Pravi 29. novembar

Stvarno, da li je ideja o tome da svaki narod i narodnost na prostorima nekadašnje Jugoslavije dobiju zasebni paradržavni, ali kasnije i pravi državni prostor, sa svim odgovarajućim državotvornim obeležjima, prvi put začeta baš 29. novembra 1943. godine, na Drugom zasedanju AVNOJ-a? A, opet, možda je ova ideja i nekog novijeg datuma, ili je ipak i nešto starija. I, na kraju, možda je stvarno i bilo "dvadeset devetih novembara" i pre čuvenog "dvadeset devetog novembra".

Inače, i sam koncept zasedanja AVNOJ-a, odnosno namere određene političke grupe (koja u tom trenutku i nema bogzna kakvu podršku u narodu) da crta granice, prepravlja prošle i izmišlja buduće ustave i državna uređenja, prilično je interesantna, pa čak donekle i duhovita (mada, neki bi rekli da upravo to i jeste pravi trenutak da se podele ne samo buduća ambasadorska i ministarska mesta, već i čitava buduća vertikala vlasti, od gradonačelnika i predsednika opština, pa sve do najsitnijih detalja kao što su, ne znam, budući omiljeni režimski buntovnici, pisci ili glumci).

Takođe, pored nesvakidašnjeg koncepta AVNOJ-a, ostale su o njemu do današnjeg dana i mnoge nedoumice i zaboravljeni detalji, koji govore o tome da zasedanje i nije baš prošlo tako jednoglasno i jednoobrazno, kako se veruje. Pomenuću samo neke od manje poznatih.

Odbornici zasedanja

Na primer, ne znam da li se zna koliko je čuveni Moša Pijade voleo da paradira na belom konju ispred vojske, kad god i koliko god bi mu se za tako nešto ukazala prilika. Takođe, ne znam koliko je poznato i to da je drug Tito među saborcima i savremenicima ostao upamćen kao neko ko je retko kada padao u vatru, svađao se sa drugima, ili ulazio u verbalni i ne daj bože čak i fizički sukob. E, II zasedanje AVNOJ-a je po oba osnova ispalo ozbiljan izuzetak.

Naime, tokom trajanja zasedanja nesrazmerno malobrojna delegacija Srbije (koju su u suštini predstavljali Moša i eventualno Ranković i K. Popović ... za razliku od drugih naroda i narodnosti Jugoslavije, koji su imali znatno brojnije i aktivnije delegacije) razmišljala je o tome kako bi pored svih ostalih republika i pokrajina čije su granice upravo i bile crtane, mogao da se odvoji i kakav takav kutak (pokrajina, zajednica opština, ili šta već) i za Srbe koji žive u Hrvatskoj.

I, kada su naši malobrojni avnojevski predstavnici završili sa svojim većanjem, g. Moša sav presrećan i zadovoljan uzjaha konja i odjaha do svog vrhovnog komandanta, sa svežom genijalnom idejom kojoj će se drug Tito sigurno obradovati. Eh, ljudi pamte da se sa tog sastanka Moša vratio peške, sav izubijan i izgreban. Tako, da je AVNOJ 1943. predstavljao, koliko jedan od retkih trenutaka u kome je iko g. Mošu uspeo da spusti na zemlju sa njegovog čilaša, toliko i manje-više jedini poznati trenutak u kome se drug Tito ikada uopšte sa nekim i upustio u otvoreni fizički sukob ili svađu.

 Tito i Moša 

Drugi detalj predstavlja ranije pomenuta činjenica po kojoj je Srbija po broju delegata na II zasedanju AVNOJ-a bila mnogostruko nesrazmerno predstavljena, u toj meri da bi se mirne duše moglo postaviti i pitanje koliko je ona tamo uopšte stvarno i učestvovala. Jer, iako su se odluke zasedanja nje možda ponajviše i ticale, zasedanja AVNOS-a Srbije na kome su verifikovane odluke II zasedanja AVNOJ-a iz 1943, uključujući i nove avnojevske granice, održano je znatno kasnije u Beogradu, kada je sve ionako već odavno bilo i gotovo.

Sad, i dalje stoji pitanje sa početka bloga, da li je Drugo zasedanje AVNOJ-a stvarno i bio prvi pravi "drugi AVNOJ", odnosno, da li je ideja o stvaranju bezbroj država na prostorima bivše Jugoslavije ipak nešto i starija.

Pa, kroz istoriju je stvarno i postojalo bezbroj sličnih ideja i inicijativa, gde je jedna od najinteresantnijih ona za koju se verovatno ponajmanje i zna, a koja je potekla na mestu na kome bi se to verovatno najmanje i očekivalo - po hodnicima i kuloarima koga drugog do samog bečkog dvora, nekog 29. Ili ko zna kog već drugog datuma. Naime, kao i svaka druga ozbiljna država Austrougarska monarhija je za rešavanje svog Istočnog pitanja imala više radnih varijanti. Osnovna je naravno bio rat sa Srbijom, koji bi razrešio problem jednom za svagda, manje ili više. Ali, šta u slučaju da do rata uopšte i ne dođe, rat se izgubi, ili ako dođe do neke treće komplikacije vezano za Austrougarsku.

Pa, i ta druga varijanta je naravno postojala, i imala radni naziv „Balkan balkanskim narodima", koja se zasnivala na tome da bi (u slučaju da Austrougarska problem drugačije ni ne može da reši) cepkanjem Balkana na bezbroj malih državica tadašnji veliki protivnik Austrougarske Srbija najviše i izgubila. A, morate priznati da pomenuta varijanta zvuči prilično poznato, kao i da prilično podseća kako na AVNOJ iz 1943, tako i na sve buduće ustave SFRJ, završno sa eksplozijom Balkana sa svim njegovim narodima, koja se desila 90-ih godina prošlog veka (i čiji odjeci traju sve do današnjih dana, doduše možda ne baš po hodnicima Beča, ali Brisela u svakom slučaju). Sad, da li je sve što se desilo stvarno i bio nastavak balkanske politike neke davnašnje monarhije, ili je svaka pomenuta sličnost jedna velika slučajnost, ostaje pitanje.

Na kraju, da se primetiti i to da pored balkanske postoje i razne druge slične dugoročne politike, na nekim drugim jednako geopolitički osetljivim prostorima. Pa zar ne svedočimo višedecenijskim i viševekovnim politikama kao što su „Bliski istok bliskoistočnim narodima", "Afrika afričkim narodima" ili „Sovjetski savez sovjetskim narodima". I da li će se, pošto se ova balkanska varijanta pokazala prilično efikasnom, možda ići i dalje, do, ne znam, između ostalog i neke „Indije indijskim narodima" (što se na određeni način odavno već i desilo) ili „Kine kineskim narodima".

I, opet, da li će možda i neka moguća buduća priča „Rusija ruskim narodima" uspeti u nečemu u čemu kroz istoriju nisu uspeli i neki naizgled mnogo ozbiljniji igrači, preko Napoleona i Vilhelma I, pa sve do Adolfa, i dalje. I čijim počecima (ili nastavcima), na određeni način, možda i sami uživo već i prisustvujemo, doduše uz ono večito, uvek prisutno pitanje koliko sve to na posletku stvarno i može biti uspešno baš u svakom pojedinačnom slučaju.