I wanna rap on your beat

U članku Nepromišljeno Nepromišljeni New Scientist nas podseća kako je još je 1925. godine filozof Bertrand Rasel otkrio toplu vodu objašnjavajući kako mi svi imamo tendenciju da mislimo da bi svet morao da se poravna prema našim predrasudama, dok bi hladnokrvan i pošten osvrt na neko suprotstavljeno mišljenje zahtevao neki ne krupan, nego sitan misaoni napor od nas, koji, onda, mi nešto i ne ulažemo, tačnije, u ogromnim i vrlo-većinskim količinama pre i vrlo-radije umiremo nego što se upuštamo i u to sitno razmišljanje na teme oko kojih su nam se sjatile predrasude.

To nam je evolucija podarila, jednim delom, iako od šume raznih obrazaca, principa i dijalektika nije lako povući liniju koja pokazuje gde jedan deo prestaje, a drugi počinje.

Delovi ko delovi, podareni, često se i preklapaju pod mešancem zvanim nature vs nurture, i po sred patnje zvane use it or loose it.

Pa je ovo blog o izuzetnoj plastičnosti ljudskog mozga, koji se prevezuje i pomera, kako ga koristimo, tako da bi nam dao što bolju podršku za ono za šta ga koristimo - koska, mišić, mala siva ćelija - izgleda da nema neke velike razlike u osnovnom modelu „ponašanja" - efikasnost je prva violina među zvezdama vodiljama bildovanja svašta u nama, pa makar nam bila potrebna u podršci gledanja repriza od repriza jeftinih serija davno snimljenih.

Interesantno je skrenuti pažnju na činjenicu da je sadašnjost, ova naša, jedinstveno interesantna tranziciona zona, nejasnih obrisa, koja u prošlosti ima hiljade godina evolucijom izbrušene kumulative sužene dinamike, tj stvari su se sporo menjale, a u budućnosti alfa generaciju - ljude koji su rođeni u vanredno uvezanom i gustom informativnom svetu, pa su se prevezali da bi u tom svetu bili i sami što uvezaniji.

Budućnost je, po definiciji, uvek neka vrsta naučne fantastike. Ali je mi u takvom viđenju najčešće pomeramo ka podprostoru osnovnih i primenjenih nauka, pa podprostoru inženjeringa.

U podprostoru umetnosti i društvenih nauka, ili kako god već idu reči, rečnici, taksonomije i ontologije, budućnost je, nazire se, možda još fantastičnija. Sve je teže poravnati pojam „kulturološko" sa bilo čim danas opipljivim, teško je zamisliti budućnost u nekoj društvenoj statici, pa kratkoročnom kontinuitetu, dok je nekonvencijalno ključanje kreativne energije mlađih, na primer, u želji za promenama koje odskaču od u tim danima ustaljenih pravila i tokova, subkulturološka naučna fantastika bliske budućnosti, jedan svet poprilično sakriven od naših vizionarskih moći danas, sakriven iza ne zamagljenog stakla, nego neprovidne sjajne površine, ogledala, koja ostaje tako neprozirno sjajna i ogledalasta ma koliko podešavali sočiva i zumirali pogled na sve manji deo nje (znam, znam, sreli ste se već sa ovakvom površinom u The Three Body Problem trilogiji :-)

Elem, gorespomenuti članak dalje ide na temu „popularnih" kategorija ili obrazaca nepromišljeno nepromišljenog koje imaju prosto evolutivno objašnjenje i istorijsku potrebnost, ali nas u ova naša vremena više izbacuju iz sinhronizacije i teraju na lutanje u nekom sub/nad-prostoru cmizdrenja i kukumavčenja, često, pa „ljute borbe", isto tako često, koja je niti ljuta niti je borba, za ordenjem i priznanjima našeg genija, pravih mišljenja, odluka, pa nultih principa, i to su oni gde hara ze... (ovde sam morao da napravim pauzu i sad se više ne sećam šta sam hteo da kažem, pošto nultih principa ima koliko i pokušaja da se oni definišu) ...

