неколико пута у историји су покушали да изврше светску револуцију, да овладају Евроазијом и да створе светску владу. Путин их је зауставио у Дамаску. Тако је вазда било. Снаге глобалне револуције није Русија зауставила први пут. На корист свету. Јер, потом би се страсти смиривале. И неке друге снаге у Европи и САД узимале би ствари у своје руке. Ето га њихов гласноговорник у Кремљу, додуше и идеолог, Хенри Кисинџер, где на јавном предавању одаје почаст чувеном ”Вестфалском миру” и његовом постулату о суверености држава, предлажући триполарни свет, нову осовину светског поретка.

Изгледа да је Панарин био искрен, рекавши да када заврше са Сиријом, стижу на Балкан.

Формира се руска сфера. И нама је место у њој. По суштинској духовно – културној сродности са Русима. Једно смо иако несливени, и тако треба и да остане, несливено. Нема уздања у човека, па ни руског цара новог. Али, било је наде да ће правилно поступати. И јесте, на радост Срба. Као његов претходник 1914. год. И било би Велике Србије, да нису руски западњаци – демократе – масони, срушили трон, они а не комунисти – бољшевици, отворивши пролаз снагама светске револуције, од које се Русија спасила (сварила – Решетњиков) тек крајем двадесетих година, а коначно у Отаџбинском рату 1941-45.год. 

У 18. веку у причу улази и наша елита, састављена од претеклог племства и обогаћених трговаца те земљопоседника, највише концентрисана у Хабсбуршком царству. Оставши без духовног упоришта укидањем Патријаршије у другој половини тог века, српска се елита нашла између две подједнако непријатне алтернативе: католичке и исламске. Русија далеко, и сама у духовном превирању после Петра Великог, али и под духовним изазовом оне исте силе, темпларо – масона, баштиника хуманизма и из њега истеклог просветитељства европског, којој ће се у нужди приклонити и наше елите налазећи у тим идеологијама оправдање за ослободилачке тежње свога народа. Они су (темпларо – масони) створили и САД као земљу изабраника божијих, земљу спасених. Они ће се касније поделити на снаге које ће остати везане за САД као отаџбину, која са другим земљама учествује у игри равнотеже снага, и снаге које ће ту државу видети као инструмент светске револуције. Ове друге створиле су нпр.Троцког. Српско национално ослобођење видно је надахнуто европским просветитељством, коју је Доситије (Доситеј) умешно синтетизовао. Касније ће оно добити и демократску конотацију и остати сво и потпуно у најбољој традицији национално-демократских покрета Европе. То су републиканци или уставни монархисти у политичком смислу. Али су и глобални револуционари добили међу нашом елитом брзо своје присталице. Подела је уследила негде у време владавине Уставобранитеља. Увек ми је Тома Вучић Перишић изгледао као њихов присталица. Моћан човек свог времена. И тако су, средином 19. века, створене две међусобно супротстављене српске групе, којима ће се касније придружити и руска са Пашићем на челу.

Још само нешто. Ови темпларо – масони који о Америци мисле као о држави били су и против Русије и против Велике Србије, али су дозвољавали простор за српско постојање, макар као геополитичког чиниоца на једном важном простору. Јер, тако су видели и Русију. Они су творци прве Југославије. Надиграти противника у тој игри подједнако је важно као и не уништити га, зарад равнотеже која штити опстанак самих играча. Њима је Русија из истих разлога помогла да очувају унију, а пре тога и Француска круна, да изборе независност. Њима одговара јачање Русије, не зато што је воле или се слажу ”да су сви створени једнаки”, већ зато што им то помаже да у самој Америци сузбију снаге глобалне револуције, које хоће да униште и њу саму. А Србија једина може на Балкану да заустави снаге глобалне револуције, чији су, парадоксално, главни инструменти постали Велика Албанија и фундаменталистички ислам.

Кад је доктрина у питању, међу српским интелектуалцима и писцима има аутентичних духовних носилаца хуманистичко – просветитељске доктрине (гносе у основи), са доприносом учењу. Један Андрић на пример. Или Пекић, Михаило Ђурић, Слободан Јовановић. Доситија смо поменули. Аутентично велики људи и Срби.

