Otvoreno pismo Biljani Srbljanović

Otvoreno pismo Marka Đorđevića upućeno Biljani Srbljanović povodom: Biljana Srbljanović zapušila usta svima koji su zgroženi golotinjom na Bitefu i RTS-u

Poštovana gospođo Srbljanović,

    Da bi sve bilo, kako se to danas kaže, transparentno - na početku priznajem da se često ne slažem sa Vašim javnim istupima. Ali, ne zato što mislim da ste uvek "u krivu", već zbog načina na koji zastupate svoje stavove - poput poruke "aj ne seri" koju ste "stručno" uputili ljudima kojima se predstava Olimp Jana Fabre-a nije dopala.

    Kao i Vi, bavim se umetnošću i obrazovanjem (bubnjar i kompozitor, profesor na Berklee College of Music). Ni za živu glavu ne bih sebi dozvolio da sa Vama polemišem o teoriji antičke drame; Eshil i Sofokle su imena koja poznajem zahvaljujući učenju istorije umetnosti - bez dubljeg uvida (za sada); grčku mitologiju, prethodnicu tradicije antičke tragedije poznajem bolje; iako ne tako dobro (xehasa pola), grčkim vladam dovoljno da bih znao da se na ovom jeziku pesma kaže "tragudi". I tako, kao muzičar, koristeći pesmu, približavam ovaj osvrt na Olimp 24 susednom umetničkom "terenu" na kome se bolje snalazim - terenu kompozicije i poezije.
      Poezija - etimološki stvaralaštvo, a po Semjuelu Tejloru Koleridžu - "najbolji raspored najboljih reči".

    Sve što je u umetničkom stvaralaštvu vredno, odlikuju čvrsta kompoziciona osnova (koja može biti i spontana) i originalni poetski izraz (kombinacija pripreme, istraživanja i nadahnuća). Čitajući Dostojevskog ili Andrića, slušajući Mesiena ili Koltrejna, gledajući Van Goga ili Pikasa, po Koleridžovom receptu, dobijamo najbolji raspored najboljeg što stvaralac u datoj fazi može da pruži: dakle, najviši individualni domet, a u slučaju stvaralaca koje sam izabrao kao primere, najviši umetnički domet.

    Da li od predstave Olimp dobijamo najviši domet ili bar stremljenje u tom smeru?

    U nekim aspektima, da. Fizička i mentalna izdržljivost članova ansambla je fascinantna. Kohezija koju prikazuju na sceni na neki način je impresivna. Ovi aspekti ne mogu proći neopaženo bilo kome ko ima veze sa scenom - koncertnom, pozorišnom, baletskom...

    Gluma? To već zavisi od člana do člana, ali i od (pretpostavljam) rediteljski zadatog konteksta... Uzmimo primer užasnog rastrojstva u koje, u dva navrata u toku predstave (u razmaku od nekoliko sati) "upada" glumica koja prvi put u animalnoj, četvoronožnoj pozi a drugi put uspravna, u nekoj vrsti epileptičnog stanja, ispušta jezive krike, dok joj telo prolazi kroz užasne kontrakcije, trese se i lomi. Ma koliko tehnički, fizički i mentano zahtevno i u prvim trenucima efektno, bespotrebna repeticija čini da gledalac prosto "ogugla", prestajući da prima rastrojstvo (na isti način na koji petparački Holivud i stalni prikazi nasilja u info-medijima odljuđuju čoveka, čineći ga nesposobnim i nevoljnim da se zgražava nad nečim što se, i onako, stalno događa). Teško je gledati nekoga ko, iz svojih dubina iznosi horor agonije duševnih bolova i lomova - koji u konačnici bivaju sasvim obesmišljeni ponavljanjem; na momente, bilo je očigledno da glumica, postajući svesna "prave sebe" dolazi u nedoumice koje prekidaju tok strahote čijim prikazom je "bila zadužena". Ekvivalent u standardnom pozorištu bilo bi zaboravljanje teksta...

