Muzika uvek nađe svoj put

Pre par godina sam bila prisutna, kada je jedna od naših prestižnih modnih kreatorki šila i poklonila haljinu i to prelepu haljinu Avi Karabatić jer je smatrala i smatra da je ona pripadnica visokog društva i društvene elite.

Nedugo zatim, shvatila sam da za Zvezde Granda, Pinkove zvezde i razne druge rijaliti zvezde, pripadnice društvene „elite“, ne samo da šiju i poklanjaju fantasične haljine, već im i razne usluge čine, potpuno nesvesne svojih postupaka,  i sve to u nadi da će njihove kreacije nositi u svečanim prilikama, na scenama koje u mnogim slučajevima samo izazivaju grčenje stomaka, mučninu i glavobolju.

Ovo stanje i zamena teza, počelo je devedesetih, kada je naprasno kultura bila gurnuta pod tepih, i počela pojava novokomponovane elite, koja je često bila okružena osobama ne samo sumnjivih karaktera, već i sumnjivih poslova.

Početak Diva i njihovih kultova.

Taj trend nije nestao, a da budem iskrena, narodnu muziku slušam, i ne libim se da kažem da sam molila mamu da mi kupi Barbi Brenu, u periodu kada se pojavio film „Hajde da se volimo“, i da pesme Dragane Mirković ne sve, ali neke volim, i da smo svi koji smo išli u Petar Drapšin školu znali da i Dzej tu ima kafić, u koji nismo doduše išle, jer su se spominjali neki sumnjivi likovi, ali u kafanu Oskar na „pauzama“, na kafu jesmo.

U to vreme se nekako pored RTS –a pojavio Pink, TV Palma, B 92 i još neki kanali, ali je RTS i dalje imao jako dobar i izuzetno kvalitetan program i svi smo ga pratili. Imali smo izbor, nismo rasli uz rijaliti kanale pune nasilja i eksplicitnih scena.

Od devedesetih,cini mi se nekako da se i dalje ništa nije promenilo, „Dive“ su postajale sve bahatije, praćene skandalima, novinski naslovi sve „sočniji“, a kultura je bila sve manje vidljiva.

Klasična muzika, balet, dramska umetnost kao i svaka druga su deo svih nas, i svima treba budu dostupne, ali dok god je vidljiva samo jedna strana, a druga u isto vreme kaska, guši se, pokušava da neprikladnim potezima bude primećena, dotle ćemo imati  elitu u Starom dvoru, a neke druge na mestima gde im ipak nije mesto.

Narod, svi, seljaci, ratari, stočari, čistači, učitelji, svi  treba da budu u hramovima kulture, okruženi lepim i da im bude dostupna magija pozorišta u dvoranama i salama, koje će im ispuniti dušu, očistiti srce i vratiti ih u život pun vrednosti.

Kultura i obrazovanje su iznad svega,a samo kulturan, dobar i obrazovan čovek može koračati sa glavom podignutom visoko, shvatajući da je sve prolazno, sve sem obraza.

Kultura nije za cenkanje, kultura ima svoje mesto, a muzika, ona nadje svoj put, uvek.