Титоисти су збирни субјект, здружени пројекат три од четири главна центра моћи западне или романско – германске цивилизације. Ватикана, германа и глобалних револуционара и темпларо-масона. Са превлашћу глобалних револуционара у том пројекту. Они су објективни издајници; то су по природи ствари. За њих је само ”мртва Србија добра Србија”; евентуално је могу толерисати у згрченом облику устава из 1974. С тим да се у потпуности мора одрећи свог идентитета у смислу својеврсности, непоновљиве створености као такве, која може бити испуњена различитим садржинама, чак и међусобно супротстављеним, само ако те садржине поштују идентитет у чијем саставу се налазе. Потом, поништити се пред западом који се од цивилизације у титоистичкој интерпретацији смисла историје претвара у идола. Србија по њима мора признати не моћ или превласт запада. Она мора признати његову божанственост. Сходно признаће и папу. Но, то је само симбол укупног односа према западном ”Риму” и његовом за сада још неперсонализованом императору. Других богова, сем запада, по титоистичкој варијанти нећемо смети имати. Скраћено: ”запад је закон живота” (Скерлић, види код М. Екмечића). Титоисти немају циљ да Србијом владају. Они њу треба да униште, јер није у прошлости изабрала да буде део западне цивилизације. Нема жалбе или доказивања да је Србија Европа, позивањем на Винчу и сл. Жалба против те пресуде није дозвољена.

Вратимо се у прошлост. Крај Другог светског рата.
На власти су Тито, српски комунисти и српски комунисти за Русију. Тито има подршку запада. Он је њихов збирни избор. Сем можда (?) темпларо – масона. Ако је исти и био масон, онда је припадао онима које контролишу снаге глобалне револуције. Српски комунисти су следбеници оног дела српске елите која је следујући идеалима светске револуције у 19. веку, формирала социјалдемократску левицу у предратној Србији, па онда и југословенску комунистичку партију. Када су Руси расформирали Интернационалу, јер је нису могли контролисати, српски комунисти су се поделили на оне за Интернационалу, као следбеници једне од владајућих група запада, групе глобалних револуционара. Глобални револуционари су узгред финансирали и највећма организовали револуцију у Русији. Када им је Русија измакла, остала је Интернационала. Борба се водила унутар ње и многи добри Срби комунисти су у том рвању Руса са глобалним револуционарима изгубили главе. Многи на жалост од руке спрских комуниста који су били за руску верзију комунизма, од које је већ тада остала само форма. У рат је ушао СССР, али је из рата изашла Отаџбина (Родина). Но, највећи део по пријави титоиста, који су већ тада отпочели борбу са српским револуционарима.

Онај део српске елите који је следовао темпларо-масонима, доминантан у српском, па југословенском друштву до Другог светског рата, препознатљив као национално – демократски, организатор Равногорског покрета у рату, принуђен је да избегне у САД. Они који су остали тешко су страдали. Са њима и добар део народа, означен као следбеник њихове национал-демократске оријентације. Грађански рат започет у току рата наставио се и по његовом свршетку. Само је од сукоба револуционара, потпомогнутих Титом, и национал-демократа, претворио се у сукоб ових првих са ”Русима”. Сукоб је добио и геополитичку димензију. Запад је добио целу Југославију а не пола како је предвиђала Јалта. Југославијом владају Тито и српски револуционари. До Брионског пленума.

У осећају свемоћности, српски револуционари нису приметили да су остали сами према Титу, у ствари западној тројци која је преко њега владала Југославијом, а што су из геополитичких разлога морали поджати и темпларо-масони. Санитарни кордон према Русији, настао после Првог светског рата, морао је бити сачуван и по окончању другог. Опасан положај српских револуционара сагледао се у томе да су завршили све за учвршћење Тита на власти. Више нису били потребни. Скинути Пленумом, ипак су се, после краткотрајног покушаја наметања либерал – титоиста на власт у Србији (Перовић-Никезић), успели одржати у ужој Србији, уз услов да не таласају и да управљање Београдом препусте титоистима.

Усамљеност и нужда после пораза, натерале су српске револуционаре на контакт и мирење са национал-демократама. Припреман је човек чији ће долазак на чело обе српске групе, то помирење озваничити. На крају је доведен брачни пар. Муж у суштини више склон национал – демократама, жена револуционарима. Под њиховим покровитељством, настаје национал – демократска опозиција.

