Moj Beograd

Neverovatna stvar koja se desi oko praznika, letnjih i zimskih raspusta je da je Beograd prazan.

Nema gužvi, parkiraš se gde kog hoćeš, GSP prevoz prazan, jedna milina.

U kafićima čujem beogradski akcenat i uživam, zavaljena u stolicu dok  slusam zvuke moga grada.

Ne pričam sa stavom uobražene beograđanke, nego se pitam, kada bi se svaki grad iu Srbiji razvijao, svako selo, kada bismo svi imali infrastrukturu i kanalizaciju, koju npr.većina beogradskih naselja nema, uključujući levu obalu Dunava koja nema ni muzičku školu ni gimnaziju ni srednju tehničkiu školu, ukolko izuzmeno poljoprivrednu,  svima bi bilo lepo.

Ne bismo imali gužve, nervozu, bahaćenje i nepoštovanje svega onoga što su nam ostavili naši preci u amanet. Da napredujemo i razvijamo svako svoj grad i svoje selo.

Često sam šetala ulicama moga grada, onako u ravnim cipelama da ne bih lomila noge po kaldrmisanim ulicama, a sada neke štikle nabadaju kaldrmu koja je izgubila svoju draž jer su je popločali tako da možeš u dvanaestici ići i ne lomiti je nikako. Pa kako onda da se probudi u tebi onaj stari duh, kada su nanulamam klepetale žene i devojke, kao je sve ravno.

Beogradska košava je nešto drugo. Ona lomi, savija, nosi, donosi i odnosi neke nove stihove koji prozuje kroz njene razbarušene krošnje.

Kada bi se svaki grad razvjao, i kada bi svako selo imalo mogućnost da se živi u njemu, ne bismo imali nezadovoljne i tužne ljude koji pate za svojim zavičajem, bake i deke, koje svoju decu i unučad viđaju par puta godišnje, ne bismo imali grad koji upija sve i koji postaje sve ono što nije,a što mu je nametnuto.

Još uvek bismo se nalazili kod sata na Železničkoj stanici, sedeli bismo na Kališu u hladovini, imali bismo kanalizaciju npr.u Krnjači gde je nemamo i gde se plašimo poplavljivanja, pili bismo tursku kafu  na Dorćolu sa sve rahatlukom serviranoj na karirarim stolnjacima i živeli bismo život kao i svi.

Beograd je bio i bice ceo moj svet, grad iz koga nikada nisam želela da odem i gde želim da jednoga dana kada vreme dodje počivam, ali Beograd nije Srbija.

Postoje predivi gradovi u Vojvodini i u predivnoj Šumadiji. Postoje seoca, koja pričaju priče o danima kada su deca trčala i preskakala plotove, o ovcama i kozicama, postoje šljivici gde se neko prvi put poljubio, postoje najlepša mesta u Srbiji koja ožive samo za vreme praznika.

Hristos voskrese, dragi moji. Neka nam svako selo, svaki zavičaj bude živ. Neka nam se sela napune decom i neka seoske škole zvone od njihovog smeha i graje. Neka nam putevi do zavičaja budu popločani srećom, a Beograd neka i dalje širi svoje ruke, za sve, i neka odmara tih par dana i meseci, jer njegove ulice crpe snagu, koja mu je neophodna da bi opstao i onda kada nas ne bude bilo.

Vratimo život u Šumadiju, u Vojvodinu, na jug i na Kosovo.

Neka ste živi i zdravi svi na mnogaja ljeta. Neka deca napune napokon mesta koja sada samo šapuću kroz pukotine u zidovima o danima kojih više nema i neka ih sreća svuda prati.