Šok, seks i nasilje

Dokumentarni film "Stalazi: Holokaust i pornografija u Izraelu" (“Stalags: Holocaust and Pornography in Israel” ) režisera Arija Libskera bavi se fenomenom pornografskih romana s nacističkom tematikom koji su bili popularni u Izraelu tokom šezdesetih godina. Baš u vreme nastajanja tih romana održano je i čuveno suđenje nacističkom zločincu Ajhmanu. Od tog vremena, u javnosti se počelo više govoriti o zločinima u nacističkim logorima, pa je tema holokausta ušla u svakodnevni život Izraelaca.

Počeli su da se pojavljuju i erotski romani čija je radnja smeštena u logore za ratne zarobljenike (stalage), po čemu je i ceo podžanr dobio ime. Žrtve seksualnog terora nacista bili su saveznički piloti i ratni zarobljenici koje bi seksualno zlostavljale i mučile perverzne nacistkinje iz SS divizija. Kako pravda uvek trijumfuje, na kraju romana zatvorenici bi se seksualno osvetili svojim mučiteljicama. Jedan od najpopularnijih romana zvao se "Bio sam privatna kučka pukovnika Šulca".

Do skora se mislilo da su ti romani u stvari prevodi američkih romana, ali je reditelj došao do saznanja da su to ipak bili dela Izraelaca koji i govore za ovaj dokumentarac.

Nešto pre pojave „stalag-romana“, na tržištu se pojavio i roman "Kuća lutaka" koji je rađen na osnovu svedočenja Jevrejki koje su služile kao seksualne robinje u logorima. Iako mnogi misle da se graniči sa pornografijom, roman se nalazi u programu izraelskih škola.

Inače, „stalag-romani“ vrlo brzo su zabranjeni po pojavljivanju, dok su se primerci romana uništavali. Erotski horori s nacističkim motivima zato su procvetali na zapadu. Ključni film je "Ilsa: She Wolf of the SS" kao jedan od pokretača novog trenda niskobudžetnih "eksploatacionih filmova".

Jedan od najboljih filmova koji eksploatiše kontraverznu tematiku odnosa mučitelja i žrtve je i film Lilijane Kavani "Noćni portir".

Jedna od definicija eksploatacionog filma je da su to filmovi koji u svrhu brze zarade obrađuju senzacionalističke teme vezane za šok, seks, i nasilje, a sa malo ili nimalo umetničkog angažmana. Takvi filmovi uglavnom nastaju kao reakcija na određeno društveno kretanje ili se nadovezuju na uspeh drugih filmova, pokušavajući da profitiraju na tuđoj slavi.

Takva definicija ipak pojednostavljuje jedan fenomen koji govori o svom vremenu, o mestima gde se prikazivao, strukturi publike, cenzuri i reakcijama javnosti.

Kao i svaki drugi žanr, i eksploatacioni filmovi iznedrili su velike reditelje koji su uspevali da ponovo definišu žanr ili da se poigravaju njegovim konvencijama (Hesus Franko, Lučio Fulči, Ruđero Deodato, dok je Doris Višman, "Godar seksploatacionog filma", izjavila da će posle smrti filmove praviti u paklu).

Prvi eksploatacioni filmovi nastali su tridesetih godina i za temu su imali drogu i seks, dve teme koje su izluđivale konzervativno društvo. Posebno su bili popularni filmovi o seksualnom obrazovanju, od milja nazvani "filmovi mentalne higijene". Ovi filmovi su za razliku od ostalih eksploatacionih filmova, kritikovali neke društvene fenomene i pokušavali "da izvedu mlade na pravi put".

Eksploatacioni filmovi su najviše privlačili mlađu populaciju jer su im i teme bile bliže. Pedesetih godina, osim seksa i droge, zanimljivi su bili filmovi koji su se bavili delikventima i bajkerima ("Wild One" s Marlonom Brandom je možda najpoznatiji).

Već šezdesetih godina su se pojavili seksploatacioni filmovi koji su bliski mekoj pornografiji. Scene seksa mnogo su eksplicitnije, mnogo duže i u kojima se može videti mnogo više golotinje nego u običnim filmovima. Uticaj ovog podžanra se može videti u filmovima "Kaligula" i "Showgirls"

Šok eksploatacioni filmovi pravljeni su da šokiraju publiku. Tema ovakvih filmova su svi mogući tabui na filmu: ekstremno nasilje, silovanja, incest... Najbolji primer je film Vesa Krejvena "Zadnja kuća levo", koji je u stvari rimejk Bergmanovog filma "Devičanski izvor".

Kanibal filmovi su uglavnom pravili Italijani sedamdesetih i osamdesetih godina. Odlikuju ih ekstremno nasilje, mučenje i kanibalizam. Obično ti filmovi prikazuju neko zaostalo pleme u Južnoj Americi koje muče sirote zapadnjake. Ove filmove takođe odlikuju egzotična mesta i puno krvi, kao i ubijanje životinja.

Iako su filmovi o zombima snimani još tridesetih godina, njihova popularnost bila je dostigla je zenit tek pojavom nove generacije italijanskih režisera početkom sedamdesetih godina, a posle velikog uspeha filmova Džordža Romera. Ove filmove karakterišu ekstremno nasilje, kanibalizam i golotinja.

Mondo filmovi često nazivani i šokumentarni filmovi, lažni dokumentarni filmovi koji su specijalizovani za šokantne prizore kao što su razne scene smrti. Oni šokiraju ne samo prikazivanjem tabu tema (uglavnom vezanih za seks) nego i time što gledalac ima utisak da zaista gleda dokumentarni film. Bez obzira što poseduju određenu obrazovnu dimenziju, oni su ipak pravljeni da šokiraju.

Zbog društvene klime i previranja u društvu nastali su još neki podžanrovi kao što su blekploatacijski filmovi koji su se bavili temama iz života crnaca i bili su pravljeni za crnu publiku. Najčešći žanr za ovakve filmove he bio akcioni film ili kriminalistički film (Shaft, Black Ceaser, Blakula)...

U eksploatacione filmove možemo ubrojiti i spleter filmove (vrsta horor filma koji se usredsređuje na ekstremno nasilje, prikazivanjem krvi i delova tela), špageti vesterne, žene u zatvoru, kao i razne podžanrove: brusploatacija (eksploatišu Brusa Lija), nanploatacija (časne sestre u opasnim ili erotskim situacijama), naciploatacija, silovanje/osveta filmovi, slešer (podžanr horora koji se bavi masovnim ubicama), čambara filmovi o samurajima sa puno krvi, seksa i nasilja...

Ovi filmovi prikazivali su se u tzv. grindhaus bioskopima. Naziv „grindhaus“ se takođe koristi da bi se opisali filmovi koji su prikazivani u ovim bioskopima.

Svaki žanr eksploatacijskog filma je iznedrio nekoliko podžanrova, a njihovi uticaju se osećaju i danas.