Титоистима процес помирења револуционара и национал демократа није остао скривен. Нису га могли спречити, зато се Југославија морала распасти. Последњи покушај био је онај са Анте Марковићевом варијантом репризе Југославије по моделу ’74. Процес помирења из својих интереса, помагали су темпларо – масони. Отуда та видна наклоност америчког врха Србији током осамдесетих година. У кратком времену повратка на власт преко Буша старијег, темпларо-масона на власт у САД. Иначе, тај се сукоб око превласти између темпларо-масона и светских револуционара у Америци окончао на штету ових првих, још падом Никсона. Бушова владавина је само епизода. Судбина Југославије била је решена, као и територијални изглед Србије потом.

Титоисти су преко Вука Драшковића извели саботажу обнављања српске државе и демократске форме. Значајне своје кадрове ставили су и у врх Демократске странке. Српске групе су узвратиле. Направиле су СРС који је Вука успешно неутралисао. Што му је велика заслуга. А у односу на демократе, прво су извукли Коштуницу, па потом довели свог човека на чело Демократске странке. Услови за ”нови почетак” су створени. Преко Милошевића су у променљивом односу сарадње и сукобљавања са западом, у крајње неповољном окружењу, успели да сачувају какав – такав српски државни простор и какву – такву привреду. Он је морао да иде, како би се у другачијој форми покушало се то учврстити. Не крив, а прокажен, Милошевић је морао отићи.

Пети октобар је заједнички пројекат запада и српских група. У форми поделе политичке сцене по линији Коштуница – Ђинђић, уз неминовно пребацивање Милошевића и Шешеља у Хаг, да тамо наставе да бију битку, српске групе су покушале да монополишу српску политику и стекну тачку ослонца у односу на запад, користећи демократску форму као средство за очување српских интереса. И успели би у томе да запад, у коме тада, независно од имена америчког председника, главну реч воде глобални револуционари, није убио Ђинђића. Пред нашим очима одвијала се реприза ”савезничког” бомбардовања 1944. и Брионског пленума заједно. Само што су овај пут обе српске групе биле заједно бијене. И ко зна како би завршило да Русија није била у успону те 2003., те да темпларо – масонски кругови САД, нису у том јачању видели прилику да смање утицај глобалних револуционара, те да заједно са њом омогуће враћање српских група на политичку и друштвену сцену. Титоистичко дивљање у ванредном стању било је узело такве размере, да се свашта могло очекивати. Влада Коштуница – Лабус исход је привременог споразума у коме запад добија превалентан утицај на српски политичко-економско - социјални простор у замену за какво–такво очување српске државе и дела њених безбедносних снага. Борба за Космет почиње и окончава се констатацијом да је споразум немогућ.

Почињу припреме за рушење Коштунице, који пада 2008. Космет проглашава независност. Те се године поновио Пети октобар. Пораз српских група је евидентан. Заједно са тријумфом глобалних револуционара у САД. Темпларо – масони ставњени су у страну. Русија застаје са успоном. Српске групе ће успети само да убаце свог човека (Ивицу) у вештичију кућу нове владе Мирка Цветковића. Почиње велика блискоисточна револуција.

И понавља се ”ванредно стање” из 2003. Титоистима је све дозвољено, као у освојеном граду. Очај достиже до границе побуне пред изборе 2012. Запад пристаје да жртвује титоисте, али не и своје позиције. Српске групе добијају власт, али не и слободу њеног вршења. Дачић би уместо скидања слике Милана Недића у Влади, требало да прочита детаљно анализу његовог рада под окупацијом. Сличности су намерне.

СНС је дао више од ДС-а по два најбитнија питања: Космета и економије. Прво је довео скоро до фактичког признавања. Код другог је домаћу испоставу страних економских интереса у виду именом домаћих тајкуна, заменио непосредном управом странаца. Што је био и услов да Тадића смене они који су му 2008 год. дали пуну власт над Србијом, у циљу учвршћивања окупације над њом. Окупација се наставља са још услужнијим људима. У суштини, издаја коалиције СНС и СПС значи коначно потискивање са политичко–друштвене сцене ДС и ЛДП (о Г17 нећемо сада) као главних полуга титоиста, чак и ако (СНС/СПС) настављају са титоистичком политиком.

Улажењем у простор издаје српске групе су преко својих инструмената, СНС-а и СПС-а, уз подршку ДСС-а, из њега истиснуле титоисте. Што је важно, јер између њих постоји суштинска разлика у поимању српског идентитета. Обе српске групе, како она национал – демократска тако и револуционарна, имају погрешно виђење света и цивилизацијског круга коме Србија припада. Косметска слобода није екуменистичка, ни хуманистичка, већ Светосавска. Као православна она припада цивилизацијском кругу који ће предводити Русија. Њена реч свету тек ће се чути. Каква она треба да буде још је Достојевски говорио. Не механичко уједињење света, већ пре свега духовно. Али, обе те групе су наше, јер какво год било њихово виђење, остваривање његово виде са српског становишта (Ломпар). Остваривање идеала истовремено има бити и уздизање српског народа. Ако народ дође у опасност, застаће се са остваривањем идеала да се види да ли је проблем у идеалу или глобалним његовим проповедницима. Национал–демократи су то урадили са југословенским, а српски револуционари са комуниситичким идеалом.

