Anketa

niccolo

Мене иначе много више занима став блогера да ли мисле да су Косово и Метохија део Србије или не? За кога ту, у том случају, навијају? И, наравно, зашто?

Prvi sam pitao.

Е, јбг!




Спортски поздрав.

tasadebeli

. . .
И ја никада нисам успео да сазнам од деде, а покушавао сам, .....

На свако моје питање деда ћутао као заливен. Не би ни под мукама рекао, .....

Тако да никада нисам сазнао за кога је, у ствари, моја породица. За Обреновиће или Карађорђевиће...

Ja bih to tumacio kao dedinu mudrost, ostavio ti slobodu izbora
a da zbog toga nemas eventualno unutrsanje konflikte . . .

Па да пређемо на пројугословенске и просрпске Србе између два светска рата. Па на цигане/делије и гробаре, па на ранковићевце/крцуновце и титиће, па на милошевићевце и стамболићевце, па на штанглице краљице Марије и штанглице краљице Наталије...

Sjajna poenta Bucko; ovo je bilo jače od mene, izvini


Nego, ovde dok ne shvati čovek da je isto toliko koliko je četnik, bio i partizan i sve ostale podele koje ovo društvo vuče, a koje su glupe do bola, do bola!!, mi ćemo živeti na ovim stanovištima, kojima danas prisustvujemo, "za Španiju ili za Kataloniju". Najgore, što niko ne shvata da bez Katalonije, ne postoji Španija. Ustvari, da u tim podelama, sve se završi na lokalizovanim državicama, tipa Crna Gora, ništa pogrdno, osim o tim prokletim kulturnim identitetima koju zahtevaju zasebnu državotvornost. Sve je to imbecilno o tome da ne možeš da budeš nacija bez države. I uopšte da država treba da određuje naciju, bilo koju. Čoveče, moj, nazovimo, antiestablišmentski narativ postaje sve izraženiji sa godinama.

Prvo da srušimo granice, zatim države, a onda mir, ljubav i harmonija; mojne da čekamo naredni svet. Uostalom i ovaj je isuviše kratak za ovakvu mržnju.

Prvo da srušimo granice, zatim države, a onda mir, ljubav i harmonija; mojne da čekamo naredni svet.

Šteta što će samo jedna i po osoba shvatiti vezu rečenice i klipa...

@ Stef
sjajni komentari, kao i uvek; o konceptu i smislu raznih identiteta kao i o izazovima sa kojima se nacionalne države suočavaju bilo je dosta dobrih diskusija na blogovima blogera koji nažalost nije više ovde.

I izbor pesme je savršen, ako se dobro sećam prvi stihovi se odnose na Droppin Well bombing u Severnoj Irskoj? I za razmišljanje:

And if you think peace
Is a common goal
That goes to show
How little you know

Sjajna poenta Bucko;

stefan.hauzer

штанглице краљице Марије и штанглице краљице Наталије...

Sjajna poenta Bucko

Е, а не зезам се уопште за штанглице!

Једаред однела моја жена после Аранђеловдана славске колаче у школу да почасти колегинице, па је оне испитивале за те ситне колаче и рецепте. И кад су дошли до штанглица краљице Марије, једна старија колегиница се наљути:

"Свашта! То нису штанглице краљице Марије него штанглице краљице Наталије!"


И после тога више није хтела да разговара са мојом женом уопште осим само службено, када мора.

Ја објаснио жени да то мора да је због тога што су њени за Карађорђевиће (јбг, деда моје жене, док је носио униформу краљевог официра, био посилни краља Александра), а да су ови од колегинице сигурно за Обреновиће.

Јбт, каки смо ми Срби, још ће да избије и грађански рат због штанглица!

Nego, ovde dok ne shvati čovek da je isto toliko koliko je četnik, bio i partizan i sve ostale podele koje ovo društvo vuče, a koje su glupe do bola, do bola!!, mi ćemo živeti na ovim stanovištima, kojima danas prisustvujemo, "za Španiju ili za Kataloniju".

neki kao show off mišića, da vide šta će im se desiti ako pokušaju neki korak dalje.

