Do Ya Think I'm Sexy?

Julija je bila drugarica za jedno leto. Morska ljubav. Volele smo se petnaest dana u Kaštel Štafiliću i dva popodneva u Splitu. Lično sam oduvek bila uverena da drugaricu i momka treba naći prvi dan na moru. Čim stigneš, skineš miris voza sa tamno plavom majom za putovanja, obučeš kupaći i sljuštiš se stepenicama na plažu i odmah tu, kako zakoračiš na plažu, naletiš na dva garava oka mladića par godina starijeg, zapneš, pocrveniš, odskakućeš u vodu, plivaš, plivaš, plivaš, nije ti dobro, ali i dalje plivaš i ne želiš da se okreneš da vidiš da li je još na plaži, mada si spremna na samoubistvo dugim zaranjanjem bez priprema ako ode i ne vrati se, avaj. I onda doplivaš do ostrva spasa - roze dušeka na kojem vršnjakinja Julija uspešno suva pluta, osim što joj je lice sa maskom zaronjeno ispred dušeka, kao izvidnica, odakle vire plavi kaiševi mokre kose. Doplivaš, upoznaš se, malo je skvasneš, ona vrisne i onda kažeš:

- Jel vidiš onog crnog dečka u plavim gaćama? Onog lepog?

- Bljak, ne volim crne...

O, Julie...baby...jupi...

- Pomeri se da legnem...A u koji razred ti ideš?  

I tu, na julskom suncu, izvrneš se na desnu polovinu Julijinog roze dušeka, poželiš da jedeš, piješ, propušiš, ljubiš se sa svima koji su poneli crne oči na more i nekako osećaš da će ti se čuda desiti, a da će ova Julie iz....

- A odakle si?

- Iz Varaždina

...i da će ova Julie iz Varaždina biti tu da ti čuva stražu. Visoka, plava, nežna, krotka, roditeljima drugarica sasvim sigurno uliva poverenje, koja, dok sa njom krećeš u noć da praviš psine, ostavlja utisak odlaska na tri kugle sladoleda i šetnju kraj mora. I onda pogledaš zahvalno u beli vazdušasti oblačić nalik na čikicu sa sedom bradom i crnim šeširom, nešto poput Svinberna dok je pisao:"Ah, tražio sam te oslepelim usnama, i našao Tvoje ruke oko moga vrata i kosu rasutu naokolo.."

I eto, ne sećam se onog dečka, ali se sećam Julie. Verovatno zbog toga što se nisam sa njim ljubila, mada sam jako htela, ali je on bio pogubljen, užas jedan, morala sam par dana kasnije da se zaljubim u njegovog starijeg brata koji tek što mi je rekao da sam slatka, ode na aeodrom da sačeka verenicu.

- Verenica...verenica... verenica...veverica! Julija se raspadala od smeha i padala sa dušeka, a ja sam neutešna ležala kraj nje. Uspela sam da  se popnem na dušek tako da ne pokvasim ni prste na nogama. Pokušaj samoubistva dehidracijom. Nisam ni sladoled htela. Patila sam užasno ceo taj dan. I sutradan pre podne, dok nije stigao Brane.  Bezobrazno lep i bezobrazan kao ker. Ujeo me za rame dva sata nakon što je stigao na plažu, peklo me do kraja letovanja, peklo me do kraja Kaštela i tamo, iza Splita. Peklo me još dugo posle u Novom Sadu. A Juliji se svideo njegov drug, koji je pošao sa njim na more. Izuzetno pogodna i zahvalna morska situacija.

- Eee, ajd ukrademo šminku, pa se našminkamo kada se malo udaljimo od odmarališta i pobegnemo u disko!

- Ajde!! Moja mama nema šminku, uzmi ti od tvoje ruž i maskaru.

- Ni moja se mama ne šminka.

- Ja uopšte ne mogu da shvatim kako su se te žene nekad udavale?

Sedele smo na zidiću pod lijanderom, javljale se smerno plejadi maminih i tatinih kolega iz Poštanskog odmarališta, ljuštile pregorelu kožu sa nogu, razmišljajući o svom besmislu ženskog života. I onda mi je sinulo. Setih se da sam odmah prvi dan otkrila da u kući preko puta gostuju dve NN (Našminkane Nemice), koje su se uvek vraćale rano ujutro iz diskoteka, tog dalekog i prikrivenog raja, koji sam toliko žudela da otkrijem, našminkana.