Узимајући европску причу из руку титоиста они ће морати прекинути њено разарајуће дејство по Србе и Србију. Макар се неће радовати нашем кукању при њеном спровођењу. Њихова рука има да скупља данак. Као у време Милоша Обреновића. И он је имао пашу у тврђави. Сада се паше зову саветници. Но, има још нешто и то је главно. Свесно или не, овим приљубљивањем титоистима, српске групе су отвориле простор и брутално пренеле одговорност на трећег већ заборављеног брата, избациваног из куће почев од Пашића па до Инфорбироа, оног проруског. Њему се отвара готово цео национални простор деловања, са само једном тачком програма. Савез, не пријатељство, братство, већ савез са Русијом. Однос са западом само кроз призму тог савеза и улазак у једно другачије поимање света од досадашњег западног.

Само је то добро. Отвара се прилика за нови социјално-политички програм, стратешки заокрет, који мора бити преточен у нову идеологију, као начин његовог синтетизовања и нови покрет, који ће стати иза тога. А то је колосалан подухват који ни у Русији није окончан. Мада се већ добрано ради на његовом практичном спровођењу, нарочито од повратка цара у Кремљ. Народ у овако јадном стању ову прилику не мора видети и за то неће бити одговоран. Проруске елите хоће бити одговорне, ако се не организују. Јер, јачањем проруских снага, слабиће притисак запада на српске групе. Прво, стога што би уклањање њихових страначких инструмената могло довести прорусе на власт. И друго, што јачање Русије и њено супротстављање плану глобалних револуционара да приреде свету један нови рат, јача темпларо-масоне, са којима је Русија увек боље сарађивала. Они виде САД као своју државу, а не инструмент глобалне револуције, а држава је конзервативна снага, не у смислу идеологије, већ очувања морала, на првом месту породице, који су основни предуслов физичког постојања и поретка, без чега нема ни државе. Њена конзервативност је у њеној привржености опстанку живота, који револуционарна анархија неумитно доводи у велику опасност. Стога нас чека куповина времена. Отпори глобалним револуционарима у САД пропорционални су јачању Русије. Дотле владајући треба само да обезбеде да Србија како – тако преживи. У томе је цео њихов задатак. После њих долази коалиција са проруским снагама. Ту је Коштуница као део српских група зачетник контакта који треба да прерасту у нешто више. Зато је и подржао ”своје” против титоиста. Алтернатива је отворена. Виде то титоисти, зато избацују пројекат свог уједињења.

Када је по други пут закорачио у Кремљ, пошто је претходно ”сломио” Балотни трг, организован да га у томе спречи, осетила се рука новог, мада не формалног цара руског, како зауставља већ одмакли талас светске револуције, чији је крај преко Дамаска и Ирана имао да се оконча у том истом Кремљу. На чијем згаришту би се формирала тако жељена од светских револуционара, светска влада. Али, нећемо о ”заварама” или заверама. Мада, помазаше Путина као цара.

Дуго смо мислили да су нас заборавили. И често их с правом критиковали. Сада су овде. Активно ступају на српску политичко-економску позорницу, чекајући одговор елита. Да ли ће их наћи (?) у позападњаченој српској аристократији-елитама, духом оријентисаних ка западу и његовој визији света у пост-националној, компанијско – робовској пирамиди. Чиста Шигаљевштина (”Нечисте силе”). Троцки је популаран у савременим иделошким елитама запада (Милош Ђурковић).

Али и горња визија запада, само је једна од његових манифестација, премда од Регана и Тачерке, најистуренија и најјача. Отпор Русије довешће до испољавања национално-цивилизацијских идентитета запада, који су и сами били жртве глобалних револуционара. То је већ другачији свет, разних идентитета, који не види сврху живота у похлепи и игри са новцем ради његовог гомилања као циља свих циљева, већ у вредностима које су створиле тај идентитет. Кина и исток нису себе губили ни у тржишној привреди. Отприлике о таквом свету пише и Кисинџер у својој ”Дипломатији”. И Никсона су зато срушили, а не што је прислушкивао опозицију.

