Gost autor

Чудни су путеви господњи

zilikaka RSS / 10.12.2021. u 16:25

 Гост аутор: nikvet pn

Тамо деведесетих, тек што сам отворио приватну амбуланту дошао ми је старији симпатичан пар са четворо паса мешанаца. Само је она говорила, витка жишка, он ситан блед са подочњацима смешкао се и ћутао. На крају терапије објаснио сам даљи поступак и исхрану покушавајући да и њега увучем, деловао ми је стабилније. Она је пресекла: Португалац, зове се Хелио, српски нула. Много је болестан од свашта, пије двадесет и четири таблете на дан. Испратио сам их, руковао се меко као баба. У наредних неколико сусрета испричала је да су се одавно нашли у Немачкој на раду, фризерка и електричар, немају деце; још коју годину до пензије решили да проведу у Србији, после ће већ видети.

Живели су у кући са двориштем премалим за превише паса. Велика разлика од њене родитељске куће у Кривом Виру. Но нажалост по смрти родитеља то је све прилично пропало. Она није показивала вољу да се тамо врати нити да обнови; њему је било свеједно.

Криви Вир је бајковито планинско село у Јужном Кучају, на извору Тимока подно Ртња. Огромно зелено пространство, некад препуно народа. Јако и богато сточарско село довољно је било моћно да против краљ-Милана Обреновића подигне чувену Тимочку буну.

Уредно су долазили док Драгица није почела псе да доводи сама. Где ти је Португалац, је ли здрав? Ма да, Хелио је добро него... одметнуо се у хајдуке.

 Умрла је нека њена рођака у селу у дубокој старости, и они су дошли на сахрану. У Кривом Виру иначе умире се у врло великим годинама. Сеоско гробље је поврх села добар километар и кусур. Поворка се лагано пела по предивном пролећном дану; пространство планине и моћни Ртањ лагано се отварали пред њима. Једног момента Хелио се ухватио за груди: Хелио умре овде! Сви брижно на њега а он каже: Не данас! Кад Бог позове! Нису га баш разумели али добро. После сахране и трпезе Хелио је отишао у таштину полусрушену кућу накрај села изнад врела Тимока и свечано изјавио: Хелио овде остане! Не иде у град! Драгица га је одвраћала, убеђивала, молила, кумила, наређивала; ма ништа, он је тако решио. Најзад одвезла се са рођацима назад у Параћин а он остао да спава у руини. Ујутру је побацао све таблете и прихватио се алата. Њени рођаци су му доносили храну и радознало пратили пустињака који се разрадио као момак. Ретко се упомоћ понудили. Драгица је долазила да среди и скува али никаква убеђивања да сиђе у град нису помогла.

За пар месеци реновирања кућа, помоћне зграде, шљивар, башта - све је засијало. Својим рукама је урадио, човек од сто заната. Купио је пар коза и прасиће па ме око тога позвао. Драгица ми је све успут испричала али опет сам се врло изненадио кад смо стигли. Једва сам га препознао. Уместо бледоликог жутаћа са подочњацима гробару пред лопатом дочекао нас је насмејан румен стамени чикица без врата, чврстога руковања. После кратког послића у штали сели смо и питао сам га која је то чаробна таблета њега препородила? - Таблета? Ево моји таблета! Па на сто редом - прво ракија, па онда парадајз, краставци, тиквице, ротквице, лук све росно из баште, млад сир козји, млеко, коприве... И на крају - порто. Из његовог краја. - Али мој ДрагИца ми највеци таблета!

Организовали су се лепо, он уопште није силазио у град а она би покоји дан недељно провела у селу. Псе су лети држали горе, зими доле. Прасиће утовљене у добре свиње продавао је а козе размножио. Од млека је правио сир. Испрва бели док се није упустио у качкаваљ. Оспособио је стару пушницу да га одими. Онда је и месо ту сушио, врло успешно. Једне зиме пред мене је сав поносан изнео некакве дебеле кобасице необичног изгледа, заборавио сам име. Црвено-беле од крупних коцкица меса и сланине пикантно зачињене - То у мој португал село праве. Стварно добре. Уз сјајан козји качкаваљ и порто поред огњишта и ватре у снегом затрпаном Кривом Виру незабораван угођај.

