Шта је то уопште „политичка коректност"'? Пре свега у језику, комуникацији? Какав је то конструкт? На каквим темељима је заснован? Да ли је то само идеолошки конструкт или је ипак достигнуће цивилизацијског развоја које је последица суштински измењених друштвених односа? Колико је политичка коректност уопште потребна демократском друштву? Слобода говора (проистекла из слободе мишљења) - то да. Али докле та слобода говора треба да иде? Где јој треба поставити границе? И да ли јој треба поставити границе?
И ако и поставимо те границе, није ли само питање тренутка када ће те границе бити злоупотребљаване за интересе уских кругова људи у чијим рукама је политичка, војна, економска и свака друга моћ?
Није ли политичка коректност у говору (из мисли насталом) само реинкарнација онога што смо у једнопартијском једноумном систему у којем смо живели деценијама (и у којем је „плурализам интереса" ступио на сцену само пар година пре увођења вишепартијског система) називали морално-политичка подобност?
Главни окидач за читаву ову серију питања била је једна реченица коју је наш блогодругар Милан Новковић написао у једном свом коментару на неком од претходних постова на овом нашем Блогу Б92:
„Ради се о мрачној злоупотреби политичке коректности."
Тако да је за овај мој дактилографски напор главни „кривац" поред ауторке књиге одакле је преузет одломак са истим насловом као што га има и овај пост и Милан којем се захваљујем на томе.
„Политичка коректност и ућуткивање
Посебан вид суптилног надзора друштвене комуникације представља савремени идеолошки конструкт „политичке коректности" који, парадоксално, у име демократије налаже стандардизоване комуникативне кодове и „политички безбедне" дискурсе. Концепт „политичке коректности" представља релативно нови и софистицирани идеолошки конструкт утемељен на стратегијама „тихе дресуре", који у духу Платонове Државе обавезује не само на препоручене кодове већ и на начине њихове контролисане интерпретације. Дресура/обликовање мишљења путем препоруке и обавезе/налога „политичке коректности", који се одвијају уз помоћ медија, и система gate keepinga, механизми који су препознатљиви и у феномену спирале тишине, уместо да једнообразно и масовно потчињавају све што имају под собом, они раздвајају, анализирају, разликују. Ова пракса суштински не чини ништа друго, сем што, како би то рекао М. Фуко дресира „покретна, збркана, некорисна мноштва тела и снага претварајући их у скуп појединачних елемената: малих одвојених ћелија, независних организама, развојних низова и ентитета, комбинаторних сегмената. Дисциплина „фабрикује" јединке; она је специфична техника одређеног начина владања којем су јединке уједно и циљеви и средства."
Политичка коректност не само што представља вид идеолошке индоктринације и тиме модел „превентивне цензуре", већ је истовремено и вид готово невидљивог „ућуткивања" неистомишљеника. Као и код Платона, прање мозгова, које данас спроводи глобални политички поредак преко медија, требало би да „обезбеди непроблематичну, бесконфликтну, очекивану, контролисану, или у нешто ширем смислу, редундантну комуникацију, у којој би сваки новум по дефиницији био онемогућен, а сваки код унапред детерминисан. Штавише, могло би се рећи да концепт „политичке коректности" у којем је садржан политички пројекат контролисане друштвене комуникације, у основи представља утопију једне бесконфликтне и суштински редундантне комуникације, комуникације без шума и буке.
Стратегије ућуткивања инкорпориране у пројекат „политичке коректности" амалгамирају забрану и допуштење, резултујући са једне стране или ћутањем или, пак, унисоношћу јавне сфере која одзвања од „хорског певања" исте идеолошко-политичке мантре. Ово „комуникацијско удвориштво", као идеална слика лакираног, безопасног а тиме и бескорисног друштвеног општења заправо представља савремени и што је још занимљивије опште прихваћени вид стратегија ућуткивања. Отуда би се могло рећи да се посебан вид цензорске праксе у пољу друштвене комуникације појављује управо у форми политичке коректности.
