Trampov krstaški rat protiv elite

Uskoro će predsednički izbori u SAD i interesantno bi bilo videti koliko su osnovne poruke Trampove predizborne kampanje ostale slične onima iz prethodnih izbora 2016. godine. Doduše, danas u tolikoj meri verovatno više i nema direktnih ksenofobičnih ispada, kao ni otvorenog raspirivanja straha srednjeg i siromašnijeg belog sloja od komšija druge boje. Jer, ovog puta Tramp ipak nastupa sa pozicija predsednika, a ne nekakvog političkog autsajdera, a opet, možda se to desilo i pod neočekivanim pritiskom političke i ekonomske krize izazvane pojavom koronavirusa.

Na kraju ipak ostaje utisak da je i dalje aktuelna verovatno jedna od ključnih Trampovih političkih teza, ona koja mu je po svoj prilici na kraju upravo i donela premoć pre 4 godine - veoma glasna kritika svega što se podrazumeva pod američkom elitom, odnosno pseudoelitom. Onom koja nezavisno od administracije trenutno na vlasti (što znači i mimo bilo kakvih demokratskih izbora), bar po Trampu, u stvari upravo i vlada državom i društvom.

Mada, lepo je, naravno, imati titule i diplome, ali one same po sebi, bar po nekima, ipak ne predstavljaju ništa drugo do samo početak priče, u kojoj će jedni neminovno otići dalje, dok će drugi ostati tu negde, ne nešto preterano daleko od samog početka. A opet, sa druge strane, svekolikih privilegija nikada nije na odmet, i oduvek su bile mile i srcu drage. Gde na kraju izgleda da iz čitave priče upravo i izrasta večita dilema, na kojoj se vekovima, po svoj prilici, lome mnoga istorijska koplja. Ona u kojoj se zna da se bez znanja i elite ne može, ali opet i da se jednako teško može sa istom tom elitom, posebno sa nekakvom pseudoelitom.

Na ovoj dilemi građene izgleda su do sada i bezbrojne političke platforme, kao i rušena i građena čitava kraljevstva i carstva, čemu jednako izgleda nisu mogli da odole ni tvorci Trampove predizborne kampanje. Jer, bukvalno prvi predizborni miting 2016. godine Tramp je upravo i započeo citatom jednog od očeva američke nacije Endrjua Džeksona, koji je i tokom same Američke revolucije počeo da ukazuje na opasnost od pojave nove arogantne elite, koja je uveliko već i tada počela da zauzima pozicije u političkim, vojnim i finansijskim vrhovima. Takođe, jedan od ključnih Trampovih političkih saveznika V. LaPjer godinama već otvoreno ukazuje na to da glavna opasnost SAD ne preti od međunarodnog terorizma ili od drugih globalnih sila, već od američke „političke, medijske i akademske elite".

Sad, i nakon pobede na izborima 2016. godine Tramp tokom predsednikovanja nije odustao od osnovne političke poruke (što ga je ozbiljno koštalo između ostalog i tokom trajanja kovid epidemije, pošto je uporno negirao stavove još jedne od elita koje je prepoznao, one medicinske), već je spisak sa pomenuta tri dežurna elitna krivca proširio i na državne bezbednosne i informativne agencije, strane saveznike, Ministarstvo pravde, karijerne političare, naučnike, kao i na različite senatske i kongresne komisije koje odlučuju o budžetskim davanjima u SAD.

Sa druge strane, neko će reći da je i sam Tramp (inače mogul u sferi nekretnina i hotelijerstva) deo nekakve elite. Ali, opet, mnogi jednako dodaju i to da je Tramp kao dični sin Kvinsa čitavog života, uprkos milijardama, uvek iznova morao da se nosi sa elitnim alama Menhetna i Ajvi lige.

Opet, ukoliko bi za trenutak ostavili po strani i samog Trampa, ostaje pitanje kako uopšte i razlikovati elitu od pseudoelite, odnosno, inteligenciju od pseudointeligencije. Hiljade reči potrošeno je do sada u tom pokušaju, počev od svakojakih uredaka političke teorije i prakse, nebrojeno mnogo romana, drama i filozofskih dela, pa sve do prilično opsežnih i obimnih naučnih studija. Neke od poslednjih ukazuju i na to da koliko god inteligencija ustvari i predstavljala samu srž i temelj svekolikog ljudskog postojanja, toliko i pseudointeligencija u stvari predstavlja na određeni način njen pa gotovo i nužan nusprodukt.

Naime, po autorima pomenutih studija jedna od osnovnih razlika između inteligencije i pseudointeligencije jeste i u tome što „inteligencija koliko god puno znala zna da mnogo više ne zna", dok pseudointeligencija „koliko god puno ili malo znala misli da zna sve". Ili što bi Bertrand Rasel još plastičnije objasnio: "Čitav problem sa svetom je u tome što su budale i fanatici uvek toliko samouvereni, dok su mudri ljudi uvek toliko puni sumnje."

Na kraju, sve bi rečeno moglo na određeni način da se podvede i pod puko teoretisanje, dok je stvarnost, kako to obično biva, u mnogome ipak donekle nešto i drugačija. Jer, teško je u stvari uopšte i pronaći dvoje inteligentnih ljudi a da se, osim slaganja oko nekih osnovnih pojmova i opštih mesta, u mnogim drugim stvarima u principu prilično ne slažu. Što bi moglo da znači da je u stvari mnogo realnije očekivati da u nekom društvu postoji ne jedna već više paralelnih elita, koje međusobno konkurišu suprotstavljenim idejama i stavovima.

I gde situacija u kojoj u nekom društvu postoji  jedna "super"-elita u principu na kraju neretko postaje i prilično neprijatna, i da bi upravo njeno postojanje na određeni način možda i moglo da ukaže na početak određenog društvenog pada ili krize.

A možda je upravo to Trampov izborni štab na kraju i želeo da kaže o Americi. Što bi, koliko god mnogima možda zazvučalo i neverovatno, moglo da znači da su na određeni način delom stvarno i bili u pravu.