Kategorije nad i pod obrascima, dakle, nepromišljeno nepromišljenog ili, podjednako „simpatično" rečeno, razmišljanja s lakoćom, al pogrešnog (moram sad malo agresivnije da pozajmljujem iz časopisa pošto mi je nikakvo prolazno vreme):

  - Zero sum game iz perspektive naše akutne osetljivosti na nefer raspodelu resursa - delove značenja ove rečenice je najlepše posmatrati kao „intelektualizaciju" jedne naše „divne" osobine, zavisti - ako drugar i ja delimo 4l sladoleda za obrok i on dobije 2.2l, naravno da ću da ga mrzim ko Nemca, ili Bugarina, bez obzira ne samo što će mi pripasti muka i od 1.8l, nego i što takva raspodela nudi i meni silne šanse, ali neću sad da dajem primere pošto desničari vire iza svakog ćoška.

  - Preterana ljubav prema narodnim mudrostima i zdravom razumu (svako može da nađe svoje primere nepromišljeno nepromišljenog na teme vrćenja u ovim petljama)

  - Nemušna, uglavnom, „ljubav" prema stereotipima - ova „stavka" je laganica, ali jako široka i preko proizvoljno ušiljene pažnje donosi cake kojih bismo se i sami setili, ako bi nam ikad palo na pamet da razmislimo, pa navodim samo provokativne primere kako, prečesto, delimo ljude koje vidimo kao „konkurente" (polunavodnici, tj ako bismo ih posmatrali kao konkurente, bez navodnika, što uglavnom i radimo. Pa pažnja - ova osa ima i negativne vrednosti): 

    o Konkurenti visokog statusa - njima obično zavidimo, tj oni nam okidaju ta osećanja, pa kako koji maratonac u nama odradi ostatak ovog početnog osećaja kako vreme prolazi. Primer ovih ljudi - uspešni na razne načine.

    o Konkurenti niskog statusa - prvi milisekund instinkt - gađenje (znam, i ja sam hteo da nazovem autora pa da mu dođemo sa bezbol palicama). Primer - beskućnici, imigranti, primaoci socijalne pomoći, ...

    o Ne-konkurenti visokog statusa - ponos. Primeri - razni članovi grupa i timova kojima i sami pripadamo

    o Ne-konkurenti niskog statusa - sažaljenje. Primeri - domaćice, stariji ljudi, ljudi sa specijalnim potrebama. Ovo je dobar primer prejakog uvezivanja sistema vrednosti nejasnih obrisa, kakav je kod većine nas, i plastičnosti mozga čije je uvezivanje u formativnim godinama pa ranim radovima zapušteno

  - Ulizivanje

  - Konzervatizam

  - Strast ka plemenskom - i zastrašujuća lakoća i „kvalitet" propusnih puteva, transmisionih mehanizama i poluga unutar plemenskog - skoro pa univerzalni primer su fudbalski navijači

  - Religija

  - Osveta

  - Konfabulacija - (Srpski?! - kreativno rekreirana pamćenja - ono kad kažem da mogu iz mesta da skočim 6.4m, jednom davno skočio, ali ne lažem, stvarno tako mislim, a to nije istina, skočio sam samo 5.9m, uvis :-)

Toliko o prošlosti.

Da bih ilustrovao moć prevezivanja mozga u današnjem vremenu dotičem se jednog svog druga, pa tako ne moram da prepričavam prepričano, i ne znam kome bih radije u ovom trenutku poklonio Šekspirovo, Hamletovo:

„What a piece of work is a man! how noble in reason! how infinite in faculty! in form and moving how express and admirable! in action how like an angel! in apprehension how like a god! the beauty of the world! the paragon of animals!".

Posmatram pre nekoliko petaka druga hirurga u operacionoj sali, sa idejom da procenim koliko augmented reality može da im pomogne u operacijama na jetri (vrlo zahtevne operacije zbog mnogo krvnih sudova u po-pacijentu-specifičnom i uvek donekle jedinstvenom aranžmanu, i ostalog ... srce i mnoge druge operacije su relativno templated slučajevi, jetra mnogo manje od njih). Za radoznale - ideja je da se iz CT snimaka napravi 3D kompjuterski model jetre, izplanira operacija unapred, ubace filteri koji, npr, mogu da prikazuju samo krošnju krvnih sudova i ostrvca metastaza, pa to doda, u 3D maniru, preko specijalnih augmented realiti naočara, onome što hirurg stvarno vidi za vreme operacije. Za sada oni koriste ultrazvuk, i taj snimak nama amaterima izgleda kao senka drozda koja je prošla kroz mlečno staklo u sumrak pa pala na hrapave pločice u kupatilu, dok smo mi posmatrali tu senku kroz naočare na kojima se kondenzovala para.

