25. мај се најбоље славио у Северној Кореји, па код нас, југосоцијалиста, до неке тамо године. Северна Кореја је остала доследна, а ми смо издали.
Црвени теписи и поњаве које се радосно вијоре, метузалем који више личи на корњачу са белом маршалском капом, умерена срећа ликова око њега, омладина која је месецима вежбала да би на стадиону најпрецизније извела сваки покрет кореографије, радиоактивно цвеће свуда, бело и црвено, нација која трепти пред телевизором уз позајмљено печење, озареност, егзалтираност, празне улице... Кога затекну на улици воде га у подрум супа. Е, то је био догађај. А наредних недељу дана репризе на телевизији и нација све време опијена. Троструки народни у фотогреј стаклима и фризуром зафарбаном у колорит какав поседује, отприлике, ирски сетер. Стиже штафета и нека девојка којој срце лупа толико да јој зауставља дах, па хиљаду пута увежбаван текст хоће и да запне у грлу. Е, тада матори хоштаплер хоће и да се осмехне, пободри, пружи подршку.., јер он у бити воли омладинке. Штафета је учинила да ми се скоро огади олимпијска бакља.
Где смо данас?
Половина људства се некако отргла од тог бајатог, лепљивог цвећа, од те смртоносне радијације, а друга половина људства упркос гајгеровом бројачу каже да је то најздравија радијација у њиховом животу, и радо би јој се вратили. Е, сад, што би се вратили они, што је заиста трагично, него би, да могу, вратили и ову половину која је таман извршила какву-такву деконтаминацију.
Дакле, пола-пола. Пола удаси носталгије, а пола страха због балансирања злог времена које је прошло и истог тог времена које се некако пребацило и на ову страну, коју је требало да заузме будућност, па се смешка и вреба.