Spanish Democracy vs. Catalonia’s Independence Vote
By CARLOS DELCLÓS OCT. 2, 2017

BARCELONA, Spain — The violent images from Catalonia’s prohibited referendum on independence from Spain will not be forgotten anytime soon. Prime Minister Mariano Rajoy of Spain now has a legacy that includes gruesome photographs and videos of policemen confiscating ballot boxes, using tear gas on voters and swatting elderly women with batons.

Despite this repression, more than 90 percent of the voters on Sunday — more than two million people — in Catalonia voted to secede from Spain. Far from defusing the crisis, Mr. Rajoy has strengthened the resolve of the independence movement and further polarized the country.

This was not the only option available to the prime minister. In early September, pro-independence parties in Catalonia’s regional Parliament broke their own laws when they bypassed the opposition to pass legislation that would make the referendum’s result binding. If Mr. Rajoy’s intention was to delegitimize the vote, all he had to do was refuse to recognize the result and he and his right-wing Popular Party would most likely have faced little resistance from most of Spain’s political forces.

This would have maintained the deadlock of recent years, but it would also have avoided escalating the conflict. Instead, the use of force has confirmed the referendum’s legitimacy in the eyes of those who participated in it.

At first glance, Mr. Rajoy’s strategy seems counterintuitive. If his intention is to persuade the people of Catalonia to remain in Spain, the violence on Sunday does not make an attractive case. But winning hearts and minds in the region is not his main objective. He is putting his own interests and those of his party ahead of Spain’s stability.


Support for Mr. Rajoy’s Popular Party has always been weak in Catalonia, as it has been in the Basque region, where separatist sentiment is also strong. One consequence of the Franco dictatorship’s decades-long repression of Basque and Catalan culture is that today conservative parties in both places can distinguish themselves from the Popular Party by referring to anti-fascist struggle with some credibility. In fact, this has been a crucial factor in bringing about the current crisis.

Opposition to Mr. Rajoy has fueled the Catalan independence movement for years. In July 2012, some eight months into his first term as prime minister, Mr. Rajoy rejected a plan that would have given Catalonia more fiscal autonomy. Before then, the conservative Catalan nationalist party Convergence worked with the Popular Party to push austerity measures through Parliament. But austerity was deeply unpopular — as evidenced by the rise of the “indignados” movement throughout Spain — and Convergence saw the writing on the wall. It jettisoned its alliance with Mr. Rajoy’s party and joined forces with progressive nationalists and the movement for independence.

In this context, the political costs of a heavy-handed approach to Catalonia have been low for Mr. Rajoy. Indeed, he is using the issue to sow division among his rivals. Spain’s federal model and the right to self-determination are extremely divisive issues for the country’s left-wing parties, the traditional center-left Socialist Party and the new, grass-roots Podemos. While the Socialists support a federal model and wanted to avoid a referendum, Podemos backs a legally binding vote on Catalan independence. Mr. Rajoy’s obstinacy capitalizes on this division, weakening the Socialists by forcing them to compete with the Popular Party for hard-line unionist voters.

Podemos and its regional affiliates are well equipped to deal with this deadlock. Their critique of the “regime of 1978” — a term they use to refer to Spain’s current constitutional order — singles out the shortcomings of a Constitution that was written primarily to guarantee a peaceful transition from dictatorship to liberal democracy. The upstart Podemos, whose affiliates have won the past two elections in Catalonia, has called for reforms to the Constitution, and it offers a vision of Spain as a “plurinational state.”

What this actually means is unclear. But as Spain’s territorial crisis deepens, Podemos has acquired a new political centrality that will require it to propose an alternative to the status quo that appeals to both the center-left Socialist Party’s supporters as well as Catalan nationalists.

Whether this is possible after Sunday is anybody’s guess. As the conflict between the Spanish and Catalan governments escalates, those who condemn repression and try to promote dialogue between the two are often criticized for having an artificially equidistant stance. At the same time, however, both sides are so entrenched that they can’t recognize that constitutional reform could solve the problem for them.