Čovek je svetsko ime, u njihovim krugovima, ulazi u pedesete godine, 20 godina iskustva, ima dva asistenta hirurga plus ostatak tima i posmatrače iz ostalih bolnica, i posle 9 sati ne završava operaciju pošto je ovo drugo spašavanje života ovom pacijentu, posle 4-5 godina, pa su vezivna tkiva i ožiljci od prve operacije napravili pristup jetri teškim, a jedna metastaza je dodirnula/počela da srasta sa velikim krvnim sudom i oni urade što mogu i zakrpe čoveka za sledeću operaciju za nekoliko dana.

Ljuti se na pacijenta koji se ugojio 30 Kg, uz sva upozorenja da mora da pazi na težinu, i ja iz reči i sentimenta zaključujem da se oni dobro poznaju. U subotu ujutro, za doručkom mi kaže kako celu noć nije spavao od brige da li će onaj krvni sud izdržati nekoliko dana, kaže da uopšte ne poznaje čoveka, koji prilazi šezdesetim godinama, ali mu je posebno drag pošto ga niko u bolnici ne posećuje.

Ono što je meni fascinantno je sledeće - posle 20 godina operisanja po abdomenu svaka operacija je i dalje pomalo specifična, ali je „dosadna" rutina ipak norma, što ga ne sprečava ne samo da 9 sati stoji na nogama radeći posao uz beskompromisnu koncentraciju, nego da ne dozvoli ni sekund da mu se tim opusti, brže primećuje kako se pomeraju životne funkcije pacijenta od asistenta koji gleda u merne instrumente, kreativno komunicira sa intrumentalkom koja je čudo prirode za sebe i perifernim vidom, ako i tako, kao pravi džedaj, opslužuje tri hirurga, ponekad svakih 5-6 sekundi radeći nešto značajno.

A i ta fascinacija bledi u poređenju sa njegovom empatijom prema nepoznatom čoveku, posle 20 neumornih godina iskustva gde se ja sećam kako se snalazio pre 10+ godina da nekako pokrije troškove avionskih karti do Tokija i Londona da bi video kako stvari rade bolji od njega, ili oni sa novim idejama, najbolji na svetu, da bi i sam bio bolji - njegovo telo i glava su se prevezali u efikasnu operativno empatičnu mašinicu, poleteo bi geek u meni da kaže, s tom razlikom što je empatija fenomenološka pojava, duh iz ovih gore Šekspirovih reči, ne mehanička.

Enter Generation Alfa sada, aj neka bude sledeći put, ovaj blog je predugačak, koja, možda, još uvek vuče padele po prašini, ili drami oko toga štakako sa partnerom poželjnog pola po prvi put, ali kojoj je wetware između ušiju, make no mistake, već u Matrixu, ne, „obavezno", lošem kao u filmu, o tome nemamo pojma, nego zastrašujućem po raznim parametrima.

I da ne ostane da visi kraj bloga, nego da ga nakačimo na početak sledećeg dovoljno je zamisli AI entitete koji izmišljaju i pričaju priče - i vrlo jako pričanje priče je prošlost - na način koji je ne samo ravan najboljem što je civilizacija do sada napisala, nego je svaka priča približena samo jednom pojedincu, svakom od nas, personalizovana, podižući umetničku, emotivnu, intelektualnu, estetsku, etičku, religioznu ili bilo koju drugu lestvicu onoliko koliko je potrebno, za koliko smo spremni, i koliko možemo da izdržimo.

I lako je razumeti nas koji smo se rodili pre tranzicije, mi pojedinačno ili grupno, od većine naših karakternih crtica, uvek možemo da priuštimo neki back-tracing koji nas vodi do epizode, epizoda, reči ili nemušnog u prošlosti koji definišu neku prepoznatvljivu civilizacijsku matricu.

Čudo je prići razumevanju Alfa Generacije, atu su nam deca, pa unuci, pa ostali. Inženjering poželjne fikcije ovde udara u zid. Za sada nam ostaje da se nadamo da ako već tumaramo po nekim mračnim tunelima, a ono bar tumaramo po, onda, samo nešto plićim tunelima, pod samo nešto širim progresivističkim pokrivačem.