Dakle, rođendani pripadaju deci. Kada porasteš, iako te niko ne obavesti o prenosu vlasništva, rođendani ti se izmigolje između prstiju. Počnu da traju kraće i gube onu jutarnju tremu tog jednog, jedinog dana u godini.
Svojih detinjih rođendana se baš nešto ne sećam upečatljivo. Obzirom da ceo život primećujem i pamtim i svaku dlaku na osmoj nožici harmonika-gusenice u crnoj, štraftastoj pidžami, psiholozi bi sigurno mogli da bar magistriraju na ovom mom nesećanju. Sećam se samo moje tetke Goce, koja me je uzimala u krilo, svakog rođendana i otvarala zlatni, nežno elipsasti medaljon na dugom, tankom lančiću. U njemu, uokvirena intarzijom, bila je moja sličica. Crno-bela. I tehnika i ja u belom džemperu. Sa kanticom na pumpicu u zagrljaju. Zaspana sa fontanom definisanom duplom leptir mašnom na glavi.
Drugi događaj koga se sećam je bio jedna od prelomnica u mom životu. Te godine su se pojavili flomasteri. Čudo! Četiri flomastera, crveni, crni, plavi i žuti, bili su moj san. A, bili su skupi. Iako me je tata vodio u njegovu kancelariju, gde sam mogla da crtam i bojim spektrom odličnih štadlerovih bojica, sve do najnežnijih nijansi pune kutije od tridesetak komada, to ipak nije bilo ništa u poređenju sa sanjana četiri flomastera.
Tog rođendana bili smo kod bake u selu. Pod četiri prekasno procvetale višnje, sa kojih se sipao beli sneg behara, parkirao je svog kremastog spačeka moj teča Vlasta. Dok se tetka Rada, uz ritualno gunđanje, izvlačila umorno iz kola, najupečatljiviji, najanarhističniji teča u familiji, pružio mi je duguljasti, pljosnati poklon, umotan u pak-papir, sa nacrtanom mašnom. Dok sam pažljivo odmotavala poklon, iza leđa mi je virila sestra od tetke. Bakina maza. Pak-papir je pao od iznenađenja. Tečin poklon je bio dvanaest flomastera. U plehanoj, šarenoj kutiji. Dvanaest novih, novcatih, nedostižnih, folmastera. Dvanaest! Sećam se da sam zatvorila poklopac od kutije u strahu da će flomasteri, novi i sjajni, nestati na dnevnom svetlu. Srećno teča Vlastino kikotanje mom zaprepašćenom izrazu, prekinuo je cik pozadinske sestre. Istog trenutka je iz mojih ruku nestala kutija. Pomenuta Bakina maza mi je kutiju, koju sam držala lagano od neverice, zgrabila iz mojih ruku i sa pomenutom zbrisala iza kuće. Za njom ostatak familije. Familija je trčala već treći krug, a ja sam i dalje stajala zaprepašćena. Sve se završilo ljutim kućnim savetom u podrumskoj kuhinji »da deca ne čuju«. Sestra je plakala u jednoj sobi, ja sam grcala pod višnjama. Flomasteri su bili u njenom grčevitom zagrljaju.
Zaključak je bio porazan po moje rođendansko stanje. Doduše takvi zaključci su bili česti na bakinoj teritoriji, ali ovaj put je stvarno bolelo. Dakle, obzirom da je sestra mlađa (godinu dana), a da sam ja starija (godinu dana), pametnija, ozbiljnija, sa više razumevanja, to se razmaženoj sestri daju moji flomasteri, a meni će biti uskoro, samo što nisu, kupljeni drugi. Teča Vlasta je uz reči neprimerene maloletnim ženskim ušima, ostavio tetka Radu u dvorištu, tresnuo vratima od spačeka tako da su višnje u trenutku oćelavile i otišao nazad u Beograd.
Moj otac je zgrabio mene, strpao me u auto i odvezao na drugi kraj sela, u Milenkoviće. Kod stričeva. Tamo su me pomazili i dobila sam poklon, od koga je dvanaest flomastera prestalo da mi se priviđa kroz maglu suza. Čika Andra mi je poklonio ježa, upravo nađenog u živici pored njive. Pravog ježa u pubertetu. Punog buva, koji je sanjivo škljocao zubima i uspeo da me ujede, očajnički sakrivajući šiljatu njušku pod biber-očima u svoj topli, beli mekani stomačić.