Tellingly, both Mr. Rajoy’s government and the independence movement refer to their positions as a defense of democracy. In a speech on Sunday night, Mr. Rajoy referred to democracy as the rule of law, and heaped praise on the police and the judicial system. The Catalan independence movement expresses itself in terms of popular power and the right to self-determination.

These fundamental questions suggest that the implications of Spain’s territorial crisis extend well beyond the country’s borders. What is at stake is whether one constitutional order can guarantee democratic governance among several nations. In this sense, Spain is a microcosm of Europe’s existential crisis.

By fanning the flames of conflict, Mr. Rajoy has shown that he is incapable of reaching a lasting agreement with either the leaders of Catalonia or several of the parties in his own Congress. It is now up to the rest of Spain to respond to the challenge of rebuilding the bridges he has burned, if it is not too late already.

Carlos Delclós (@CarlosDelclos), a sociologist, is the author of “Hope Is a Promise: From the Indignados to the Rise of Podemos in Spain.”

sve mi više liči da je čitava ova ujdurma smišljena od strane političara na vlasti u Kataloniji i u Madridu, te da se svesno išlo na izazivanje konflikta. Lakše je započeti neki fajt i napujdati narod nego uraditi nešto pametno & korisno ili barem priznati da ne umeš da uradiš nešto pametno & korisno...

I meni tako izgleda. Mada me i dalje čudi preterano nervozna reakcija Madrida.

ovo opet neki čaj?

Jeste, onaj za noćne more. Tuga.

Si!

Dosta nam je fašističkog režima iz Madrida i njihove represije, ne priznajemo njihovog kralja - oćemo samo da krojimo svoju sudbinu (ajmo Srki, je l' smo nindže il' smo španske cave?)

NNN

Si!

Dosta nam je fašističkog režima iz Madrida i njihove represije, ne priznajemo njihovog kralja - oćemo samo da krojimo svoju sudbinu (ajmo Srki, je l' smo nindže il' smo španske cave?)

Kad god je fašistički režim na vlasti u Španiji, Katalonci žele da se otcepe.
Tako je bilo u vreme Frankovog režima, tako je izgleda i sada.

Kazezoze

NNN

Si!

Dosta nam je fašističkog režima iz Madrida i njihove represije, ne priznajemo njihovog kralja - oćemo samo da krojimo svoju sudbinu (ajmo Srki, je l' smo nindže il' smo španske cave?)

Kad god je fašistički režim na vlasti u Španiji, Katalonci žele da se otcepe.
Tako je bilo u vreme Frankovog režima, tako je izgleda i sada.

pa kako se tačno taj Rahoj kvalifikuje za fašistu.. jebajiga..
ne može čitava politička scena da bude lijeva.. valjda neko ipak mora i nekakvu desnu opciju da predstavlja.. u slučaju Rahoja koliko ja kapiram to je desna ekonomska opcija ali svakako ne fašizam..
a kanda preskačete ovaj citirani tekst Srđanov a čini mi se da je odličan..
u suštini kaže da je se Rahoju drma stolica pa da cjepa llijevu opoziciju (Podemos i ove druge) jer su suprotstavljeni po pitanju Katalonije.. ako uspije da ih toliko polarizuje da odbiju koaliciju na konju je kako god da prođe na sladećim izborima..

pa kako se tačno taj Rahoj kvalifikuje za fašistu.. jebajiga..

Sve su to latentni fašisti pritajeni frankovci, koji nikada nisu raskrstili sa fašističkom prošlošću!
Sama činjenica da i dalje imaju kralja koji je nasledio kralja koji je nasledio Franka bez da se uopšte distancira...
a opet nije kralj slao batinaše na goloruki katalonski narod nego Rahoj...
...ma sve sami FAŠISTI u tom Madridu!
oćemo nezavisnu Kataloniju!
(ustvari 'oćemo rasturanje te fašističke tvorevine)

NNN

pa kako se tačno taj Rahoj kvalifikuje za fašistu.. jebajiga..