 - Много ми лепо у Србија. Србија лепси од Немацка и лепси од мој Португал. Мој Драгица мене пази а и ја њега. Имам здравле и све сто ми дуса оце. Хелио срецан цовек. Немам риба и немам кестен, сиротински леба у Португал, али боземој, набавим помало.

 Током година стадо је нарасло на педесетак коза које је сваког јутра изводио на пашу по околним брдима. Сељаци су му били захвални што им чисти урасле шљиваре и баште. Очистио је и врело Тимока од ђубрета; сијао је добротом гдегод.

 Ускоро су им стигле и немачке пензије. То се није приметило као што обично бива код наших гастоса. Купили су понеку ситницу и мало бољи ауто, скромно колико им је требало. Лепо их је било видети.

 Једнога врелог летњег дана позван сам за болесну свињу. Спремио сам се, дошао али још од капије видео да му нешто није добро. У штали је побледео и клонуо; брзо сам га изнео и умио. Шта је Хелио, где боли? - Стомак, доруцковао пецурка... Поврати, брзо! - Не мозе... Утрпам га у кола и нагазим преко Честобродице за Параћин у Хитну. Целим путем га нешто пропитујем да остане свестан. Онесвешћен седећи да поврати угушиће се; врло тврда ситуација. Стигнем, унесем га у Хитну на кревет, сестра тражи име и презиме - дај бре доктора аман - име и презиме па добијете доктора - пиши К-а-в-а-к-о Х-е-л-и-о, доктора брже, човек умире - Шта!? Страни држављанин? То овде не може него правац у Ћуприју! Тада сам јој тако треснуо песницом о астал да је докторка излетела као чеп из боце. Једва сам јој у трку добацио: тровање печуркама. Уто је улетела и његова Драгица онако енергична и језична; мени свануло. Препустио сам их судбини.

 Преживео је. Онако румен и темељит већ прекосутра козе је на пашу извео. Моји козиица лепотиица...! И опет брао печурке.

 Једног лета позвао ме је он, зачудо, углавном је звала она. Спремио сам шта треба и отишао. На капији чекало ме изненађење. Умрлица. Сав згужван Хелио бацио ми се у загрљај и ридао. Мој Драгица отисо... Изасо да просета, казем немој сад много вруцина и само пао, мој Драгиица... Срце ми се стегло.

 Прошло је неко време. Видно је остарио Хелио али опет му срце заигра око коза и посла.

 Незнам шта цу. Сам овде висе не мозе без мој Драгица. Много теско. Сацекам да му дам годину па да идем. А где да идем? Незнам. У Португал не могу, нецу. Били смо одавно кад је Португал досо у Европу, отворили фирма хидраулика и радили. Али брат ми није дао мој паре од наследства. Кредит притисо и бизнис пропао. Као да це Хелио све да поједе, неце, Хелио деца нема, за негови деца Хелио све остави. Вратили се у Немацку јос неколико године па у Србију. У мој Португал ето не могу, боли дуса. А тек овде... Да идем у Ангола?

 Ту се испрва изненадим, па помислим, да, језик, култура, колонијална сила... Полако. Да размислим. Португалских колонија по свету ихај. Азију (Тимор, Макао) неће, каже лоша му храна тамо; добро. Африка? Ангола, Мозамбик? Хм, врућина, политички нестабилно а и пуно вакцина за Африку треба. Боље ти је можда Кап Верде, има и риба и планина. Или Бразил? Ипак иди ти Хелио у амбасаду па питај, свакако боље знају од мене.

 После нешто времена ето га, смешка се, здрав, чврст, румен.

