Penzionisanje penzije?

Тренутна (неодржива) ситуација

Најновије прилике доказују да је и "прави" Запад осуђен на исту економску путању као и његови источни изданци Јапан и Кореја, али не само они, већ и остатак света веома предвидиво иде ка сличном исходу. Узајамни тренд старења становништва и дефлације је конзистентан и неумољив. У најкраћем, просперитет послератног поретка донео је убрзану индустријализацију, урбанизацију, еманципацију и слободе, које се демографски испољавају кроз све дужи животни век, боље здравље, али и мање беба и генерално старење светске популације. Сад је то већ очигледно, али кад је институција пензије увођена изгледало је да ће тренд раста бити вечан и да ће то бити одрживо. Тада је очекивани животни век био 58 година, а услов за пензију постављен на 65 година. Очигледно је пензија требало да буде привилегија ретких, за које се очекивало да у тим годинама неће више моћи да се брину о себи.

У међувремену, све се изменило у том смислу, очекивани животни век у многим земљама је премашио 80 година, а скоро свуда већ 70 година и многи шездесетпетогодишњаци су витални и итекако способни да задају ударце. Старосне пирамиде су се изокренуле, врх им на дну стоји, па се број оних који уплаћују у фонд смањује, а оних који примају пензију из фонда повећава. Баланс је одавно нарушен, тако да сад државе домећу из буџета разлику, терају дефиците унедоглед, повећавају намете на привреду и потрошњу да би смањили разлику, али то је унапред изгубљена трка и јурење свог репа. (Србија је имала и додатну несрећу да и тај какав-такав фонд изгуби у лудилу деведесетих.).

Мислим да није претеривање да се каже да скоро све државе данас имају огроман део буџета опредељен за социјална издававања у којима су опет плаћања за пензије већи део. Јапан има чувени јавни дуг од 237% БДП-а, а највећи део тог дуга је настао услед дефицита који се јавља сваке године уредно и који је мање више једнак издавању из буџета за пензије. У Јапану се у пензију иде са 60 година, а живи се 85/80 година, па је притисак на буџет нарочито велик. Скоро је закон мењан да се омогући фирмама да држе људе запослене и после 60. године до 65. године, а и пензија је у случају пензионисања са 65 година симболично већа, па многи радо прихватају. Ствар је прошла мање више без буке и спиновања, јер Јапан има пуну запосленост и практично нема незапослености младих, а и очајнички се бори да има какав-такав номинални раст. Прича се да ће ова граница расти и до 75 година и тиме би практично било озваничено оно што је већ за многе реалност. Јесте, радиће се и после пензије, прво зато што су пензије релативно мале и значе аскетски живот, друго зато што су људи здравији и могу дуже да раде, треће јер се боље осећају кад раде, тј. многи би радили чак и да су им пензије довољне, јер је рад, плаћени или неплаћени, једна од природних потреба човека. Код нас је слична прича, многи пензионери раде хонорарно догод могу, или се повуку на своја имања па раде тамо, макар башту.

Продужени радни век наравно умањује апсолутни износ пензија, али он и даље расте из године у годину услед све већег раста броја пензионера и све дужег животног века. (ту је битна ставка и притисак на здравствено осигурање, али задржимо се само на пензијама). С друге стране, број деце опада. Чак и да се број порођаја по мајци не мења (у многим земљама конвергира око 1.4), број потенцијалних родитеља ће се још доста дуго смањивати и просечна старост мајки такође.

Бројке се могу упросечити, али кад се ради о разлозима за то они варирају од особе до особе.

Прво, све више људи избегава у широком луку чак и брак, а камоли одгајање деце. Некад је то била одлика људи нарочито амбициозних и фокусираних на одређене више циљеве, а данас је широко распрострањена појава свих сталежа и професија. Постоје чак и људи који немају никакав интерес за сексом, рушећи чак и неке општеприхваћене постулате у психологији (ови трендови су најдетаљније идентификовани у јапанском друштву, али искуство нам сад већ говори да ће се они пре или касније испољити и у Европи и Америци). Друштвени односи су генерално тешки, захтевају пуно труда и енергије, пријатељства су тешка, романтичне везе још за ред величине комплексније и теже, и многи у том смислу стидљиви људи се самоизулују од свих тих тешких ствари или бар ограничавају комплексност својих односа. Треба рећи да је ово постало могуће тек у модерно време након што су друштва обезбедила све услове и подршку свакоме да од величине векне хлеба израсту у одраслу и независну јединку које притом може да маше и завидном друштвеном моћи без икакве обавезе према том истом систему који их је одгојио укључујући ту и родитеље. Ти људи често сасвим искрено кажу да их не интересује пензија и подршка друштва, да ће живети од онога што сами зараде, али наравно не могу да врате оно што им је већ дато, материјално и нематеријално. У Немачкој одавно постоји онај чувени порез за нежење, али то је само симболичан изузетак. Један мањи број људи који не желе децу и пропагирају то као друштвено пожељно наводе као разлог глобално загревање. Заиста нема бесмисленијег аргумента, јер смо ми људи, као биолошки организми, неутрални на емисију угљен диксида, узимамо угљеник из атмосфере и враћамо га у исту. Наше друштвено деловање доводи до емисије, али не неминовно, и за то постоје решења која су део неке друге једначине. Свако ко је једном летео авионом или се возио аутомобилом на унутрашње сагоревање вероватно већ самим тиме губи морално право да прича о "пренасељености". Уосталом, у блиској будућности укупна популација света ће неминовно почети да се смањује, али то неће само по себи решити проблем емисије гасова стаклене баште.