Термин политичка коректност (често се користи скраћеница PC) у најопштијем смислу представља језичке и комуникативне праксе које су усмерене ка избегавању повређивања или вређања „непривилегованих" појединаца или група. Фраза Политичка коректност добила је посебно место у оквиру дебате која је отворена поводом А. Блумове књиге The Closing of the American Mind (1987) која из конзервативистичке перспективе критикује модерну културу либерализма. Теоретичари левице су сматрали да су заправо конзервативци и десничари лансирали термин како би скренули пажњу јавности са суштинских питања дискриминације, што је био део ширег „културног рата" против либерализма. Тако на пример Х. Кол излаже тезу према којој су заправо неоконзервативци који су промовисали термин PC, у ствари бивши комунисти који су настојали да покажу да су „егалитаријанске демократске идеје заправо ауторитарне, ортодоксне и под утицајем комунизма када се супротстављају праву људи да буду расисти, сексисти и хомофобични." Током деведесетих, конзервативци и десничари су користили термин „политичка коректност" у пежоративном смислу, тврдећи да је он моћно оружје у борби против неистомишљеника.
У сваком случају, употреба термина политичке коректности довела је до отворене поделе на Нас и Њих, Пријатеље и Непријатеље, на обема странама политичког спектра. Ангажовани у политичким борбама, медији су олако прихватили термин у намери да избегну појављивање предрасуда. Међутим, резултат је био не само обесмишљавање језика, већ и нова форма дискриминације оних којје серија „еуфемизама" требало симболички да заштити. У својој студији Lingua Tertii Imperii: Notizbuch eines Philologen (1947) В. Кламперер је показао шта својеврсни „семантички лифтинг" који је нацистичка пропаганда користила, може да учини за пропагацију једне идеологије. Он је показао да је у највећем броју случајева нацистички језик задржавао старе термине додајући им нова значења. Тако је настала серија еуфемизама који су истовремено и скривали и откривали право значење акција које су нацисти спроводили. Термин „евакуација" је значио депортацију, „покупити" је означавао хапшење, „концерт камп" је био еуфемизам за концлогоре, „криза" за пораз, „специјални третман" за убиство, а „интензивирано испитивање" за тортуру.
У орвелијанском духу, нацистички језик је подразумевао и неколико неологизама попут „аријанизација", „нордизација", „дејудаизација", „подљудски" итд. Главна стратегија употребе и креирања вештачког језика нацизма сводила се управо на употребу „недоличних речи" које су истовремено и описивале и порицале злочиначку праксу која им је била у основи. Тако се језик појавио истовремено и као оружје насиља (геноцида у овом случају) али истовремено и као његова жртва.
Проблем инструментализације језика, његовог прочишћавања и саображавања одређеном идеолошком коду може бити анализиран и с обзиром на питање о учинцима сваког „семантицида" који настоји да у потпуности деконцептуализује језик, што се у извесном смислу може препознати и у стратегијама пурификације садржаним у концепту „политичке коректности". Тако се и Г. Аниџар пита „може ли се тај покушај упоредити са покушајем да се успостави некаква неухватљива и коначно психотична 'чистоћа' језика. Занимљиво је да је по мишљењу критичара 'дресирања говора' као чворне тачке политичке коректности, LTI и даље део нашег савременог вокабулара, када у настојању да језик очисти од 'непријатних двосмислености' заправо утире пут много драматичнијем и погубнијем демократском близанцу тоталитаристичког 'новоговора' ."
Треба свакако рећи да се пре свега у Америци, као одговор левице, појављује термин „конзервативна коректност", којом се упућује на својеврсни „десничарски" комуникативни код којим се свако прекорачење, као и оспоравање права на ставове који су супротни идеологији либерализма, дискредитује као директни напад на категорију слободе изражавања. Неке десничарске групе сматрају да је политичка коректност која је изникла на основама „франкфуртске школе" заједно са концептом мултикултурализма, у основи стратегија подривања традиционалних, а пре свега хришћанских западних вредности.
Проблем са политичком коректношћу је пре свега у томе што прихваћен као универзална мантра либерализма, на исти начин као и конзервативистичак опција, интерпретира свако одступање од доктрине као врсту субверзије. Као нова идеолошка раван, политичка коректност се појављује у форми орвеловске „полиције мисли" налажући избор - или ћутање или озлоглашеност - на тај начин показујући да је језик истовремено и инструмент и извор моћи.