 Био Хелио у Београд у амбасада. Иде у Бразил. Ево дам година за мој Драгица и после иде. Сви козица сам продао. Сви имовина сам им оставио и потписао (њеној фамилији са осмехом игуане) само мој Лепа (мешанка немачког овчара) да цувају, и ти доктор да је пазис. Теби сам донео сира. Идем у мало место на море, Баија де Салвадор, има и планина. Прво црква да ме прими за мало време док не види Хелио како це.

 Tу смо се растали. Направио сам му мејл адресу па се јавио како је лепо стигао и како се снашао. Дописивали смо се после о празницима. Његову Лепу су како-тако чували док није у добрим годинама отишла; нисам имао срца да му то јавим. Саставио је опет свој живот некако али његова Драгица и кривовирска слобода по планини с козама остале су му непрежаљене. Његов димљени козји качкаваљ чувао сам као благо, са годинама све бољи. Тек понекад помало сам га рендао у пармезан и уживао. Како га је нестало уто је некако и мејлова из Бразила престало.

 Кажу да наше душе после смрти лутају. Може бити, ко би то знао. Ако је то истина за његову душу сигуран сам где је. 



Komentari (223)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

gvozden1 gvozden1 02:30 14.12.2021

Re: Nobel, nego šta




Aj da ponovim opet. Gedža da, Šumadinac ne.
I nisam jedini u, aj da je tako nazovemo, Karađorđevoj Srbiji koji će tako odgovoriti.

Ma pusti to, nego, hvala ti za onog Džonija.

Krenem za njim, i ne znam kako, ali odvede me do ove devojčice, i naslušah se ja muzike večeras.

Ko ne bi voleo da mu je ovako nešto ćerka :)

SINA DRUM
alselone alselone 06:28 14.12.2021

Re: Nobel, nego šta

Sa Sremom, Banatom, Mačvom.... stvar stoji znatno drugačije, tu su stvari jasne.

Tako je.
adviser adviser 08:30 14.12.2021

Re: Nobel, nego šta

vrabac_onaj
gvozden1

Pa tebi su samo mape dovoljan argument, a to je previše šturo da bi se njima objasnila osećanja.

Al dobro, neko to oseća neko ne oseća.


Ne nisu mape, upravo pričam o osećaju.
Rekoh već, Gedža jesam, Šumadinac nisam.

Pre svega toga sam Srbin.
Dakle od Doksovog Novog do Predove Tuzle. Od Zilinog Zrenjanina do tazbine u Petrovcu/Drvaru.
Od Mojkovca do Pirota i od Nevesinja do Kikinde.
I tako dalje.

Normalno!
Alal vera domaćine!
vcucko vcucko 09:13 14.12.2021

Re: Nobel, nego šta

gvozden1

Džoni Štulić sigurno nije "Srbijanac

Nije, ali isto tako nikad nije ni negirao da je Srbin.

A to je poenta, u negiranju, jasnoj i direktnoj tvrdnji " ja to nisam " a onda slavljenju toga od čega se ograđuje u pesmi.

To bi bila paralela sa onim da plemići tvrde da nisu Šumadinci.

Džoni je i šajkaču nosio (onaj spot sa Cukićem)

Džoni je nosio šajkaču još u SFRJ. U spotu mislim za "Graciju". Kad na pijaci prodaje ribu na kantar.

Ko se toga ne seća, ne seća se Džonija i Azre uopšte.
mirelarado mirelarado 09:45 14.12.2021

Re: Nobel, nego šta

Znam ja to jer ovde imamo i Đuru i Đura, Peru i Pera, i šta sve hoćeš.
Jedino, ordinirala po kolonističkim selima jedna babica, Sosa, pa tako imamo i onih koji su trebali biti Jovo i Stevo a postali Jova i Steva.


Poznajem jedn gospa Savu, poreklom iz Riđice, tj. iz Dalmatinske Zagore. :)
gvozden1 gvozden1 09:46 14.12.2021

Re: Nobel, nego šta

Džoni je nosio šajkaču još u SFRJ. U spotu mislim za "Graciju". Kad na pijaci prodaje ribu na kantar.