    Ako ćemo pravo, jedno strašno drmusanje glave Taska Načića pred "mrtvom" Rahelom Ferari uz urlik "PRESTANI DA SE SMEJEŠ!!!" iz Davitelja, ostaje upečatljivije od produžene (da kažem i prolongirane - eto repeticije koja ubija smisao) agonije u kojoj se i sama glumica na momente teško snalazi.

    Glumac koji tumači Dionisa je čista karikatura - ne samo zbog toga što liči na Bucka Debeljka Prdića (izmišljenog lika iz serije pričica koju pričam svojoj ćerkici pred spavanje), već zbog toga što je, jednostavno, neubedljiv - u pokretu i reči... (doduše, pomalo se razume u bubnjeve, dovoljno da ima m..a da ih na sceni svira, pa kod meni dobija mali plus na keca iz glume :-) ).

    Pretpostavljam da "casting" za predstavu Olimp nije bila jednostavna stvar - mnogi bi se teško odlučili da učestvuju u ovakvoj predstavi, te smo sigurno daleko od najbolje i najupečatljivije glume...

    Kompozicija? Mnogo praznog hoda - nije ni čudo, treba popuniti 24 sata... Mnogo nepotrebne repeticije - nije ni čudo, treba popuniti 24 sata... Pa, Kesić jedva popuni 24 minuta... Ali eto, uspeva, zahvaljujući onima koji kao da se nadmeću u tome kako da mu se, na što više raznovrsnih načina nameste na volej.

    Postoji razlog zašto koncerti traju nekoliko sati u vrh glave... Prag koncentracije publike i izvođača...  Prezasićenost koja obesmišljava... Brže, Jače, Bolje u ovoj predstavi konačno je dobilo i svoje Duže...

    U predstavi je i scena u kojoj, ceo ansambl, ili bar veći deo istog, od nemuštog nakašljavanja koje simbolizuje krutost sveta u kome živimo i opšti manjak individualne sigurnosti, polako prelazi u smeh, koji od stidljivog prelazi u sve glasniji, zarazni grohot u svojevrsnom krešendu i acelerandu praćen skokovima na dve noge, koji se u jednom trenutku usaglašavaju u jednoličan ritmički puls. Konačno, skačući tako i grohotom se smejući, svi glumci upiru po jednu ruku ka nebu, ne prestajući da se smeju - kako to narod kaže - kao ludi na brašno (antički lakrdijaši posipali su se brašnom - zna i naš narod po nešto o starim Grcima :-). Dakle, ludi u svom grohotu, nemoćni da ga zaustave, kao ni noge koje ih odbacuju od zemlje, upirući ruke ka nebu, rugaju se Bogu (ili bogovima?!). Ono u šta nisam uspeo da proniknem - a verovatno ne bi bilo predmet rasprave u "standardnom" pozorištu je, da li se glumci, koji su do tada sve uradili da se prikažu do kraja "transparentni" i autentični, na neki način "ne-glumci" u ovom "ne-pozorištu" (bez pežorativa, samo konstatacija), zaista veruju u to što rade - a i šta bi to bilo? Ako tamo na nebu u koje upiru, gde bi po njihovom shvatanju trebalo da bude onaj za koga ne veruju da postoji, čemu ili kome se rugaju? Ako, pak, veruju da ga ima, pa mu se i dalje rugaju - čemu to i šta znaci?

    Na kraju, da se osvrnem i ja na golotinju i "skandal". Na neki način, slažem se sa Vama. Ako je reč o samoj golotinji, ne odskače to daleko od - evo da kažemo, TV Pink ili nakaradne DJ TV. Kako to ljudi odbijaju da vide, nije mi jasno. [Kao i gomile liberalno naginjućih Amerikanaca koji su godinama pili pivo i gledali Trampa u "Šegrtu" (The Apprentice) oduševljavajući se njegovom TV personom. A sad ih je odjednom sramota od njega - umesto da uvide sopstveni udeo u dovođenju klovna na vlast. Daleko od toga da mislim da bi njihova miljenica bila bolja, ali bi im bila više po ukusu.] Dijagnoza koju koristim za ovakve slučaje je "Intelectual Permissiveness". Postoji opasnost da ono na šta pristaneš i dozvoliš u jednom trenutku postane tvoj gospodar.

