Društvo| Gost autor| Kultura| Lingvistika| Obrazovanje

Пропис или опис, питање је сад?

nsarski

/ 14.11.2020. u 16:34

Komentari: 270
Čitanost: 23845
/
Preporuke: 2561
/

Čast mi je i zadovoljstvo da ugostim gosta autora pod nadimkom Shmoo.

Uživajte!

Мислили сте да нећемо одржати тај ритам од два лингвистичка блога недељно?

Е па преварили сте се.

Слушајући последњи лингвистички видео прилог блогоколеге Драгана Јаковљевића код примера офталмолог/офтамолог приметио сам да Драган каже:“Идем КОД офталмолога“ или „Идем КОД очног лекара“.

Дакле, конструкција са генитивом.

И сам врло често тако кажем, а ове моје језичаре по кући и у ближој и широј фамилији ме уз врисак исправљају, јер по њиховом каже се искључиво и само „идем офталмологу“ или идем „очном лекару“.

Дакле, конструкција са дативом.

Елем, не будем лењ и потражим по нету:

„Idemo kod lekara ili lekaru?

Milorad Telebak piše: „I oni koji su davno učili školu, verovatno se još sećaju da dativ (treći padež) označava, pored ostalog, i cilj kretanja. To znači da uz glagole kretanja dolazi dativ: kad se razbolimo, idemo lekaru; kad nas boli zub, odlazimo zubaru… Pri povratku od njih, na pitanje gde smo bili, reći ćemo da smo bili kod lekara, odnosno kod zubara. To znači da uz glagole mirovanja (bili smo) dolazi genitiv sa predlogom kod (kod lekara, kod zubara)”.

Predlog kod označava, pre svega, mesto vršenja radnje, pa bi, prema tome, rečenica Idem kod lekara, koja označava kretanje, morala biti nepravilna. Ovaj oblik, međutim, toliko je rasprostranjen i uobičajen u savremenom srpskom jeziku da ga norma odavno prihvata.

Pravilne su obe varijante, nećemo pogrešiti koju god da upotrebimo, ali prednost treba dati prvoj.“

А у коментарима:

„U svakodnevnoj komunikaciji ljudi najčešće greše.“ (Душан)

и одговор на ово:

„Poštovani Dušane, pravilno je i jedno i drugo, tako da, makar u ovom slučaju, greške nema, ali se preporučuje dativ – lekaru. Hvala što pratite Pismenicu. Pozdrav. :-) „

(Са сајта Писменица: https://www.pismenica.rs/jezicke-nedoumice/idemo-kod-lekara-ili-lekaru/ ЛИНК)

И то ме, у ствари, и доведе до овог питања у наслову блога.

Наиме, још док сам студирао (давно беше) у време Југославије и језика који смо називали административним називима српскохрватски, хрватскосрпски, српски или хрватски, хрватски или српски, српски, хрватски итд, око решења оваквих језичких недоумица морао је постојати консензус језичких нормативиста из сва четири културна центра којима је тај језик био основно оруђе културе: Београда, Загреба, Сарајева и Титограда/Подгорице.

(Не бих сада овде разглабао о томе колико је такво стање умело често да доведе до блокаде доношења било каквих одлука оних који су се о језичкој норми тог језика бринули у сва та поменута четири културна центра. То је за неку другу посебну причу. А то ионако није била лингвистичка прича него политичка прича.)

И у том послу којим смо се тада бавили у та четири културна центра некадашње Југославије (Љубљана и Скопље су бринули о својим посебним језицима), није била никаква тајна и сви смо знали да је београдска језичка нормативистичка школа описивачка, дескриптивна, односно да је установљавајући неку језичку норму заправо констатовала постојеће стање и онда то постојеће стање прописивала као норму, као што видимо из овог примера са сајта Писменица.

