ANATOMIJA DEBELOG VIRUSA

Ulazim u samoposlugu. Sa maskom. Prezam. Dohvatam plastičnu korpu. Gledam levo-desno. Čuvam se od svakoga. Svakoga čuvam od sebe. Tek nekolicina ljudi, jer onamo, na vratima stoji bezbednjak i pušta samo određen broj njih. Zamišljam kako me drška korpe ne dodiruje, nego lebdi unutar kružno oblikovanog položaja šake, onog položaja šake koji se obično zauzima kad se stvarno drži korpa. I dalje vežbam disanje, kao da po prvi put nosim masku. Razgledam, kalkulišem, raspet između cena, minimalnog broja potrepština i težnje da što pre završim i šmugnem odatle, tako povećavajući šanse da zaštitim druge od sebe i sebe od drugih.

Na rastojanju od tri metra čekam da prilika ispred mene, moguće zaražena, konačno završi razgledanje rafa u kome su ulje, sirće... Prvo što opažam jeste činjenica da nema masku! Ali, skoro niko od mušterija u samoposluzi je nema. Čak je nemaju ni svi prodavci. Možda polovina njih. To povećava rizik, jasno. Za to vreme aktiviram i oči na leđima, kako bih najefikasnije rešio situaciju u slučaju da se neko pojavi sa te strane. Nakon što je moguće zaražena prilika uzela robu i otišla dalje napravio sam još jednu zadršku, kao da u vazduhu samo ja uočavam izvesne čestice i znalački čekam da se delom raziđu po vazduhu, delom padnu na pod. Uzimam robu bez dodirivanja i proračunatim korakom, najkraćim putanjama, poput robota koji je programiran da na najefikasniji način uradi neku samo naizgled jednostavnu radnju, klizim prema kasi, naravno, pazeći da mi neko između rafova ne prepreči put i zabulji se u mene sa pola metra ne suzdržavajući dah, moguće zaražen. Proveravam da li je maska u idealnom položaju, da li sasvim prianja po izbočinama i udubljenjima lica... Dišem odmereno, skoncentrisano: ne udišem prejako, jer što je usisna sila jača, to je veća verovatnoća da će virus pod tim pritiskom proći kroz jednu od nevidljivih platnenih pora. Pokušavam da ne mislim o užasavajućim izjavama da ova vrsta maski uopšte nije pouzdana. Podbijao me znoj. Nezdrave neonske svetiljke, teskoba... Konačno, primičem se kasi. Na rastojanju od dva metra čekam da jedan momak sa cvikerima obavi plaćanje. Dodiruje pult, premešta kesu, uzima novac iz džepa i daje ga kasirki u ruku. Ona mu vraća drugi novac, takođe pun otisaka ko zna čijih i kakvih prstiju. Iza mene nikoga. To je olakšavajuća, srećna okolnost koja mi dovlači utisak da sam sve izveo kako treba i u pravom trenutku. Taman da i ja obavim plaćanje, a da za to vreme niko ne stigne da krene prema kasi i stane ovamo negde, iza mene. No, mašina koja štampa račun zaglavljuje se. Kasirka pokušava opet ... Tek iz trećeg puta trakasto papirče krete da izlazi iz aparata, sporo, beskrajno sporo. I, kao da su sve vreme vrebale taj trenutak, dve ženske prilike bez maski ustremiše se ka meni, koji sam postajao svestan situacije, ali koji ništa ne mogu da ubrzam i izbegnem bliski kontakt, jer je ta brzina u potpunosti zavisila od brzine rada kasirke. Dok je ona "kucala" mojih par artikala, a ja stajao sa već pruženom platnom karticom, koja je imala samo da se "provuče, bez ukucavanja pin-koda, one dve se kroz veseo razgovor primakoše ovamo... Jedna mlađa i jedna starija, očigledno ćerka i majka, obe punačkije građe. Događa se! Ćerka se pribi uz mene, skoro me dodirujući rukavom, a majka tik iza nje. Sve vreme razgovaraju, dišu... U samo jednom zlehudom času propada moj do tada savršeno izveden plan da čuvam sebe od svakoga, i, da svakoga čuvam od sebe. Grozničavo sam odmeravao svoje disanje. Izvinite - procedio sam kroz masku - da li biste bili ljubazni da se odmaknete od mene..? Obe se upiljiše ovamo kao da sam izrekao nešto što je na ivici uvrede ili psovke. Zašto da se odmaknemo - nakrivi vrat ova starija, a mlađa me samo pogleda, bljujući isto pitanje očima. Kasirka se neočekivano uključila i rekla - Da, da ... dva metra razmaka ... A ove dve se nađoše u čudu. Delovale su poput osoba koje su ljute, jer su shvatile da su ih na nepošten način uhvatili i ubacili u skrivenu kameru. Pomeriše se unatrag za po jedan mali korak, a matora me s prezirom odmeri, da bi se narednog časa pobednički nacerila - Šta je? Plašiš se? U magnovenju sam završavao plaćanje i guranje robe u ceger, bez namere da joj bilo kako odgovorim, jer bi me to samo još više zadržalo tu, kod kase, u oblaku čestica. Tih par sekundi sam opet zadržao dah, kako ne bi bilo razmene materija kroz masku. Odmakao sam se i, nakon nekoliko poletnih koraka, mahinalno se osvrnuo onamo, nalik unezverenom i čadjavom vojniku koji je upravo umakao sa ratišta i koga nešto vuče da ipak, još jednom, osmotri užas iz kojeg se iščupao. Devojka je plaćala, ozbiljnog izraza, nadurena, što je valjda trebalo da oda utisak odraslosti, a matora je i dalje prikivala svoj pogled u mene i uvređeno klimala glavom, mada je tu provejavao i jedan podsmešljiv, nadmoćan izraz, jedva primetan, koji je nadjačao sve drugo: delovala je poput babe koja mi je trenutak ranije pružila jabuku, uveravajući me da nije otrovna, a ja, sav ustrašen i šeprtljast, pobegao, uz naknadni, čudan utisak da ja, zapravo, nemam kuda da pobegnem. Požurih na ulicu. Malo odškrinuh masku, da se ne ugušim u vlažnom ugljendioksidu. Onda počeh da shvatam: ulica je bila puna ljudi koji u ruci nose jabuku i zagonetno se smeškaju.