    Iako mi, dakle, golotinja, sama po sebi nije sporna, ima trenutaka u predstavi koji i mene "sablazniše" - ono, kako ga nazvaste "duvanje u bulju".

    Rečeno duvanje postavljeno je tamo gde fanfare obično ide - na sam početak. Dakle, pre neubedljivog Dinoisa, gledamo ubedljive dupelisce. Džoni Štulić je, u pesmi Grad bez ljubavi odavno rekao: "Pljunuo sam dupelisce / preko cele stranice..." - pametnom dovoljno!

    Vi pitate "šta tu nije jasno?" Nije jasno kome treba ovakav "ogoljeni" prikaz uvlačenja u nečiju, kako je nazvaste, "bulju"?!

    Evo šta je meni sasvim jasno: verujem da su neki aspekti ljudskog postojanja i ponašanja rezervisani za intimu - ne volim da gledam nečije lice u nečijem prknu; ali mnogo mi više smeta obesmišljavanje metafore (kako Vi kažete "duvaju u bulju ratobornima") realnom slikom! Ako cenimo iz vizure umetnosti, ovaj je potez krajnje nazadan i nepotreban. Ovo sa umetnošću blage veze nema!

    Pre će biti da je u pitanju kalkulisani senzacionalizam iza koga ne stoji ništa osim potrebe da se, na silu bude "čudan". Pomenuo sam jedinstveni poetski izraz - ne ide to tako na mišiće (od gluteusa do facijalnih). Dakle, džaba su duvali, rekao bih... Sreća što nisu morali (bar bukvalno) da duvaju Bucku Debeljku Prdiću, alias Dionisu.

    Konačno, katarza, sine qua non antičke tragedije... Nisam siguran do kakvog pročišćenja smo došli. O tome možete u nastavku koji ste najavili.

    Gledajući na manjem od malog ekrana, na parče, tokom nekoliko dana, nisam mogao da uđem u "isti ritam" u koji su ušli oni koji su predstavu ispratili u "jednom dahu". I ne sumnjam da je takav doživljaj bio drugačiji od moga... Ali, medijum mi nikad nije predstavljao prepreku, naročito danas, nakon skoro 30 godina bavljenja muzikom - mene može da pokrene sjajan koncert koji slušam na jednu slušalicu. Nije mi potrebno da budem fizički prisutan ili da slušam u besprekornoj Hi-Fi varijanti da bih osetio intenzitet izvođenja i snagu ideje.

    Olimp me, jednostavno, nije dotakao... u njemu nisam prepoznao "orgije intelekta, najsnažnijih emocija, radosti, veselja, suza, očaja, straha i sažaljenja". A u životu sam, svirajući muziku, putovao u sfere van svakodnevne spoznaje, dobijao nagoveštaje o pojmovima poput večnosti, vizije uzvišenog i neizrecivog. Nisam neosetljiv na umetničko ushićenje - ali ga, istražujući Olimp, nisam pronašao.

    A onda me je, zbog moje ljudske slabosti, pomalo zacnulo ono Vaše "aj' ne seri." Uvredilo me, pa osetih potrebu da Vam to i kažem.

    Moj deda Boža bio je dobar i čestit čovek. Često sam ga gledao dok presavija tabak i piše svoj odgovor na nešto što ga je na neki način uvredilo ili za šta je verovao da nije pravedno.

    Smatram da mišljenje koje iznosim, a koje je, gotovo po svim stavkama u suštoj suprotnosti sa Vašim, nije zaslužilo "aj, ne seri". Kao što rekoh, Vaši javni nastupi mi se često ne sviđaju zbog doze arogancije, koja, verujte, nimalo ne pleni, naprotiv...

    Na kraju, vratio bih se Džoniju Štuliću, čoveku koji je odavno postavio dijagnozu u koju se ova predstava, po meni, savršeno uklapa - citiram iz pesme Kad fazani lete:

"He, gledajući iz daljine konture na sceni
Padaju mi na pamet vodene boje
UMAZANE RUKE, BRZO SE PERU"

Marko Đorđević

(uz saglasnost autora preuzeto sa njegove zvanične fejsbuk stranice)