Šumadinac bre.
U duši :)
Šta zna Vrabac o Šumadiji :)
adviser adviser 10:09 14.12.2021

Re: Nobel, nego šta

gvozden1
Džoni je nosio šajkaču još u SFRJ. U spotu mislim za "Graciju". Kad na pijaci prodaje ribu na kantar.

Šumadinac bre.
U duši :)
Šta zna Vrabac o Šumadiji :)

A ko zna, ako ne vrabac!?
Dobro - i ti, normalno.
gvozden1 gvozden1 10:30 14.12.2021

Re: Nobel, nego šta

A ko zna, ako ne vrabac!?
Dobro - i ti, normalno.

Zamantalo mu se u glavi od tog veranja po stenčugama.
Nije bog čeljade pravio da se penje na stenu na kojoj nikakvog posla nema, a on navalio, pa ga to, može biti, malo ošuntavilo :)
kamilo_emericki kamilo_emericki 10:54 14.12.2021

Re: Nobel, nego šta

razmisljam
gvozden1

Mada za ženu koja se zove Sava, bogufala, ovde nisam čuo.

Za Slava, Savka, tako nešto, jesam, a Sava je muško.


Мама моје школске другарице, Црногорка, звала се Сава.

А Саво је мушко у Црној Гори или што рече Зили Убосни, док је у Војводини носилац ипсилон хромозома Сава.

Molim vas, gramatičare, da razjasnite ovo -a na kraju riječi, da ne ostanem u neznanju.
Mene su nekad učili da su sve imenice koje se u Nominativu završavaju na -a ženskog roda. Sa nekoliko izuzetaka, među kojima su i vlastita imena stranog porijekla.
Učili su me da je to standard za srpsko-hrvatski jezik. Lokalizmi nisu bili predmet učenja.
Ili sam imao loše učitelje, ili sam loše zapamtio, ili su se standardi promjenili?
adviser adviser 11:01 14.12.2021

Re: Nobel, nego šta

kamilo_emericki
razmisljam
gvozden1

Mada za ženu koja se zove Sava, bogufala, ovde nisam čuo.

Za Slava, Savka, tako nešto, jesam, a Sava je muško.


Мама моје школске другарице, Црногорка, звала се Сава.

А Саво је мушко у Црној Гори или што рече Зили Убосни, док је у Војводини носилац ипсилон хромозома Сава.

Molim vas, gramatičare, da razjasnite ovo -a na kraju riječi, da ne ostanem u neznanju.
Mene su nekad učili da su sve imenice koje se u Nominativu završavaju na -a ženskog roda. Sa nekoliko izuzetaka, među kojima su i vlastita imena stranog porijekla.
Učili su me da je to standard za srpsko-hrvatski jezik. Lokalizmi nisu bili predmet učenja.
Ili sam imao loše učitelje, ili sam loše zapamtio, ili su se standardi promjenili?

Nije se u Bosni učilo baš sve!
Jer - bi to onda ličilo na srbovanje.
A to, drugarice i drugovi, nisu mogli da dozvole.
mirelarado mirelarado 11:14 14.12.2021

Re: Nobel, nego šta

Mene su nekad učili da su sve imenice koje se u Nominativu završavaju na -a ženskog roda. Sa nekoliko izuzetaka, među kojima su i vlastita imena stranog porijekla.


Izuzetaka ima koliko hoćeš: Sava, Đura, Laza, Kosta... pa onda palikuća, raspikuća, sajdžija, ispičutura, pijanica, skitnica, pijanista, komunista, kapitalista, vođa, deda, tata... Tu je u stvari reč o prirodnom rodu, uprkos nastavku -a koji je u gramatičkom smislu pretežno nastavak za imenice ženskog roda.

gvozden1 gvozden1 11:24 14.12.2021

Re: Nobel, nego šta

Mene su nekad učili da su sve imenice koje se u Nominativu završavaju na -a ženskog roda.