Друго, они који декларативно желе, али одлажу потомство најчешће помињу као разлог одлагања трошкове одгајања деце и општу неизвесност. Сви који имају децу знају да то уопште не кошта толико колико се о томе прича, а и да се решења увек некако налазе без обзира на све изазове. На крају крајева, тај исти изговор се јавља и у богатим и у сиромашним државама, у стабилнијим и нестабилнијим, и кад су плате мале и кад су плате велике. Ту делимично спадају и они који имају једно дете и мисле да ће им друго дете бити превелик притисак и да ће умањити могућности њиховом брату или сестри да добије све што они сматрају да треба да добије. Тешко је замислити шта то толико додатно кошта осим евентуално похађања приватне школе од јаслица до универитета. Признајем да се мени тај протекционизам тешко може објаснити с обзиром да сам добио фантастичну прилику и образовање у јавним школама од Србије до Јапана, а да сам притом видео и превише људи којима је и та шанса била превише. Можда би ми било још боље у животу било да сам добио све то и Харвард од родитеља, али да ми неко да да бирам између прилике да постојим и да се борим за своје место под сунцем ИЛИ да не постојим, јер моји родитељи нису били сигурни да могу да ми обезбеде приватну школу, знам шта бих изабрао. Зато ја строго судим о таквом изговору, али наравно људи имају право да имају колико желе деце. Да будем сасвим прецизан - судим изговору, не људима! Тако превише пута паушално испаљен изговор, постао је временом опште место широм планете које можда обесхрабрује и оне који би се упустили у ту малу авантуру звану велика породица. То сам чуо од људи разних платних сталежа, чешће оних који зарађују неколико пута више од мене. (На крају, ја осећам исто суђење кад кажем да желим троје или четворо деце, док ми они објашњавају како сам малтене окрутан према тој деци која ће ваљда одрастати у немаштини и радити у руднику да родитељима донесу приходе и јести овсену кашу као Оливер Твист. Убацити меме Мел Гибсона и Исуса Христа)

Треће, они који заиста желе децу или велику породицу, али се боре са неплодношћу. То је дуга и напорна борба која нема увек повољан исход. Државе ту пуно помажу, и ситуација би вероватно била катастрофална да та врста подршке не постоји. Постоји процена да би у друштвима у којим је фертилитет 1.4 детета по жени био 1.6 до 1.8 кад би сви који покушавају могли да имају жељени број деце. Ту опет постоји негативан генерални тренд да се трудноћа одлаже до задњег момента из незнања или необавештености или просто превише оптимистичног планирања. Уз сва фантастична достигнућа модерне репродуктивне медицине, кад се заледе јајне ћелије и покушава оплодња након четрдесете веома је велики ризик да процес не успе. Тридесете су неспорно изузетно битне, ако не и најбитније за каријеру, а двадесете су прошаране неизвесношћу, неодлучношћу, неопредељеношћу и незапосленошћу, тако да је то оклевање доста логично.

Треба рећи да државе широм света имају разне мере којима покушавају да подстакну наталитет, не само декларативно и великим речима, од разних економских подстицаја до отворене пропаганде (нпр. „јебите се за Данску"), али нигде се ситуација не поправља, свуда је тренд негативан. У том смислу, мислим да је проблем што не постоји јасна дугорочна гаранција и план пута. Тако мислим, јер су се бејби-бумови историјски дешавали у временима великог оптимизма кад се очекује дужи период просперитета (после рата, у доба економске експанзије и осетног побољшања квалитета живота).