Било како било, јемство српског правилног држања биће у обнови руске групе унутар српских елита, уништене дефинитивно у време ”Информбироа” што одговара и оним деловима српских елита, најдоминантнијим, који су увек били ближи национал–западњацима. Губитници су једино титоисти, троцкистичко-либерални жбири Србије.

А то је увек било добро за Србију, и пре комунизма (био је и пре Тита Тито, види запис о космополитским умишљеницима око краља Милана), у њему и после њега. Јер коначно слабе они који су радили са циљем уништења Србије.

Са неверицом гледам како су глобални револуционари, германска група те Ватикан, слањем Гузенстрос ( Гузенбауер – Штрос-Кан ) дуета институционализовали своју контролу над Србијом. Тим дуетом обелодањују и свој савезнички подухват растварања Србије, започет у прошлости који још траје. На реду је организациона институционализација већ започетог пројекта ”југосфере”, са јединим циљем у онемогућавању остваривања било каквог српског државног и националног интереса, јер ће је чинити Хрвати, Муслимани, Македонци, Црногорце, Шиптари, који сви своје националне идентитете заснивају на негирању свог српског порекла, идеални као инструмент контроле.

Стога и комунистички дрезденски конгрес ’29. и Вимеров извештај Шредеру о Србима и њиховој будућности личе као да су писани истом руком. Заправо, и јесу. Не би те снаге своју контролу овако институционализовали да верују овој власти. Бирана у тренутку кад је револуционарно пролеће почело да жути у Сирији, са последицом ремећења планова довођења у Белу кућу Мита Ромнија (не значи да Обама није њихов, али друга је то прича, видети код Вебстера Тарплија), док су текли напори да се умањи утицај германске групе у Ватикану, док је германска група била забављена заштитом свог простора од разарајућег утицаја револуције у виду финансијске кризе, она није била по њиховој мери. Изгледа да је претећи хаос као резултат четворогодишње власти њихових пулена у Србији, омогућила једну, да тако кажемо, операцију ниског интензитета, изведену од, условно речено, америчких патриота (бар толико колико желе да САД остану држава, и не претворе се до краја у инструмент глобалне револуције), и Руса, са циљем враћања власти српској групи (својеврсној аристократији која се од Првог српског устанка бори да постане и остане српска врховна власт, и која се негде средином 19-ог века поделила на национал-демократску и револуционарну подгрупу, а после и руску), уз доминацију оног њеног дела који је одавно био близак америчким патриотама, дакле национал-демократског дела. Руси своје људе нису имали, а како су на глобалном плану са овим Американцима имали додирних тачака, то им је и у Србији више одговарала власт њихових људи, па су платили и још плаћају ову власт иако није њихова.

Коштуница и Николић су једини претекли велику чистку српске групе по убиству Ђинђића. Строго им је била забрањена коалиција. Како је грмело кад је Тома привремено био председник Народне скупштине. Тек 2012. постало је могуће исту остварити. Али, морао је доћи млађи човек. Дачић је своју улогу одиграо под Тадићем, као агент српске групе међу титоистима. Кад је група формирала власт, агент титоиста постао је Динкић. Да, тај млађи је Вучић. Рођен за генералног секретара. Инаугурисан на место генералног секретара групе, добио је готово пуну управну власт и над државом. Изузев Београда и Новог Сада, други је пао пре, први тек сада.

Можда дугујем једно појашњење. Странке су инструменти политике, формално демократске. Њих стварају кругови више моћи, које су као врховну власт дефинисали Аристотел и Лав Тихомиров. Врховне власти нису појам теорије завере, већ социолошки појам. Као друштво, држава и нација. Ту прича не престаје, она тече даље но није нам тема.

Потенцијалном шогуну Србије, Вучићу, за заузимање ове позиције фале још само избори, који ће га као таквог и верификовати. Групи преко њега, али није он ту само шраф ни чиновник. Шогун ни у Јапану није био врховна власт, али јесте био стварно управљачко средиште државе. Те изборе гледају да спрече глобални револуционари, германи и Ватикан, по цену да жртвују свог Динкића са места министра, уз замену непосредним контролорима. Тешко Ђиласу, хладно су и њега одбацили. Но, да ли су спречили изборе? У интересу је групе да постави шогуна Србији. Као и њиховим америчким покровитељима, који ће им дати и новац преко арапских династа које контролишу. Србији то одговара јер ће престати притисци на гашење идентитета. Групи одговара јер остаје у романско – германској цивилизацији коју види као своју, у чијој је изградњи учествовала преко својих људи у области њене духовности (гноса о примордијалном духовном језгру човечанства, идеалном ”Космополису”), науци и уметности. Американци добијају једну од тачака ослонца против револуционарних и других група, са посебним нагласком на брану немачком продору ка истоку, али и могућност споразума са германском групом ако изађе из коалиције са Ватиканом и револуционарима. Руси могу рачунати на гасовод.