Sve su to latentni fašisti pritajeni frankovci, koji nikada nisu raskrstili sa fašističkom prošlošću!
Sama činjenica da i dalje imaju kralja koji je nasledio kralja koji je nasledio Franka bez da se uopšte distancira...
a opet nije kralj slao batinaše na goloruki katalonski narod nego Rahoj...
...ma sve sami FAŠISTI u tom Madridu!
oćemo nezavisnu Kataloniju!
(ustvari 'oćemo rasturanje te fašističke tvorevine)

Da znaš da nećemo

Panem et circenses moto ostavljamo manje promišljenim drugaricma i drugovima zaostalim pomalo uzvodno uz civilizacijksu reku, ali sve je više indikacija da se ovom prilikom uglavnom radi o delu svetskih geopolitičkih interesa koji vide Evropu kao neprijatelja i žele da je komadaju, pa tako manipulišu kompromitovane lokalne moćnike, a onda svi rade šta god je potrebno da se uspe.

Meni je potpuno bizarna sebičnost onih koji imaju više danas, pa olako kupuju razne "fašističke" priče o drugima, svojoj superiornosti, ... a koje im prodaju još veći fašisti.

Pa još ako svi presrećno revolucionarno klikću ... još uvek se naježim kad se setim koliko sam se plašio da mi ćerke ne završe kao sebične i/ili bezobrazne osobe.

Meni je potpuno bizarna sebičnost onih koji imaju više danas, pa olako kupuju razne "fašističke" priče o drugima, svojoj superiornosti

Spanci se nikad mentalno nisu ratosiljali svoje kolonijalne proslosti. Oni su u svojim glavama i dalje superiorna rasa osvajaca. Gledao sam i, i jos bolje slusao, kako pricaju sa Ekvadorcima i Kolumbijcima. Kao da Simon Bolivar jos uvek nije podigao svoj mac.

Milan Novković

sebične i/ili bezobrazne osobe.

e samo kad ti nesebično i obzirno djeliš etikete nepromišljenih, sebičnih, fašista, deep govovaca, đubradi, korumpiranih, zlobika i ostalog.. šta ti je već na dnevnom redu..

alselone

Meni je potpuno bizarna sebičnost onih koji imaju više danas, pa olako kupuju razne "fašističke" priče o drugima, svojoj superiornosti

Spanci se nikad mentalno nisu ratosiljali svoje kolonijalne proslosti. Oni su u svojim glavama i dalje superiorna rasa osvajaca. Gledao sam i, i jos bolje slusao, kako pricaju sa Ekvadorcima i Kolumbijcima. Kao da Simon Bolivar jos uvek nije podigao svoj mac.

Svi su slični po tim pitanjima Alse, iz mog iskustva. Pre "primera":

Na EC projektima sam ih i ja "mrzeo" ko Švabe, ili Bugare - uvek nekako preozbiljno i nadrndano izgledali, a dosta pričali, 20es dana ne umeju nešto da urade, svoj deo, ja dobacim tu jednom Slobi, visok i mršav bar ko ti, jedino jako tih, 4 reči dnevno prozbori (paralela sa Španicima, ne tobom), on uradi za 20-30 minuta

A onda prošlog decembra prodam deo likvidnosti svog penzionog fonda i kupim vilu dole ispod Valnecije, 7x ove godine išao tamo:

- Posle 3 naučene reči španskog odmah se otkrave, strašno cene i taj najmizerniji trud ili znak poštovanja

- Pa munjevito zaključim da, idiosinkratiku po stranu, ti obični ljudi su svi isti. Imam dosta iskustva ovde, sad evo prešao 30 godina, skoro sve vreme sam u sredinama, istraživačkim i biznis, gde se neverovatno mešaju ljudi. Radio sam sa bar 30 ljudi iz: velikog broja Evropskih država, uključujući i Bugarsku, navodim ih zbog fazona, pa US, Kina, Japan (bliže 100 nego 30 komada), Indija, Bliski Istok, Rusija, ..

- Svi su isti, baš svi

- Ja sam otišao, u fond menadžmentu, u Španiju sa ovim structured proizvodom:

- Zbog frke u Egiptima, Severnim Afrikama, ... pa Španska obala postaje interesantnija, tj još interesantnija Englezima, Nemcima, Holanđanima i Francuzima, npr

- Što se, so far, pokazuje i kao tačno, evo ih i neocons, pa neoliberali, još uvek malo znam al pročitam svaki dan poneki probrani članak - čista zavadi pa vladaj fora, po svemu sudeći.

