БЕЛИ ГАЈТАН АЛБАНСКЕ МАФИЈЕ
ИНТЕРВЈУ: ЈЕНС-МАРТИН ЕРИКСЕН, ДАНСКИ ПИСАЦ
ЖРТВЕ МАФИЈЕ ЗБОГ ЖУТЕ КУЋЕ
Роман „Бели конопац за Филипа Депреа” јесте фикција, али је и сазвучан са реалношћу и стварним личностима у канџама политичко-криминалне номенклатуре Косова
Као најузбудљивији политички трилер чита се роман данског прозног и драмског писца Јенса-Мартина Ериксена „Бели конопац за Филипа Депреа” (Албатрос плус”, превод Предраг Црнковић).
Ериксенов јунак, у својој опсесији Балканом, стиже у Албанију, у потрази за архаичном културом, а изнебуха среће албанску фоторепортерку, која од њега тражи помоћ.
Све због тога што је, не знајући шта чини, увучена у причу о злогласној Жутој кући...
Новинари нестају у мрежи мафије и криминала, а приповедач предочава њихов пут по Албанији и Косову, из преосталих дневничких бележака Филипа Депреа...
Јенс-Мартин Ериксен био је у Београду и Новом Саду 8. и 9. марта.
Какав одјек је ваша књига имала у Данској?
Када је моја књига објављена и представљена на данској телевизији било је општепознато да се поменути злочини у Жутој кући приписују Ослободилачкој војсци Косова.
То је монструозни скандал у који су укључени државни апарат и државне институције, у земљи која тежи Европској унији. То је надреално.
Збивања делују прилично уверљиво, тако да је тешко одвојити документарност од фикције. Који део је производ вашег истраживања, а који је фикција?
Јунак романа је Филип Депре, новинар који среће албанску фоторепортерку Терезу Халили. Она живи у Француској, а од своје агенције добила је задатак да сними одређене локалитете у Албанији и на Косову и Метохији.
Заправо, нема појма шта значе та места, а као у филму „Блоу-ап”, неке тајне бивају откривене на фотографијама. Међу тим локацијама налази се и чувена Жута кућа, и само интересовање за њу доводи моју јунакињу у везу са „мрачним силама”.
Преко ноћи, Терезин послодавац, као и њена породица, одричу је се, негирају чак и њено постојање, јер им је албанска мафија запретила смрћу.
Фото-апарат и снимци које је направила бивају украдени, али оно што јој нису запленили јесте дневник, мала смеђа свеска.
Тереза је оспорена као личност, одбијена, избрисана из свог окружења.
Проблем је у томе што моја јунакиња не зна због чега је кажњена. Поступно, пошто мафија и њу киднапује, Филип Депре проналази њен дневник и схвата због чега су ови подаци тако опасни за мафију Косова.
Ја, као писац, никада нисам имао пријатеља Филипа Депреа.
Али, политички и криминални контекст књиге јесте стваран. Мафија је киднаповала Србе и оне Албанце који су у сукобу са режимом.
Прочитао сам оригинални извештај Савета Европе, којим је руководио швајцарски судија Дик Марти, о отмицама на Косову и Метохији.
Касније сам разговарао са српским јавним тужиоцем за ратне злочине Владимиром Вукчевићем, а сусрео сам се и са члановима Удружења породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији.
Имао сам доступне и друге изворе, тако да је контекст мог романа „Бели конопац за Филипа Депреа” врло реалан.
Ваш јунак заинтересовао се за злочине тек када је нестала његова пријатељица. Да ли је тако и у животу, да нас неправда највише боли када је лично осетимо?
Писао сам о злочинима према једној личности, преко које се открива читава мрежа насиља.
Судија у књизи објашњава Филипу Депреу да је такозвани ослободилачки рат, за који је оружје обезбедила Ослободилачка војска Косова, потпору добио од албанских војника којима је био потребан новац, од продаје украдених аутомобила, а касније и од отмица и трговине људским органима.
Мој роман јесте фикција, али је и сазвучан са реалношћу и стварним личностима у канџама политичко-криминалне номенклатуре Косова.
