Vojnici kneza Lazara (Kosovsko predanje:domišljena istorija)

     Видовдан, празник кнеза Лазара Хребељановића и његових палих витезова, случајем је назван по хришћанском свецу са Сицилије светом Виту, који пада на дан Косовске Битке. Код Срба се овај дан није обележавао све до 1889. године. У црквеним календарима Ђурђа Црнојевића из 1494. или Вука Стефановића Караџића из његове књиге-годишњака Данице с почетка 19. века или у државном календару Србије из 1880, Видовдан није записан. Прича о судбини кнеза Лазара све до њеног државног устоличења није имала снагу да избори место као општи верски или народни празник. Откуда то? Разлога има више, а један од њих је да су Срби, како кажу сведоци, те 1389. године били победници.
     Кнез Лазар је страдао, али султан Мурат је убијен, а његов син задављен у обрачуну браће за трон. Турска војска се била повукла. Отоманска империја накратко се утишала од пораза а краљ Срба и Босне Твртко I радосно и хвалисаво одмах јавља Трогиранима и Фирентинцима о пропасти неверника. Он пише "да је оног охолог вражијег сина и слугу непријатеља имена Крстова и целога рода човечијега" надваладао тако "да мало њих изнесоше живе главе". Фирентинска општина је у одговору честитала Твртку "преславну победу", чији су одреди под вођством Влатка Вуковића учествовали у бици на Косову.
     Јаничар Константин Михаиловић стотињак година касније бележи да је тек Бајазит, наследник на Косову убијеног султана Мурата, "заузео Српску краљевину". Султана Мурата наводно је убио "Милош Кобила", а нејасно се и збуњујуће спомињу, без навођења имена, и неки неверници и издајници који су допринели Српском страдању и некаквој победи цара Бајазита. Међу издајницима свакако није био у историји оклеветани Косовски великаш Вук Бранковић, који се верно борио на страни свога таста кнеза Лазара. Други и нама временски ближи сведок, путописац Бенидикт Курипешић, почетком 16. века у крајевима око Приштине записао је предање о кнезу Лазару и његовом верном а неправедно оптуженом војводи Милошу Кобиловићу. Да би доказао своју част, Милош на превару доспе до султана и убије га, а Турци побегну. "И тако се маркгроф, његова војска, земља и народ овог пута опростише од Турака", преноси Курипешић.
     После смрти кнеза Лазара настаје народно предање о њему и Косовској Битки а на подстрек породице и свештенства црквени култ кнеза Лазара. Са слабљењем династије Хребељановића слаби и кнежева слава, али многобројни црквени и писани прилози о кнезу Лазару настављају свој живот. Иако народни певачи угађају најпре уху тренутне власти и локалном сентименту, обележје Лазареве погибије и боја на Косову створило је у колективном сећању трајни и шири заметак. Колико снажан? У литерарном смислу, сам догађај није превише различит од других сличних битака и нема пресудну историјску димензију која му је касније дата. Отуда накнадни народни развој приче о Косовском окршају наглашава оно што је њена почетна литерарна привлачност: мотив издаје и мотив оклеветаног племића и његовог јунаштва, што преносе и они непосредни сведоци првих предања. Тако Косовска Битка није била сагледавана као преломан бој своје епохе, те мотив одсудне борбе а и сам нарочити значај Косова и Косовског боја, нагласак су другог времена и програмског уздизања култа "цара" Лазара и Косовског мита.
     Овоме у прилог говори заступљеност песама из Косовског Циклуса у народној, неселективној традицији. У Ерлангенском Рукопису, збирци народних песама прикупљеној међу граничарским Србима с почетка 18. века, тих песама нема, само покоја успутна реч која наговештава да песме о кнезу Лазару и Косовском Боју негде ипак постоје или да су постојале. У једнако неселективном корпусу народних песама које је у 19. веку прикупио писац Сима Милутиновић Сарајлија ниједна није из Косовског Циклуса. Ни у збирци коју је сачинио његов славни ученик Његош нема помена о целовитим песмама са Косовском темом. Напокон, ни сам Вук Караџић, и поред свог нарочитог труда, није успео да тих песама сакупи у значајнијем броју, тек њих петнаестак, од којих су неке сачуване само у одломцима.
     Године 1815. у писму игуману манастира Шишитовац у Срему Лукијану Мушицком Вук Караџић тражи да овај запише песме неке слепице из околине о кнезу Лазару и Косову, "јербо ћемо тешко оне пјесне на другом мјесту наћи". Доиста, тих песама другде готово и да нема, у народу нису шире популарне, те их Вук налази најпре у Срему. После Велике Сеобе Срба из 1690. избегли народ и његови духовници сместилу су се махом у Војводину, а монаси задужбине кнеза Лазара Раванице у манастир Врдник на Фрушкој Гори. Дајући и себи и кнезу Лазару на значају, они су чували његов култ и настојали да га оснаже. Раселивши се у избеглиштву по Српским крајевима, духовници Моравске Србије из области где је још била жива традиција кнеза Лазара и Косовског боја обновили су и сећање на њене умрле јунаке. Предложак ове обнове, који песме Косовског Циклуса у стиховима често парафразирају, јесу писана дела Прича о боју косовском и Бој кнеза Лазара, два рукописа настала почетком 18. века у Боки Которској. Већ у њима налазе се славни редови из Кнежеве Вечере у којима Милош Обилић указује на Вука Бранковића као издајника: Сјутра јесте лијеп Видов данак, / виђећемо у пољу Косову / ко је вјера, ко ли је невјера!
     Када је Вук Караџић објавио ову песму 1815. године она је читана као позив на даљњу борбу против Турака. Вуков рад на скупљању народне поезије имао је и програмски, некњижевни карактер. Његове песме хтеле су да дају маха обнови Српске нације и државе, и зато су песме Косовског Циклуса биле нарочито важне. У њима је је записана државна традиција и племићка природа некадашње Србије, а уз то и њене међе. Косовске песме требало је да уз духовни темељ новој Србији дају и њене географске обрисе. Отуда оне постају државно пропагандно оруђе а поједине њихове црте надана карактерологија Српског народа.
     Но морална норма христоликог кнеза Лазара, који понавља Исусово страдање избором смрти и вечног живота над овоземаљским пропадљивим трајањем, није била народу нити блиска нити разумљива. Онде где је она придодата, да објасни пораз на Косову, налази се и један обичном свету разумљивији, књижевно и ефектнији и плоднији разлог: издаја. Отуда је песма Пропаст царства српскога у себи задржала противречност узрока Косовског пораза, у томе да је он свесни избор кнеза Лазара да се духом узвиси а телом страда, исто колико да је пораз наступио због неслоге великаша и невере Вука Бранковића. У овоме споју сударају се две традиције, једна црквена, учена, господска, а друга народна и животна, традиција Марка Краљевића, плаћеног харача и прећутаног бунта. Султановим и царским поданицима из простог народа тежачка земља и свакодневни живот ближи су од високог неба а њихова истина разумљивија. То је царство којем они припадају.
     У трену када Вук Караџић обнови пажњу Српске заједнице за предање о Кнезу Лазару и Косову, започиње процес који ће се 1889. године довршити проглашењем Видовдана за државни празник. Популарност песама Косовског Циклуса има важну црту за државу која настаје: оне јој дају историјско утемељење, историју коју је изгубила, нудећи уз то и моралну норму Српског народа и држави потребне а оспораване географске границе. У то доба је оно што су Србима били свето Косово и стара Србија суседна власт у Софији сматрала Западном Бугарском. Косовски циклус враћао је историјско право на те давне територије, док су народу ком је црква задуго била једина држава древне песме биле званична историја.
    У 19. веку Србија је била земља слабе писмености. Године 1866. забележено је да тек сваки двадесети Србин уме да чита и пише. Усмена култура имала је изузетан значај, онакав какав бисмо данас приписали масовним медијима. Многи друштвени покрети користили су масовне медије да шире и остварају своје политичке циљеве. Сличан механизам, али усмених "медија", можемо препознати у опису прославе Видовдана 1854. у Војвођанском манастиру Врдник, где су у избеглиштву из завичајне Раванице биле смештене мошти кнеза Лазара. Књижевница Милица Стојадиновић Српкиња пише да су тамошња порта и црква препуне народа толико да се онуда није могло ни проћи, а у тој вреви певачи "слепци" певају песме о "јуначеству каквог српског јунака" које народ с поносом на лицу слуша. Ови путујући професионални певачи наступали су на црквеним скуповима, вашарима и о различитим празницима. И окупљенима у Врднику, тада под влашћу Аустроугарске, народна усмена култура обећавала је стару славу и нову слободу.
    Уз писце и историчаре, који у 19. веку пишу многобројна дела са тематиком Косовског предања, и званична политика Србије ослања на легенду о кнезу Лазару и његовим витезовима. Србија тих деценија стиче независност и шири своје територије, настојећи да се географски заокружи. Где треба да буду њене границе? Тамо и толико "да се обнови Српска Царевина, да се уједини раскомадани српски народ", како је то рекао митрополит Михаило на централној прослави у Крушевцу ораганизованој поводом 500. годишњице Косовске Битке. Савремени Косовски јунаци, каже он, треба да су верни краљу као они древни, да буду светли пример родољубља и да никад не подлегну греху издаје и неверства. Митрополитева беседа у ствари је овоземљаски политички програм који је изговорен пред члановима владе, краљевским намесништвом и тада још малолетним краљем Александром Обреновићем. Митрополитова беседа у себи носи сећање на недавни Руско-Турски рат из 1878, који је држава искористила да припоји југ Србије у своју целину. Том приликом јединице мајора Радомира Путника доспеле су све до Гњилана, али после склапања Санстефанског Мира војска се морала повући са Косова.
    Од 1889. Видовдан постаје званични празник у Србији а три године касније Српска Православна Црква у свој календар напокон убележава дан светог мученика кнеза Лазара. Тако кнез Лазар, Милош Обилић и Вук Бранковић делатно творе историју Српског народа 19. века, бивајући политички алат тог доба. Осим у Крушевцу, свечана прослава Видовдана на његову 500. годишњицу одржана је и у Аустроугарском Врднику на Фрушкој Гори и у Далматинском Косову код Книна, и готово свуда другде по православним црквама где тај симболички бунтовни чин власт краља Франца Јозефа није онемогућила. На Косову прославе није било. У исто време, у Београдском позоришту давана је представа са Косовском тематиком а у Српској Краљевској Академији одржана је свечана седница о Косовској Битки. Но, док су с почетка обновљено Косовско предање и Видовдан били махом везани за Србију и Српски народ, они касније добијају ширу, Јужнословенску црту, и постају код дела Балканских народа престижан симбол борбе за ослобођење и идеал јунаштва. О томе говори истовремено са Крушевачком прославом одржана свечана научна седница о Косову у Загребу у Југословенској Академији Знаности и Умјетности, док је у Сплиту у исто време била постављена пригодна позоришна представа коју је полиција прекинула. Нешто раније поједини Босански и Хрватски аутори у учеснике Косовске битке наглашено су убрајали и своје сународнике, желећи да тиме остваре афирмацију властитe етничке заједнице. Косовска Битка тако бива и извор угледа и симбол блискости Балканских народа, али и оруђе њихове националне еманципације.
    Косовско предање у 19. веку није једнозначно нити ексклузивистичко. Оно је древна архетипска прича о одсудном боју, јунаштву, издаји, јединству, витешком етосу и правди, учено закићена хришћанским страдалништвом и искупљењем на небу. Чији су витезови у њој? Нема сумње, најпре Српски, али њихово порекло није спречавало делове других народе да себи припишу истоветну Косовску емоцију и слободарске идеале. Доиста, непознат број Малтешких витезова под вођством Хрватског бана Ивана Палижне учествовали су у Косовској Битки на страни кнеза Лазара. Извесно је, такође, да је тамо као савезник било и Босанско племство у јединицама краља Твртка Првог. Но сама историјска утемељеност и истинитост једног осећања и идеала није пресудна за његов значај и снагу, већ је довољно да оно буду широко прихваћено и делатно, да пресудно ангажује, бодри и снажи своје носиоце. Отуда не делује немогућ забележени анегдотски детаљ да су се у ратовању 1912. године појединим Српским одредима групно привиђале сени Лазарових витезова како заједно са њима марширају да ослободе Косово. Храброст и спремност на жртву јесу импулсивне емоције, ретко кад рационалан избор. Косовски витезови и њихово страдање од почетка су снажили то осећање.
     Косово је Балканским Ратовима 1912-1913. враћено у Српску државу. Краљ Петар и престонаследник Александар у народу су том приликом задобили име "Косовски осветници". Косовско предање у тим временима мења свој основни тон, и постаје симбол јединства Јужнословенских народа. Далековиди Вук Караџић, изузетни појединац који је разумео потребу да Прекосовским и Косовским песмама врати традиција државности и слободе у властити народ, добио је помагаче на различитим странама, и то вероватно онакве какве никада није слутио. Између осталих, највећи Југословенски вајар Иван Мештровић у годинама пред Први Светски Рат у Бечу, Риму, Лондону и Венецији излаже монументалне приказе Косовских јунака, као подршку пројекту јединствене Јужнословенске државе. Његова скулптуре део су никада завршане, веће целине, гигантског Видовданског Храма, који је требало да буде симбол "религије Цара Лазара", јер су "сви југословенски мученици од Kосова до данас и сав југословенски народ војници Цара Лазара". И овим се метаморфоза приче о кнезу Лазару и његовим витезовима за једно време окончала, у складу са назорима њене хришћанске традиције и испреплетеном историјом народа у којима се ширила.
    У свом коначном изгледу мало шта од историјске истине је остало у њој. Одани Вук Бранковић накнадно је оглашен за издајника, што је први пут забележено у делу Мавра Орбинија Краљевство Словена 1601. године. Од победе хришћанске војске о којој Твртко Први говори нема ни трага. Подвиг, изгледа, једне групе за историју незнатних Српских витезова који су убили Мурата приписан је непостојећем Милошу Обилићу. Србија, која је још пуних 70 година успешно трајала као држава, по предању је на Видовдан доживела пропаст. У Косовским песмама су се појавили средњовековним хроникама непознати великаши а уз њих и неколико дирљивих и великих женских ликова. И тако је у народу једна домишљена историја ступила на место оне праве.
    Ван свог витешког светоназора и литетерарног импулса, Косовско предање је током историје бивало средство политичких, културних и црквених елита за пропагирање њима важних друштвених идеја и циљева. Таква црта се испољила већ непосредно по смрти кнеза Лазара, када је настао читав низ програмских црквено-политичких текстова о њему, чија се многобројност може мерити само са онима из култова светих Симеона и Саве. Они су за циљ имали да заштите легитимност власти његових наследника и веште "царице" Милице. Због своје сакралне и цизелиране форме ти текстови нису могли рачунати на ширу популарност. Вук Караџић је почетком 19. века вешто успео да Косовско предање врати у ширу јавност и дâ му поједине црте државног програма. Његошев Горски Вијенац је парафраза одсудне Косовске Битке са Турцима, у којој над метафизички забринутим Лазаром превладава делатни Обилић. За Обреновиће и Карађорђевиће витезови Косовог Поља су симболичка стража њихове власти и вођи проширења државе. Напокон, у својој последњој форми пред Први Светски Рат, Косовско предање претворило се у позив на бој за Српску освету и победу на Косову а код великог дела Балканске елите у израз јединства Јужнословенских народа.
    Утолико је можда тачно рећи да права, "аутентична" природа овог мита не постоји, ван оне литерарне које жуди за јунаштвом и правдом. Обилићи и Бранковићи, то је једина подела коју он несумњиво носи. А остало? Остало су дописале веште кабинетске литерате и њихови политички и црквени сродници, за све нас војнике часнога кнеза Лазара.