Политичка коректност је такође била често мета сатиричних интерпретација, према којима је „огрешење" о поменуте стандарде добијало гротескне форме. Тако на пример, из обзира према „Афро-Американцима", појам „црне" кафе је избачен из употребе, као што је и свакодневни језик губио на спонтаности увођењем стриктних родних и класних дистинкција. Са друге стране, извесно је да је примена стандарда политичке коректности, упркос позивању на традицију либерализма, отворила широки простор за увођење „index verborum prohibitorum", односно, да је представљала модерну стратегију табуизације одређених речи и израза. У том смислу би се могло рећи да се вокабулар политичке коректности појављује као нови језик „секуларне религије". Наиме, „давање попуста" Другима, општи „налог толеранције" и својеврсне стратегије „организоване друштвене љубави" у извесном смислу упућујуна заповест „воли своје непријатеље". Проблем је, међутим, у томе што се не може неко натерати да воли свог непријатеља „путем закона, будући да је закон - као институција присиле - и сам направљен од 'непријатељства'од којег је сам рационални поредак зависан.
Управо у погледу феномена друштвене и културне стандардизације општења, могу се посматрати различите културне и епохалне промене које су се одигравале у сфери језика. Тако је у доба секуларизације, богохуљење и псовање Бога престало да изазива саблазан, на исти начин на који је данас отворени дискурс секса и сексуалних пракси престао да буде табу тема. Уместо тога, политичка коректност, ослањајући се на категорију политике идентитета жестоко осуђује „осуђивање" одређених пракси, најављујући нетолеранцију према непријатељима толеранције, односно према онима који користе дискриминаторни језик на темељу полних, расних, етничких, сексуалних или физичких разлика.
Изостављање или забрана употребе одређених термина настоји да отклони њихове пежоративне конотације, да подигне свест грађана о дискриминацији и ућуткивању одређених друштвених група. Упркос томе, извесно је да стратегија политичке коректности нуди својеврсну варијанту „новоговора" која претпоставља озбиљно кажњавање (ућуткивање или озлоглашавање) оних који јој се опиру или је на било који начин субвертирају. Ово је занимљиво стога што бранећи позиције либерализма концепт политичке коректности заправо објављује институционализацију цензуре, опозивајући на тај начин темељно право на слободу избора и на слободу говора.
Ипак, главни конзервативистички приговор стандардизацији говора у оквиру политичке коректности односи се на тезу да она, иако високо вреднујући разлике, а будући оријентисана на заштиту мањинских права (избора и преференција), заправо на један необичан начин интерпретира категорију егалитаризма, опозивајући разлике и тиме драматично рушећи постојећи вредносни систем. Такође, свако опонирање, свака критичка примедба, резултује оптужбама за предрасудно мишљење, које је унапред осуђено као контра-друштвено (контра новом систему вредности).
Општа критика упућена концепту политичке коректности односи се на чињеницу да без обзира који термин одређена „идентитетска група" изабрала за себе, нова имена постепено стичу исте омаловажавајуће конотације као и стари називи. На тај начин, политичка коректност суштински не доприноси смањењу дискриминације, већ је само премешта у другу симболичку и језичку раван."
Читав текст (осим увода и овога овде у закључку) је одломак под истим поднасловом као и овај пост из књиге Зорице Томић „Књига о ћутању" (Чигоја штампа, Београд, 2016, стране 181-188)
(Нисам хтео овај пост да оптерећујем навођењем литературе која је дата у фуснотама у књизи. Ако ме не буде мрзело, искуцкаћу и литературу у неком од коментара.)
Овај ЛП Атомског склоништа појавио се пре скоро четири деценије, 1980. године, баш у тренутку када је на глобалну сцену громогласно ступило једно ново доба које по неким историјским уџбеницима већ називају доба тачеризма-реганизма, а ја му продужавам тај назив и додајем још доба бушизма-клинтонизма-блеризма-опет бушизма-обамизма-и ево сада трампизма.