Posle smo jež i ja sedeli kod prababa Dare u krilu, na tegetnoj cicanoj, izbledeloj kecelji. Baba me milovala po glavi, velikom, ispucalom rukom, nehotice me čupajući. Onda mi je tom keceljom obrisala nos, a hrastovim dlanom oba oka odjednom i rekla: »Nemo' ćero, nemo' da plačeš, ne valja se. Da ti priča baba...kad si se ti rodila, palo je na Cvete...'teli da ti dadnu ime Cveta, pa nisu. Cveta si ti babina, ljubi je baba. Šta će ti omasteri, vidi ga što je jež...a posle ćemo ti i ja didemo kod prije, ona ima pilići, mali žuti...će ti da jedno, da viš kaki su, ki upisani...«
Tog rođendana sam naučila šta je nepravda i poželela da kad porastem budem Robin Hud ili barem hajduk Stanko, pa da podlim Turcima i razmaženim sestrama otimam flomastere i dajem ih obespravljenim, starijim sestrama, koje znaju bolje da crtaju od Bakinih maza.
Ali prošla su vremena Bakinih maza. Jutros su me probudili Tatina princeza i Mali sin, koji su mi spremili poseban rođendanski doručak uz Stray Catse. Žmu je zagrlio mene i moj nedepilirani deo života, zvani Budimir, koji me celu noć čuva kao doberman. Prestolonaslednik me obgrlio široko kao planinski venac, a dobila sam i opsešnnajt i privezak nici sa medom za sličicu, sivog medu sa transparentom Mum i od mojih prijatelja zlatnih, letnji neobavezni friški parfem, vazicu ručne, umetničke izrade i šik bluzicu na šanel retro fazon. Sa mašnicom.
Jelica
...
„Šta će nam muzika?“, zapita se bloger Hogar Strašni.
„Pa, ne otvaramo rođendanske izjave Dilana Doga svaki dan- ovako je svečanije“, odgovara bloger Proka Pronalazač. „Nikada nisam bio ovako uzbuđen...“, nastavi on.
Proka započne čitanje:
„Dragi moji, biću kratak i jasan, kao što sam uvek bio. Sve moje poklone- što će reći: dobro raspoloženje, pesme, šale, provod i zabavu, ostavljam samo jednom veselom blogeru- Proki Pronalazaču“.
„Sve poklone daje meni“, začuđeno odreaguje Proka! „Ljudi, zar je to moguće? Ja znam da Dilan i nas izuzetno voli, a ne samo Proku...“
„Čitaj dalje!“- doda neko.
„Smatram da je jedino Proka stekao sposobnost i veštinu da prima moje poklone.“ „Molim te, čitaj dalje, ja nemam snage...“-drhtavim glasom od uzbuđenja, reče Proka. Zagor uzima hartiju iz Prokinih ruku, pocepa je po sredini više puta i staloženim, ali sigurnim glasom konstatuje: „Falsifikat!“
„Razbojniče, falsifikuješ Dilanove namere. Samo te slušam kako prisvajaš njegove poklone.“-reče Miki Maus.
„Gde ste ga našli?“-ču se glas iz mase. „Tamo gde ga je Dilan i ostavio.“-doda Miki, te uze novi list hartije sa namerom da ga pročita.
„Mili moji, konačno je došao dan za dodelu poklona, Vama, meni najdrazim blogerima. Pišem ovo, a ruka mi drhti od radosti i sreće...“ „Barabo jedna, ovakvog si blogera našao da falsifikuješ!“
„Nastavi tata.“- reče Mikijev sin- poznati bloger Mićko.
„Sve Vas moje srce podjednako voli, ali kao što to logika stripova nalaže i zapoveda, moram izdvojiti Mikija Mausa i njegovu plemenitu ženu Mini.“
„Falsifikat!“- opet tu neobičnu reč ponovi Zagor.
„Đubre matoro, imaš 100 godina, a lažeš, i.. i.. i.. varaš, a još mene napadaš. A ja sam se samo šalio.“-oštro odreaguje mudri Proka.