- Znam! Idemo da ih zamolimo da nam pozajme malo...Pa, šta? Hoće-hoće, neće-neće!

- Jao, ne znam, kako ćeš ih pitati? Sigurno neće razumeti..

- Ne znam, Julija, idemo pa ćemo usput nešto smisliti.

Odskakutale smo preko do kuće koja je spoljnim stepenicama strane turiste vodila u zimmer/rooms i na naše veliko iznenadjenje otkrile da ove divne i iskusne devojke drže otvoren prozor, ispod kojeg na duhvat ruke na malom astalčetu, stoji neseser. Čoveče!! Neseser iz Nemačke!! Brzo smo otrčale da prijavimo dugu šetnju, maznule neseser iz Nemačke sa stola i zaronile u bludni raj. Lakovi, nalepnice za nokte, uglavnom cvetići, maskare, nemačke kremice, senke za oči, nešto, nešto, nešto, dva karmina! Čak smo i jednu čokoladicu našle, obučenu u liht plavi papir sa nacrtanom šoljicom kafe iz koje se puši...Auuu...Dobar znak. Nabrzaka smo se nafrakale, ja sam namazala samo mali prst, da me ne otkriju, malo smo štrcnule parfema, za koji je posle utvrđeno da nije to jer je užasno zatezao kožu na vratu, i otišle na šetalište.

Neverovatna ironija života, njih dvojice nigde nije bilo. Nismo ih videle ni sutradan za doručkom. Nismo ih videle nikad više, osim što sam posle par dana pretrnula ugledavši na čiviluku u dnu sale za ručavanje Branetom slamnati šešir. Toliko sam se obradovala da sam konobara pitala da li ga je video, a on mi se samo nasmejao i rekao da je šešir zaboravljen...

Muškarci su đubrad, zaključile smo i odlučile da zauvek ostanemo drugarice, dopisujemo se i čuvamo tajnu o tome kako smo neuzvraćeno volele. I zaista, dopisivale smo se kroz čitav septembar i oktobar, u novembru sam dobila čestitku za rođendan, a onda nikad ništa više. Verovatno se preselila u Nemačku. Ali ja sam čvrsto odlučila da odrastem i što pre odem u diskoteku.

Šansa mi se ukazala već sledeće godine, u leto između šestog i sedmog razreda. Moja drugarica iz škole, Nataša, odsesila se iz škole i iz kraja i otišla u Petrovaradin. Iz Jožef Atile u Vladimira Nazora. Na našu veliku sreću, ona je imala roditelje koje nije bilo briga, a ja roditelje pune poverenja i bez saznanja da njene nije briga, koji su me puštali da provodim vikende kod Nataše. A sve se dešavalo sasvim blizu Petrovaradinske tvrđave, u kojoj je tada radila, verujem, jedna od boljih distoteka u ovom delu Bačke, ako ne i šire. Iskrale smo se jednu noć i krenule pretrnute uz one stepenice.

Ne znam zašto, ali  pustili su nas. Unutra me je je napala eksplozija boja, zvukova i loših parfema. Tek po koji napredniji frajer je pušio. Košulje sa velikim kragnama, zvoncare, zulufi, dug mali nokat u momaka, sa prstenom na njemu,  uzane rolke, korpe grudnjaci, platforme. Prošla sam kraj začuđenih pogleda i stala na sredinu podijuma.

I to je bio taj momenat. Momenat kada sam sazrela, porasla, udahnula. Momenat kada sam zaigrala uz „Do Ya Think I'm Sexy" Roda Stewarta.

I tako, premda nisam uspela da se zaljubim pre vremena, ljubim se u usta i eventualno pobegnem od kuće, ja sam uspela da pre vremena odem u diskoteku i, mada ću zvanično muzički i seksualno sazreti tek narednih godina sa punkom i novim talasom, budem bar na jedno veče kraljica podijuma u diskoteci 70'tih.

Do danas sam im verna ljuba.