Pa ne, jer
Sve ženskog roda se završavaju na a, ali nisu sve sa a na kraju ženskog roda.

mirelarado mirelarado 11:31 14.12.2021

Re: Nobel, nego šta

Sve ženskog roda se završavaju na a, ali nisu sve sa a na kraju ženskog roda.


I tu ima izuzetaka, recimo noć, ljubav, radost, sklonost...

Zanimljivo je i da neke od zajedničkih imenica muškog roda na -a u množini prelaze u ženski, gramatički rod.

Taj sudija - te sudije (čuvarkuće, vođe...).
kamilo_emericki kamilo_emericki 12:09 14.12.2021

Re: Nobel, nego šta

mirelarado
Mene su nekad učili da su sve imenice koje se u Nominativu završavaju na -a ženskog roda. Sa nekoliko izuzetaka, među kojima su i vlastita imena stranog porijekla.


Izuzetaka ima koliko hoćeš: Sava, Đura, Laza, Kosta... pa onda palikuća, raspikuća, sajdžija, ispičutura, pijanica, skitnica, pijanista, komunista, kapitalista, vođa, deda, tata... Tu je u stvari reč o prirodnom rodu, uprkos nastavku -a koji je u gramatičkom smislu pretežno nastavak za imenice ženskog roda.



Tu je u stvari reč o prirodnom rodu, uprkos nastavku -a koji je u gramatičkom smislu pretežno nastavak za imenice ženskog roda.

Hvala Mirela, za kratko i jasno objašnjenje.


gvozden1 gvozden1 12:17 14.12.2021

Re: Nobel, nego šta


I tu ima izuzetaka, recimo noć, ljubav, radost, sklonost...

Uvek ima izuzetaka, to je onaj primer, nisu svi Hrvati bili ustaše, ali su sve ustaše bili Hrvati, uz neke izuzetke:)

Nego, stvarno mislim da je Kamilo pogrešno zapamtio pravilo, da ono ne glasi da je sve što na kraju ima a, ženskog roda, jer tu bi onda bilo izuzetaka toliko da pravilo ne bi moglo da se zove pravilom.

A u drugoj varijanti, kojim slovom se završavaju imenice ženskog roda, e tu već može da se priča o pravilu i izuzecima.

To mi govori logika, ne neko veliko znanje :)
adviser adviser 13:25 14.12.2021

Re: Nobel, nego šta

mirelarado
Sve ženskog roda se završavaju na a, ali nisu sve sa a na kraju ženskog roda.


I tu ima izuzetaka, recimo noć, ljubav, radost, sklonost...

Zanimljivo je i da neke od zajedničkih imenica muškog roda na -a u množini prelaze u ženski, gramatički rod.

Taj sudija - te sudije (čuvarkuće, vođe...).

I ko onda da nauči srpski?!
Vi jezičari ste sve zajebali!
docsumann docsumann 14:41 14.12.2021

Re: Nobel, nego šta

vcucko
vrabac_onaj

ali se tu ne misli baš na Nevesinje ili Mostar nego na Priboj, Prijepolje u Srbiji, u CG severozapad (Dakle Pljevlja, Durmitor, Piva pa sve do Nikšića) i sa one strane Foća, Čajniće itd. Sve je to spadalo u Staru ("veliku" ) Hercegovinu.

Bogumi i na Herceg Novi; šta misliš, što se tako zove?


zapravo HN je dobio ime po Herceg Stefanu

Svoje današnje ime, Herceg Novi, dobio je u vrijeme vladavine Sandaljevog sestrića, hercega od Svetoga Save Stefana Vukčića Kosače, kada je doživio i najveći procvat i razvoj.
vcucko vcucko 18:13 14.12.2021

Re: Nobel, nego šta

docsumann
vcucko
vrabac_onaj

ali se tu ne misli baš na Nevesinje ili Mostar nego na Priboj, Prijepolje u Srbiji, u CG severozapad (Dakle Pljevlja, Durmitor, Piva pa sve do Nikšića) i sa one strane Foća, Čajniće itd. Sve je to spadalo u Staru ("veliku" ) Hercegovinu.