„Tišina,“ reče Zagor. „O toj sramoti ćemo posle govoriti.“
„A to je kao pravi testament?“-ironično upita Proka, gledajući ispod oka Zagora. „U mene sumnjaš?“ „Ne Zagore.“
„Bogu hvala, vek i po tražih po prodavnicama poklone. Pošto smatram da će ove godine ranije da ih zatvore zbog praznika, ove reči u pero govorim blogerki Jelici Greganović, ali to nije zato što nemam poverenja u Vas. Nikako. Radujem se što ste moji, a ne blogeri nekog mog neprijatelja- ko je Vas poznavao ni proslava mu neće teško pasti! Što se tiče ove proslave, a to Vas najviše zanima, mogu Vam saopštiti sledeće: sve pesme, šale i dobru zabavu koju očekujemo ovde, n e o s t a v lj a m samo sebi.“
Dilan Dog
„Kome bre ne ostavlja?“ „Sebi!“ „Kako može živ čovek da ne ostavlja samom sebi? On nas ovde pravi ludima,“ reče jedan bloger.
„Čitaće tvoje stripove nepismeni ljudi ja ti kažem.“ „Dilane, Dilane, baš si krme.“
„ Pa koliki je moj deo?“ „Ovoliki!“ Ako si lud nisi gluv, čuješ šta piše.“ „Šta onda,znači, ja sam dobio ovu p e s m u? Pa ne može to tako? Upamtićete Vi mene! Hoćete! „
„Tata trubi, molim te vidi šta hoće?“ „Hoće žurku, znam ja!“
„D o b r o v e Ć e“
Dobrodošli na rođendansku žurku Jelice Greganović i Dilana Doga
vek i po
n e o s t a v lj a m samo sebi
A SAD - FIESTA!
Atačmenti
- 333.jpg / 46.8 / KB image/jpeg
Blogovi autora
- Šaka života (24)
- Krvopije (91)
- Za PRESS (447)
- Tražim pomilovanje (243)
- Ujedinitelj (80)
- Veštica u dedinoj ulici (34)
- Parče dedovine (96)
- Gušteri (33)
- Biberani (24)
- Epidemična sećanja (30)
- Duško sa zlatnim M (18)
- Mala zimska priča (42)
- Deja vu (42)
- Radosti mladosti (31)
- A SAD - FINALE (15)
- Srbija - Brazil, nestručno (22)
- PMS ili Kako su izumrli dinosaurusi (23)
- Sirotinjske sreće (62)
- Popini prasići (114)
- Ponosna (36)
Najnovije VIP blogeri
- Amalipe
angie01 - Izgrebani Oklop
Spiridon - Razonoda
njanja_de.manccini - Javna rasprava o Beogradskom sajmu i Generalštabu
Đorđe Bobić - Gde je krenuo Saban
natasa_tasic_10 - Davimo Beograd iliti DB
Ivan Blagojevic - Oda Drustvenim Naukama
Spiridon - OTVORENO PISMO MINISTARSTVU ZDRAVLJA
razmisljam - Dovidjenja, gospodine Bobicu!
angie01 - Klasicna tema- Beograd, popodne i gitare
jednarecfonmoi
Najnovije blogeri
- KRUNSKI DOKAZ ZA NEIZLAŽENJE NA "IZBORE"
Filip Mladenović - DUB PUB: Stepping Out From The System
docsumann - Majstor za ljuljaške, klackalice, tobogane i ... II DEO
Filip Mladenović - ŽUTA OSA (8/24)
horheakimov - DUB PUB: Milion kvadrata
docsumann - Dokon um đavolje igralište
zilikaka - НАЦРТ РЕЗОЛУЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ У СРЕБРЕНИЦИ
Filip Mladenović - DUB PUB: A Bright New Day Is Coming
docsumann - Srbija u EU i NATO do 2030...
Filip Mladenović - DUB PUB: Woman, Hey
docsumann
Arhiva
Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana
- Društvo (5)
- Život (3)
- Gradjanske inicijative (3)
- Životni stil (2)
- Ljudska prava (2)
- Muzika (2)
- Sport (2)
- Obaveštenja (1)
- Planeta (1)
- Moj grad (1)
Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana
SRPSKI / ENGLISH
INFO TV RADIO VIDEO B92.FM SPORT PUTOVANJA BIZ POSLOVI MAPE ŽIVOT KULTURA BLOG FORUM TEHNOPOLIS AUTOMOBILI SHOP MUSIC vrh strane© 1995 - 2009, B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
B92 je organizacija koja brine o zaštiti životne sredine.
Mi ublažavamo štetu nastalu zagađenjem u avio-saobraćaju i ulažemo napore da se smanji emisija izduvnih gasova.
climatecare.org