Plus je Evropa veliki neprijatelj, izgleda baš.

EDIT: A kolonijalno -

- I tu su svi veliki slični, samo silom ispuštaju dizgine iz ruku, evo sad Enbglezi sa Muslimanski Bratsvo potezima, Francuzi i Italijani sa Libija-primerom, Nemci sa EU i Evrom, Izrael ... da ne objašnjavam (hints crkavica-staridani-kongres, incorporated pa nad nacionalizovan), Prigrevica ... mi smo bacili oko na Novi Sad

Svi su slični po tim pitanjima Alse, iz mog iskustva.

Moguće, Moja iskustva sa Špancima nisu najbolja.

Meni se oni, kada ih posmatram međusobno, čine kao super narod. Srdačni su, druželjubivi, aktivni u druženju, kafići su im puni glasnog sveta. Atmosfera kao u Srbiji. Ali prema strancima, pogotovo prema siromašnim strancima iz Južne Amerike, a ni prema nama, nisu baš najbolji. Meni je super to što su prvo oni meni bili šefovi, pa ja sad njima, pa mogu da vidim bolje sliku tog mentaliteta, kada si osion prema podređenima a snishodnjiv prema nadređenima.

Plus je Evropa veliki neprijatelj, izgleda baš.

Ovo sam i ja razmišljao. Baš se aktivno radi na razbijanju Evrope. UK i Spanija su prve mete, i evo ne smiruje se godinama dok ih se ne razbije. Istok je razbijen, jug se razbija i bice sredjeno uskoro. Ostaju arijevci na severu.

NNN

Si!

Dosta nam je fašističkog režima iz Madrida i njihove represije, ne priznajemo njihovog kralja - oćemo samo da krojimo svoju sudbinu (ajmo Srki, je l' smo nindže il' smo španske cave?)

Nindže, brate, nismo valjda mindže!

alselone

Plus je Evropa veliki neprijatelj, izgleda baš.

Ovo sam i ja razmišljao. Baš se aktivno radi na razbijanju Evrope. UK i Spanija su prve mete, i evo ne smiruje se godinama dok ih se ne razbije. Istok je razbijen, jug se razbija i bice sredjeno uskoro. Ostaju arijevci na severu.

Ma ne radi se o razbijanju, nego samo malo o podgrevanju zarista koliko da nema nista of USofE.
A kljucna zemlja koju ovi "moji" drze je Poljska - njena uloga je da spreci priblizavanje Rusije Nemackoj - jer ono cega se ovde stvarno plase je Nemacka+Rusija.

alselone

Moja iskustva sa Špancima nisu najbolja.
Meni se oni, kada ih posmatram međusobno, čine kao super narod. Srdačni su, druželjubivi, aktivni u druženju, kafići su im puni glasnog sveta. Atmosfera kao u Srbiji. Ali prema strancima, pogotovo prema siromašnim strancima iz Južne Amerike, a ni prema nama, nisu baš najbolji.

Da razumes odnos spanaca prema latino-amerikancima potrebno je znati istoriju njihove kolonizacije centralne i juzne Amerike.

Vecina kolonizatora su bili mladi muskarci bez zena, tako da je neizostavno dolazilo do ukrstanja sa indijankama i crnim robinjama. Crkva i kolonijalna vlast nije dozvoljavala mixovane brakove sa crnim robinjama a tolerisala je brakove sa indijankama iako nerado i bili su retki. Beli ocevi su nekad priznavali decu sto je dovodilo do njihove integracije u evropsko drustvo.

"Casta" se zvao hierarhijski sistem rasne klasifikacije koji je potpuno odredjivao socijalni i ekonomski status osobe mesane krvi.
Odnos spanaca danas prema latino-amerikancima ima puno veze sa tim istorijskim kontekstom.

Gledao sam i, i jos bolje slusao, kako pricaju sa Ekvadorcima i Kolumbijcima. Kao da Simon Bolivar jos uvek nije podigao svoj mac.

Južnoamerikanci koji pričaju španski ne mogu da smisle Špance. I stvarno mi nisu jasni ti južno i latinoamerikanci što ne naprave Sjedinjene Južnolatinomeriičke Države i ne raskantaju ove pajićevce.

blogovatelj

I stvarno mi nisu jasni ti južno i latinoamerikanci što ne naprave Sjedinjene Južnolatinomeriičke Države i ne raskantaju ove pajićevce.

Proces je zapravo suprotan, eno jug Brazila hoce da se otcepi.
Interesantno je kako su bivse portugalske kolonije ostale zajedno (Brazil) a spanske (sve ostalo) se rascepkale na gomilu zemalja.

Nego bilo bi super da naprave neku zemlju gde ljudi zapravo hoce da zive a ne da beze ovamo kod nas. Ali sto se toga tice mrka kapa.

ako smo kod nepovredivosti granica, koji trenutak u prosklosti postaje taj kljucni od kog vise nema nikakvih promena?

Onaj koji nama najviše odgovara

Broj clanica UN od osnivanja:

1945 51 (osnivaci)
1950 60
1955 76
1960 99
1965 117
1970 127
1975 144
1980 154
1985 159
1990 159
1995 185
2000 189
2005 191
2010 192
2015 193

Nagradno pitanje: da li neko stvarno misli, kako se to cesto gusla po Srbiji, da bi eventualno buduce priznanje Kosova u UN bio prvi slucaj bez presedana da se neka teritorija osamostalila protivno volji njene prethodne drzave u cijem sastavu je bila? Zar stvarno neko ozbiljan moze da misli da se od pocetne brojke 51 za 70 godina stiglo do 193 iskljucivo tako sto su nove clanice, prethodne drzave u cijem su bili sastavu, "izbacivale" (zbog loseg vladanja ili kao nepotreban predmet?!), i da su uvek OBE strane bile za razlaz?

S toga mi je više zanimljivo, da li Španija može postojati bez Katalonije ili da li će zbog negacije drugih kulturnih identiteta ona sada postati žrtva sopstvenog istorijskog procesa?

Ovde je red postaviti i drugo (prvo?) pitanje: može li se i mora li se identitetsko pitanje postaviti samo kao državno? I odgovor na njega biti jedino kao teritorija uokvirena novim granicama?

Inače mislim da je Helsinki morao ostati tačka na te stvari, kao teško postignuto a dragoceno jedinstvo volja SAD, SSSR i evropskih država, i kao jedini mogući i dostižni garant mira u Evropi. Regan je iz kutije pustio zlo koje više niko neće vratiti unutra, bojim se.

I btw - bravo za komentar, Hauzeru.

identitet Francuza i Španaca isto kreirani. Unifikovana zemlja na katoličkoj crkvi, latinskom (romanskom) jeziku

Oko jezika, treba reći i da ono što danas znamo kao francuski nije bio zvaničan jezik do, pazi sad, 1881. kada je školovanje postalo obavezno i svima dostupno, i kada je počeo da se uči u tim školama. Do tada čak nije bio ni većinski pošto se u široj Francuskoj govorio neki mišmaš koječega a metropolitanski francuski (koji je danas taj francuski koji znamo) je bio rezervisan za više klase. Ta barijera je čak bila svesno korišćena u pre-republikanskoj Francuskoj da klase drži odvojenim. Onda se digla sirotinja buržoaska raja (što je, takođe, kako god to izgledalo, što kaže frihend bilo potpuno fiskalno pitanje) i ostatak je istorija.

Sve ovo mi izgleda kao da koncept nacionalne države izjeda samog sebe. S druge strane mi zanimljivo kako je Evropa, u samo nekoliko godina, od sveevropskog identiteta, došla do regionalnog i to na isti onaj dan kada se najviše proširila. Vrlo zanimljivo (retrogradno?) kretanje, kada su bivše zemlje istočnog bloka masovno stigle u EU. Zanimljivo je i to kako ih je Nemačka vezala uz srednjoevrospki identitet ili takozvani dunavski/ istovremeno sa tim i lagano počela da preuzima primat kao vodeća država Evrope. Ne, bez zezanja, zanimljiva ideja skroz o toj rekonceptualizaciji svenemačke hegemonije u Evropi. Mada i vrlo vrlo zanimljiva, s obzirom da jeste multikulturalna.