Задатост није одмах и датост. Постоји повољна констелација. Покушаће је пореметити, мислим на покровитеље титоиста. Наметањем убрзаног социјално – економског разарања у виду економских реформи (ни једна није била добра, почев од оне из 1965), која са још једним фактором може довести до социјалног расула и крвопролића пре него се шогунат појави.
Не знам да ли сам умислио. Приметих још од пре прошлих избора године, да увек баш пред важне догађаје започиње интензивирање криминалног насиља најгоре врсте, бесмислених убистава и туча, нечасних убистава и туча, напада на слабије, породичних трагедија. То се онда медијски профилише ради подизања тензија и масовне узнемирености те утучености као последице и спремности да се прихвати сваки поредак, макар и титоистички, само да се заустави насиље (баш о том недостатку система вредности недавно говори један од титоистичких гуруа, адв. Срђа Поповић). А медије држе титоисти. Пропаганда насиља, кроз писање о њему на тензични начин, уз економско додатно обесмишљавање живота, те несхватљиво лако прометовање дроге по Србији, је опасан коктел који може да пукне тако разарајуће, да ће околне земље комотно моћи да окупирају Србију или поједине њене делове, те униште Српску. И то је стари план. Још га је Аустро-Угарска имала.

Шогунат може успети само ако има за опозицију организацију или покрет који ће значити рехабилитацију руске струје унутар српске врховне власти. Ово је толико важно да се просто сами догађаји намештају. Отвара се простор за такву опозицију. Она ће омогућити остатку групе да задржи своју западну позицију, али не и пристанак на револуционарну доктрину самоуништења и уништења Срба. Остаће западни без да ће морати бити титоисти. Да ли ће Коштуница бити део шогуната или опозиције, није толико важно. Важно је да се врате ”руске” позиције у Србији. Јер, тиме српски западњаци постају важни западу макар као антипод Русима. А Русима одговара јака Србија, јер она да би била јака мора почивати на оним вредностима на којима стоје и Руси, те стога је као таква руски природни савезник. Јака Србија значи и организована и економски солидна, са ограниченим дејством банкарских зеленаша. Тек тада ће се моћи отворити истински српско-српски дијалог, заустављен Првим светским ратом и Југославијом. О цивилизацијском идентитету нашем и смислу нашег постојања, али увек са ”српског становишта”. Поново, задатост није и датост. Они који воде имају одговорност. Ако не омогуће опстанак српству, умреће и они сами. Са једном разликом. Обичан народ страдаће мученички и спасиће се, а елите ће бити вечно осуђене због саучесништва у убиству свог народа. А Његовом Суду (Симбол вере православне) подлежу сви. И цареви, а камо ли елите.

Да се вратимо на почетак. На светско господарење позване су пре свега елите свих народа. Па и колонијалних. Уз услов раскида са средином из које су настали, што се мора доказивати сталним ”ратом” против својих корена. Делује једноставно, али велико је то искушење. ”Космополис” Кљакићев, те Велики инквизитор Достојевског (најјаснији и најубедљивији) привлаче многе од елита и преко њих продиру у масе као жељени циљ све већег броја људи. Народи не одлучују, али не може се водити политика мимо вредносног кода његовог. Главне идеје водиље из најдубљег или највишег слоја народне душе. Може на силу, као окупација, али то изискује огромну енергију, коју ни најјачи не могу увек произвести. Човек, па и онај који припада елити ипак није свемоћан. Стога је битно убедити, на разне начине, поштене и непоштене, директне или индиректне, бруталне или суптилне, придобити наградом или казном; учинити да народи – српски у овом случају, прихвате идеју глобалне доминације запада као своју сопствену, као остварење властитог идеала. Задатак огроман, сложен и креативан. Захтева готoво уметничку ноту у карактеру онога малогa броја оних којима је поверен. И велики рад многих овоме посвећених.