Bogumi i na Herceg Novi; šta misliš, što se tako zove?


zapravo HN je dobio ime po Herceg Stefanu

Svoje današnje ime, Herceg Novi, dobio je u vrijeme vladavine Sandaljevog sestrića, hercega od Svetoga Save Stefana Vukčića Kosače, kada je doživio i najveći procvat i razvoj.

Pa to je to. I Hercegovina kao takva je dobila ime po njemu
alselone alselone 10:09 12.12.2021

Slika za Gedžu

Srpski vojnici prave sneška tokom opsade Jedrena 1912.

nsarski nsarski 11:55 12.12.2021

Re: Slika za Alsa

alselone
Srpski vojnici prave sneška tokom opsade Jedrena 1912.



Baleen i plavi kitovi spavaju u grupama, ovako. Kao neki balvani. Zamisli da naletiš na ovakvu skupinu spavača koji ne vole da ih neko probudi.



Zapravo, možda bi ovo bila inspiracija za neko umetničko delo - pesma, pripovetka - naslovljeno "gde kitovi spavaju". Meni je ovaj prizor vanzemaljski.
docsumann docsumann 13:04 13.12.2021

Re: Slika za Alsa

nsarski
alselone
Srpski vojnici prave sneška tokom opsade Jedrena 1912.



Baleen i plavi kitovi spavaju u grupama, ovako. Kao neki balvani. Zamisli da naletiš na ovakvu skupinu spavača koji ne vole da ih neko probudi.



Zapravo, možda bi ovo bila inspiracija za neko umetničko delo - pesma, pripovetka - naslovljeno "gde kitovi spavaju". Meni je ovaj prizor vanzemaljski.


koliko im traju ove dremke, 20-tak minuta?
cijenim da manje kiseonika trebaju u tom stanju, pa možda prduže na čitavih 30-40
nsarski nsarski 16:48 13.12.2021

Re: Slika za Alsa

docsumann
nsarski
alselone
Srpski vojnici prave sneška tokom opsade Jedrena 1912.



Baleen i plavi kitovi spavaju u grupama, ovako. Kao neki balvani. Zamisli da naletiš na ovakvu skupinu spavača koji ne vole da ih neko probudi.



Zapravo, možda bi ovo bila inspiracija za neko umetničko delo - pesma, pripovetka - naslovljeno "gde kitovi spavaju". Meni je ovaj prizor vanzemaljski.


koliko im traju ove dremke, 20-tak minuta?
cijenim da manje kiseonika trebaju u tom stanju, pa možda produže na čitavih 30-40


Da, oko 20 minuta. Onda izrone, uzmu vazduh, zezaju se, sve ono što kitovi rade kad su budni - dovikuju se, igraju se s decom, plaše kapetana Ahaba, ma sve.
Istraživači kažu da oni provedu oko 10% svog dana spavajući u tim intervalima od 15-20 minuta.
U poređenju sa nama i mnogim drugim sisarima to je malo, ali je njima sasvim OK.
nikvet pn nikvet pn 11:14 14.12.2021

Re: Slika za Alsa

nsarski

Istraživači kažu da oni provedu oko 10% svog dana spavajući u tim intervalima od 15-20 minuta.


Не само китови, већина сисара спава знатно мање од нас. Уствари појам сна наш и њихов се поприлично разликују. Наш сан је искључење свести у тоталу, са РЕМ периодима сањања. Сан других сисара у том смислу је далеко краћи од нашег а о РЕМ периоду немамо доказа директних, само посредних.

С друге стране постоји стање менталног одмора кога ми називамо дремка. Баш то стање преовлађује као одмор код већине сисара. У апсолутном трајању током дана може бити да је тај период знатно дужи него наш сан.

Коњ, рецимо, спава стојећи. Прођу године па и деценија да уопште не легне. Пингвини исто...

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana