На (најмање) једном од претходних блогова било је након смрти Патријарха и током његове сахране баш онако, разуздано – од веселости, преко неукусних алузија, мешања личних политичких озлојеђености, до „разматрања“ питања новог Патријарха у светлу сигурног бизниса цркве, па и до свођења религије на ниво уличарског слободарства и назови интелектуализма. Тај кљук безмозгашког хумора где му место није, често злурадог или у најмању руку неодмереног, можда не треба нужно тумачити као непоштовање оне фине призме неких универзалних закона, али кроз призму (не)културе свакако да.
Наравно, није то у ова два-три дана случај само на блогу. Има тога свукуда, нарочито по распојасаним слојевима "друштвених мрежа". Али пошто смо, овде, део блога онда најпре у очи упадне оно што се на ову тему пише на блогу, па управо на блогу ту тему треба истаћи.
Глупост? Злурадост? Необавештеност? Лоше расположење? Необразованост? Атеизам? Инфантилизам? Безазлене пошалице? Политичарење? Окупљање истомишљеника на нво састанак у сред опела? Хистерично истицање личне слободе? Право на слободан говор? Право на мишљење? .......?
Замислите да се налазите на најобичнијој сахрани.
Може овде да се дода још много сличних и несличних разлога, као у горњем пасусу (као они који се завршавају знаком питања), али ни један од њих неће моћи да оправда кикотање, безазлену гласну расправу, театрално чачкање носа, окретање леђа, наклапање колико је наплатио свештеник, ...
Замислите да се налазите на обичној сахрани. Малој. Приватној. Породичној. И урадите било коју од ових ствари које су наведене. А сада то јасно и гласно образложите као нешто што није неукус из тог и тог разлога.
Ово је довољно. Нећемо да помињемо све симболике, друштвене, националне, историјске, религијске контексте, јер не треба баш све оскрнавити и гурнути у шаке неукуса.
Нећемо да помињемо ни оне суштинске, огромне разлике између побожности и религиозности.
И, шта то би?
Прво је ствар оскрнавио прецедник који је стао између смрти Патријарха и нас и саопштио да је умро Патријарх, уграбивши прилику да се заплаче први.
Онда су смрт Патријарха кроз пошалице, неукусе и „либерал-грађанске анализе и коментаре“ кренули да за своје потребе експлоатишу једнако самољубиви слободари, свезналци, оснивачи или поштоваоци сопствених цркава, неваспитанци, кабинетски алтруисти, савремењаци и модерњаци, постмодерњаци...
Куда сад?
Са једне стране случајеви који су личне фрустрације претворили у рекламерску „љубав“ према цркви и нахранили своју таштину, сузама које су изрази и радости и туге, радости због нахрањене сујете, туге због умишљеног жала, туге иза које се опет крије задовољство што се заузела аутентична позиција плакача над нечијим одром, а са друге стране случајеви који своју једносмерну интелектуалштину радосно истичу и јачају је користећи смрт Патријарха, заправо још увек боравећи чак онамо, на размеђи између 18. и 19. века када се, али само за то време и тај тренутак, оправдано поручивало оно „књига браћо, књига, а не звона и прапораца“.
Једни ће се након сахране слатко најести, други ће слатко приповедати о "савременим вредностима".
Једни пресамићени од бола, други усхићени због прилике да критикују "заосталост".
А тек церемонија опела у сред пандемије..!
Скоро све врсте гљива насадиле су се ту и убрзано расту како би "бациле" своје споре.
Нема везе. А и чему објашњења уопште. Довољно је, само, замислити како би се требало понашати на „најобичнијој“ сахрани.
Нека у миру почива наш Патријарх Иринеј.