Да ли ова ваша књига може да помогне да се цела истина чује и у западним земљама, где „политички новинари”, како сте их описали, сведоче о патњама невиних, док су они сами у служби бирократа, генерала, председника...?
Роман не може више од тога осим да укаже на злочине. Може људе и медије да упозна са чињеницом да су та злодела почињена над људима остављеним без заштите, када је српска војска протерана са Косова и Метохије, а НАТО им није пружио подршку.
Међутим, роман не може ништа да докаже. Нисам политички писац у смислу да се залажем за одређене политичке циљеве или да промовишем неке политичаре, овде или било где.
… … …
Петнаест година путовао сам Србијом и Босном и упознао сам много људи који су били жртве лажних богова. Моји јунаци су такође такве жртве – завере ћутања!
Аутор интервјуа : Марина Вулићевић
Роман данског писца Јенса-Мартина Ериксена Бели конопац за Филипа Депреа је први у светској књижевности који се тематски бави трговином људским органима током трагичних ратних збивања на Косову. Главни јунаци су Тереза Халили, ћерка албанског дипломате из времена Енвера Хоџе која живи у Паризу и новинар Санди Тајмса Филип Депре из Лондона. Пуким случајем они се сусрећу у Тирани, а стицајем низа околности наћи ће се у вртлогу историјских збивања, погубног деловања тајних служби УНМИК-а, ратно-профитерске албанске мафије која је злокобном “жутом кућом” обележила балканске ратове деведесетих године. Извађени органи су слати преко Тиране у клиничке центре Блиског истока...
Овај роман је својеврсна синтеза ауторовог дугогодишњег бављењем Балканом.
Јенс-Мартин Ериксен (1955) је писац, есејиста и сценариста. Уз Петера Хега и Андерсена, најпревођенији је дански аутор на српски језик. Дебитовао је 1985. романом "Нани", а затим књигама: "Зима у освит", "Опасна летња игра" и другим.
### ### ###
Јенс Мартин Ериксен није успутни писац који се у лову за сензације и провокативне теме позабавио Косовом. У неколико претходних романа бавио се ратовима на Балкану 1990-тих. У овом роману он показује веома добро познавање овдашњих прилика: од злочина „војвода“ Срђана и Милана Лукића у Вишеграду, преко хрватског освајања Крајине ( где цитира и једну саркастичну опаску Холбрука на рачун хрватских војника) до контекста НАТО заузимања Косова и страдања Срба, али и Албанаца који нису сарађивали са ОВК, до садашњег стања на Косову, каменовања аутобуса и незаинтересоване немоћи међународне заједнице да ту било шта промени. У роману су и његове процене како ће се све завршити са Косовом, Републиком Српском, суђењима...
Ериксен описује геј и наци-барове у Паризу, као и бурлескне фестивале писаца по свету. Европа је читава колонизована осим старих великих сила, а Скандинавију су Британци ставили под своје. Највећи део романа су описи косовских и албанских села и градића кроз које путује: Фуше-Крује, Рибе (са Жутом кућом), Кукеш, Бицај, Кахан у којима су били логори за заробљене и отете Србе и чије снимке је новинарка Тереза, Албанка из Париза, требало да направи.
После друге отмице Терезе, и Британац Филип бива жртва атентата, затим претњи и опомена, кварења кочионог система аутомобила током получасовог заустављања и полиције која га после свега бирократски малтретира.
После разговора са међународним судијом, Швајцарцем, који је потпуно свестан да су западни моћници и НАТО били и остали спонзори ОВК, да они неће да се мешају, па ни да знају за злочине и да су нестали Срби жртве мира и стабилности на Балкану, Филип се окреће мафији. Плаћа 10.000 евра као поклон „од срца“ да би разговарао са главним шефом и још 30.000 евра да ослободе Терезу. Он и омамљена Тереза првим авионом одлазе из Тиране, па из Швајцарске и пролазе контролу на аеродрому Хитроу и – после тога нестају.
Шта се са њима догодило може се наслутити из ауторске напомене (још у првом, данском издању) о Харадинају: никад није осуђен јер је пет сведока убијено пре сведочења, а други су нестали...
„Све се догодило у име демократије, пише Ериксен. Све је то било да би се `проширила демократија`“.