Наслов текста као мој одговор на питање које се од 6. јануара најчешће чује: да ли је у реду ограничавати слободу говора?
Овим одговором сам изненадио и самог себе, јер ми је први инстинк говорио - не, никако, пупупу! Ту је позната максима Волтера, о брањењу права саговорника на мишљење и поред неслагања, као нека врста светионика при замагљеном расуђивању одиграла улогу. Како је време пролазило, друга страна тог новчића је постала очигледнија - нетолеранција се не сме толерисати јер води легитимизовању нетолеранције.
Импликације су драматичне колико и отрежњујуће и руше цео један свет и систем изграђен на миту о представничкој демократији и слободи изражавања идеја као врхунском праву грађанина и главном услову за његову суштинску слободу. Кажем - мит, јер, поред све лирске лепоте тог конструкта, докази су неумољиви да та веза не постоји. Поготово је у Америци тешко прихватити те импликације, јер је тамо нарочито јак тај мит, због свог просперитета који је та нација доживела у последњих 150 година и све време заслуге приписавала том истом миту. Други су били сумњичави и пре, али су се можда надали да ако довољно дуго и јако буду веровали, да ће они доћи до исте "истине". Још теже је било доводити исти у сумњу због константног етикетирања другачијих система као тиранских и нехуманих, пре свега Кина, Совјетски Савез, Иран, Северна Кореја. Мислим, сетимо се само хистерије око учешћа руских хакера у изборима 2016. Последњих двадесетак година се сигурно отвореније и аргументованије прича о лицемерству таквог етикетирања, указује на неконзистентност заштитника мита, али се то губи у мору теорија завере које га нападају из погрешних разлога. Међутим, сад кад је америчка јавност оберучке прихватила уклањање вербалног штеточине из свог јавног дискурса, бришући гумицом њега и његово дело као да никад није ни постојао, Рубикон је пређен и више нема назад.
Сад се још озбиљније морају прихватити и разматрати модели контроле јавног простора на којим упорно инсистира, рецимо, Кина - национална безбедност, јавни дискурс и интерес државе у јавном простору није остављен некаквој корпорацији за модерисање, нити групи лабаво удружених блогера да сецирају без икаквих граница и последица. (Ту је итекако битно и питање употребе огромне базе личних података која се природно прикупља на тај начин, али то је у овом моменту небитно за тему). Рецимо да је сад утврђено да је нешто роба за продају и да је сад остало само још цењкање.
Дакле, где повући линију? Шта је то јавни простор у безграничном сајбер простору? Да ли су неке форме комуникације инхерентно јавно добро, на пример: блоговање, микро-блоговање (Твитер, Инстаграм, Фејсбук, итд.)? Да ли је платформа у таквим ситуацијама мање битна и има универзалну обавезу да остане неутрална према садржају, ако не шта и колико сме да модерише? Има ли одговорност за "прекорачење овлашћења" у тој модерацији? Може ли бити анонимности на таквим платфомрмама и под којим условима?
Ја признајем да сам шокиран што морам да признам самом себи да је у реду бановати трајно неког иако му је већ пружена фер шанса па чак иако је испуцао све кредите. На више других примера је у последњих двадесет година већ јасно показано да широке народне масе не могу магично да исфилтрирају истину од лажи, већ да се њима и у ери доступности информација може екстремно манипулисати. Анти ваксери, равноземљаши, нафташки лобисти, иако само понављају као папагаји једне те исте оборене аргументе, чак и неорганизовани и несвесни успевају да блокирају важне здравствене програме и да посредно, коштају живота многе. За мене лично би граница требало да буде у омогућавању идеје или аргумента да продре у јавни простор, али да се после извесног времена њихов домет може ограничити, ако га нека нова институција означи као штетног. Намерно не кажем комисија, јер контролна институција може бити далеко шири појам. Простор за злоупотребу је огроман, али тако је са сваком институцијом делегираној држави у име народа па опет са тим може да се живи.
Друга ствар која ми је тешка за признати самом себи је да је опет Америка показала највећу жилавост на Западу и, иако лицемерно и љигаво до бола, уз најчешће помињани аргумент о "приватна компанија па нек раде шта хоће", прихватила нова правила преко ноћи остављајући Европу да се слепо држи принципа које је сама себи наметнула пратећи Великог брата са друге стране Атлантика. Тај систем са полу-кичмом и четири главе којима гледа на све стране света у потрази искључиво за својим интересом се још једном показао агилнијим. Следеће је можда да се обрачунају са политичком коректношћу, не би ме чудило.
Далеко од тога да завидим Американцима на њиховој ситуацији (далеко им лепа кућа), али крајње прагматично гледано, у будућности ће сигурно бити потребна јака анти-тежа Далеком Истоку као гаранција глобалног мира. А мир и безбедност, је како се већ брзо научи на Далеком Истоку, предуслов било каквог просперитета. Са подељеном Америком у предворју грађанског рата би Европи, а и нама са њом било јако тешко да очувамо мир, достојанство и какав-такав квалитет живота.