Како би могао да изгледа нови друштвени уговор

Да бисмо сви имали неке предвидљивије токове живота издаци за пензију се морају драстично смањити каснијим одласком у пензију, радно способни дуже плаћати премије, а најмлађи издашно и поуздано подржати кроз период од 25-30 година, а пирамиде старости имати мање осцилације.

Издаци за пензију ће свакако бити неминовно смањени дужим радним веком и ту је у питању само прихватање онога што се већ одиграва пред нашим очима (ја сам већ прихватио да ћу умрети или на борду директора или правећи сојеницу негде наДунаву). Ту је коцка већ бачена и илузорно је очекивати неки велики скок у продуктивности којим би могло више да се створи вишка и издвоји за пензије. Мислим, ако интернет већ није донео такав напредак ( а донео је фантастичан напредак), каквом чуду да се надамо? Додатно се може унапредити стандард оних који не могу више да се брину о себи, кроз унапређење капацитета домова за старе и већој доступности медицинске неге.

Поправити демографску купу је далеко тежи проблем и захтева дубље културолошке промене које не може само држава да спроведе (нити би било пожељно). Држава треба да снажно предводи ову иницијативу и да да дугорочну гаранцију за спровођење какву само држава може да да. У какву год да се кампању крене јасно је да процес мора бити плод широког консензуса ороченог на бар 25-30 година и свако одступање од тог пута због тренутних прилика мора бити политички и технички отежано (уграђено у Устав?). Ни због камата на светском тржишту хартија од вредности, ни због цене нафте, ни због политичких криза, ни због нивоа јавног дуга, не сме се одступити од обећања да ће држава финансирати дефицит наредних 25-30 година док се не створи одржив тренд по којем повећање или смањење популације неће угрожавати фискалну стабилност. Наравно, једино у случају тектонских поремећаја као што је рат, оваква обећања се могу суспендовати. Технички, држава би могла да емитује специјалне дугорочне обвезнице са реалним очекивањем да ће имати боље пореске приходе кад деца рођена данас постану порески обвезници.

Наравно, који је то број новорођенчади који ће бити подржан је најшкакљивији део приче и најподложнији критици, али и то је у сваком случају део јавног дијалога, а не арбитрарна одлука неког бирократе. У сваком случају пожељно је да ово буде глобално координисана акција преко УН, да би се избегла трка у субвенционисању новорођенчади. Да су такви договори могући показује нам Париски споразум о ограничавању емисије гасова стаклене баште. Без обзира на озбиљне политичке несугласице, тај споразум се спроводи и велике државе убрзано ограничавају употребу фосилних горива.

Да ли ће грађани ово прихватити држава не може да контролише, може само да апелује. Може и да се побрине да уклони све мање, али реалне препреке које се појављују у одгајању деце, а на које новац и администрација може да утиче: да обезбеди довољно места у вртићима, да унапреди медицинску негу трудница, да обезбеди потпуно бесплатно школовање (укључујући ручак, књиге и униформе) све до завршетка студија за све оне који желе да уче, да делимично заштити радна места породиља и старатеља, да уклони препреке за усвајање деце и олабави сурогатство уз адекватну контролу, да помогне у обезбеђивању одговарајућег стамбеног простора (рецимо да ако породица има мање од (рецимо) 15квм по члану, а жели да се пресели у већи стан, да држава финансијски помогне да издаци за становање не пређу (рецимо) 30% прихода домаћинства). Све ово значи већа давања, ту нема грешке.

Држава, наравно, има ограничен утицај на привреду, али би могла да помогне да се створи правни оквир по којем би фаворизовала нарочито рану трудноћу (рецимо 22 до 27 године) и да помогне младим мајкама да се лакше врате у радну снагу или на факултет, и граде каријеру пуном снагом у тридесетим и четрдесетим, а имало би значајне позитивне ефекте и на умањење проблема неплодности.

Друштво у целини мора омогућити више искреног дијалога. Мислим да је тренутно глобална култура дијалога на веома ниском нивоу, неадекватна за изазове који су пред човечанством. Лажи и чињенице су једнаке по статусу, ботови су многи и свуда, цензура је спала на приватне комерцијалне платформе, а о култури канселовања да и не причамо.

Има још један (мрачан) аспект целе приче, а то је да тренутни курс води ка даљем штампању пара и надувавању балона којекуде који ће кад-тад пући и испоставити нове реалности и ад-хок решења више као реакције, а не као преузимање одговорности да се активно суочи са проблемима. Страх ме и да помислим какве све социјалне ломове то може да изнедри као последицу и како то може да се преслика на геополитичке одлуке и бркате генерале.