Edit: ne znam, da li sam naglasio dovoljno koliko mi je ovo zanimljivo?

Ne, bez zezanja, zanimljiva ideja skroz o toj rekonceptualizaciji svenamačke hegemonije u Evropi.

Da li svenemačka na površini a svebirokratska u suštini ili obratno?

freehand

Ne, bez zezanja, zanimljiva ideja skroz o toj rekonceptualizaciji svenamačke hegemonije u Evropi.

Da li svenemačka na površini a svebirokratska u suštini ili obratno?

Vrhunsko pitanje; a mislim da se toliko preklapaju, da je prilino teško razlučiti da li je to birokratska koja ide pod umivenim izrazom svenemačke ili je obrnuto. Rekao bih da i jesu i nisu jedno te isto. Ne bih smeo da se zakunem ni u jedno trenutno.

stefan.hauzer

freehand

Ne, bez zezanja, zanimljiva ideja skroz o toj rekonceptualizaciji svenamačke hegemonije u Evropi.

Da li svenemačka na površini a svebirokratska u suštini ili obratno?

Vrhunsko pitanje; a mislim da se toliko preklapaju, da je prilino teško razlučiti da li je to birokratska koja ide pod umivenim izrazom svenemačke ili je obrnuto. Rekao bih da i jesu i nisu jedno te isto. Ne bih smeo da se zakunem ni u jedno trenutno.

Kad ubaciš NATO u slagalicu sigurno je nećeš olakšati

blogov_kolac

Broj clanica UN od osnivanja:

1945 51 (osnivaci)
...
2015 193

Nagradno pitanje: da li neko stvarno misli, kako se to cesto gusla po Srbiji, da bi eventualno buduce priznanje Kosova u UN bio prvi slucaj bez presedana da se neka teritorija osamostalila protivno volji njene prethodne drzave u cijem sastavu je bila? Zar stvarno neko ozbiljan moze da misli da se od pocetne brojke 51 za 70 godina stiglo do 193 iskljucivo tako sto su nove clanice, prethodne drzave u cijem su bili sastavu, "izbacivale" (zbog loseg vladanja ili kao nepotreban predmet?!), i da su uvek OBE strane bile za razlaz?

Нико ништа не "гусла", већ је раст броја чланица УН проузрокован процесом деколонизације, уз сагласност колонијалних метропола.

Што се тиче сецесије, ако занемаримо договорно раздруживање СССР и ЧССР и распад СФРЈ, има само неколико случајева сецесије:

-Пакистан у почетку није признавао сецесију Бангладеша али је после пар година Пакистан признао Бангладеш.На тај начин је и то ипак решено уз сагласност матичне државе и то после 2-3 године.
-Етиопија, Судан, Индонезија су се сагласиле са мировним споразумима који су предвиђали референдум о независности њихових тадашњих територија Јужни Судан, Еритереја и Источни Тимор.

Ситуација да 19 чланица ОУН нападне једну чланицу УН и окупира јој део територије и прогласи га за независну државу је заиста јединствен случај.

narcis

po istoriskom pravu sve ovo pripada grcima ili rimljanima.

Bogami i Arapima. U stvari Maurima, tako nešto.

I Španija je imala svoje ooo Turke.

vcucko

narcis

po istoriskom pravu sve ovo pripada grcima ili rimljanima.

Bogami i Arapima. U stvari Maurima, tako nešto.

I Španija je imala svoje ooo Turke.

znam, ali sam mislio onako uopćeno jevropski. grci su najstariji i sve su osvojili, prvo kao matori grci posle kao alotropska modifikacija zvana rimljani, pa još jedna zvana vizantija, nači držali sve od male azije do rajne i zemlje pikta, tu ozidali zid i renknuli dosta.
praktično svi mi i europljani živimo na njiovoj zemlji jedino oni pikti i severnoodrajnu đermani su svoj na svom.
pa mislim ako ćemo po istoriskom pravu red bi bio dagi vratimo njiovo.