Сећам се такође да је на Блогу Б92 по неким коментарима било и расправа (а ако не расправа, онда макар недоумица шта користити) да ли је правилно и можемо ли користити ону конструкцију са инфинитивом ( „Идем радити.“ ) или конструкцију са да+презент ( „Идем да радим.“ ). Још један дублет наше језичке норме. Оба облика су сасвим легална, да тако кажем, само се ради о томе да је конструкција са инфинитивом била обележје и карактеристика тзв. западне варијанте тог језика који смо називали српскохрватским, а конструкција са да+презент је била обележје и карактеристика тзв. источне варијанте тог језика, те да су обе равноправно у употреби (што има итекако значаја за стилске могућности употребе тог језика, зар не?).

Недавно сам, дописујући се на Блогу са Стјепаном, њему поменуо како су и њега и мене у школи исправљали ако бисмо користили конструкцију са генитивом (у вези нечега) и терали нас да користимо искључиво конструкцију са инструменталом (у вези са нечим):

Пример:

У вези школе. (генитив)

У вези са школом. (инструментал)

Слична недоумица као и у примеру са Писменице.

Међутим, данас у школама у Србији учитељи више не исправљају децу ако искористе конструкцију са генитивом јер се она, иако је била неправилна, толико раширила да су на крају језички нормативисти пристали да у прописаној употреби буде и овај (још један у низу) дублет.

Можете да чујете и у видео прилозима Драгана Јаковљевића колико има недоумица за које је често норма утврдила и прописала да су оба израза или облика неког дублета правилна (ипак бих овде да нагласим да ја више волим палачинку од палачинка јербо сам хетеросексуалац, па ми је потребније да кажем „палачинко моја“, него „палачинку мој“ J ) јер су, једноставно, оба толико раширена у употреби (или је један од њих од раније прописан неком нормом) да нашој описивачкој нормативистичкој језичкој школи и не преостаје ништа друго него да призна постојеће стање (и да га озваничи кроз своја издања попут, на пример, Правописа српскога језика или Нормативне граматике српскога језика) иако, чини ми се, то гомилање дублета и недоумица крајњем кориснику језика само ствара нове проблеме.

Још један леп пример, овај пут је у питању правописна норма.

„Именица Бог има се вазда писати великим словом.“ (А. Белић: Правопис српскохрватског књижевног језика из 1929.)

У Правопису из 1960. кажу да се именица бог пише малим почетним словом, а у Правопису из 1993. године и у Правопису из 2011. године дозвољена су оба облика.

Дакле, опет дублет који и овај пут многима ствара недоумице у писању.

Исто тако, никаква тајна у оно давно време није била да се та београдска језичка нормативистичка описивачка школа (да је тако назовемо) разликовала од загребачке језичке нормативистичке прописивачке школе у којој су језикословци тежили да се норма прописује у стручним језичким круговима и инсистирали на већ задатом и прописаном правилу које су стручњаци успоставили, а мање на неком признавању уоченог постојећег стања језика у свакодневној употреби.

(Слично је и са, на пример, француским језиком - прописивачка нормативистичка школа је у питању.)

Е сад...

Имајући у виду шта је то Језик (велико Ј) уопштено гледано као појава, колико је то сложена појава, колико је у вези са ама баш сваким аспектом живота једне говорне заједнице и сваког појединца, говорника неког посебног језика и имајући у виду како општа лингвистика гледа на то, те да се важна питања везана за посебни језик једне говорне заједнице тичу свих говорника тог језика, а не само језичких стручњака, и имајући у виду какве све последице за један посебни језик могу да имају један или други нормативистички приступ (описивачки или прописивачки), моје питање за све вас јесте:

Који од ова два приступа је бољи и примеренији за српски језик данас, у 2020. години, и за оно што чујемо као српски језик у образовању, култури, медијима, али и у свакодневном говору?

А да ли је то и културолошко питање једне језичке заједнице, а не само лингвистичко питање, то је такође посебно потпитање оквиру овог главног питања.