Hrvatska, nevolje u raju

Nadomak Zagreba, prema naplatnoj rampi Lučko automobilu novosadskih tablica iznenada se od nazad približilo vozilo sa ZG registracijom. Skoro im se potpuno „zabio" sa stražnje strane, trubio i amblendovao. Vozač iz Novog Sada se sklonio u zaustavnu traku. Međutim, auto ZG tablica ih je u stopu pratio. Sve se dešava pri brzini od 130km/h.

Vozač sa NS tablicama pokušava da ih se otarasi, prelazi ponovo u srednju traku. Automobil sa ZG tablicama prelazi u spoljnu traku, vozi neko vreme uporedo sa, neću pogrešiti ako kažem, napadnutim vozilom. Dva rabijatna lika gestikuliraju iz zagrebačkog automobila, pokazivanja da stane, srednjeg prsta uz razne druge preteće gestove. Zatim napadači ubrzavaju i u nekoliko navrata uleću ispred novosadskog automobila u pokušaju da mu prepreče put. Novosadski automobil uspeva da izbegne sudar ili zaustavljanje. Sve traje predugih deset, petnaest minuta dok se nisu približili naplatnoj rampi i kad su konačno počeli da se pojavljuju drugi automobili. Automobil zagrebačkih tablica dao je gas i nestao. Putnici u NS automobilu nisu reč progovorili sat vremena.

U automobilu ZG tablica su se nalazila dva oblika života koji bi bili uvreda za bilo koji najogavniji predmet poređenja.

U automobilu novosadskih tablica nalazili su se četvorogodišnja devojčica, žena u šestom mesecu trudnoće i njihov otac i muž.

Ovaj tekst sam počeo da pišem na Korčuli. Da ne bude zabune. I opet ću ići tamo ili u Istru na primer, kad god budem mogao. Za ljude koji su ono doživeli, ne znam. Za Zagreb me isto vežu samo lepe uspomene i dobri ljudi koje tamo poznajem. Dok sam pisao, moram da kažem da sam osećao izvesnu nelagodu svaki put kad sam uz ova dva oblika života pisao „ZG" i „zagrebački". A znam da će još veću nelagodu osetiti mnogi iz tog predivnog grada koji ovo pročitaju. Ne moram više da trošim reči na opis gnusobe i sve implikacije pomenutog događaja. Pametnom dosta.

Cilj ovog teksta nije da se pridruži aktuelnoj kampanji „Ko je Srbin i srpskoga roda,I od srpske krvi i kolena, a oš'o na letovanje u Hrvatsku:Ne imao od srca poroda,..". Niti širenju mržnje. Naprotiv. Samo bih da skrenem pažnju na neke stvari a kojih bi ste drage komšije i susedi trebalo da budete svesni - ko dolazi iz Srbije u Hrvatsku da letuje:

- Dolaze oni kojima je savest mirna. Koji nisu dolazili u Hrvatsku sa vojnim knjižicama nego sa pasošima.

- Dolaze oni koji su protestvovali protiv Miloševića i rata (sada već i njihova deca), izbegavali da budu mobilisani za šta je u pojedinim momentima trebalo više hrabrosti nego otići u rat.

- Dolaze oni koji imaju pameti i integriteta da ne nasedaju na propagande. Koji umeju da se izdignu iznad mržnje. Koji umeju da personalizuju nepočinstva bilo čija i ne poistovete ih sa čitavim narodima.Ni drugim ni svojim.

- Dolaze oni kojima je jača želja za duhom i estetikom koja ide uz letovanje u Hrvatskoj od uvreda i pretnji kojima mogu biti izloženi u Srbiji.

- Dolaze oni koji mlade iz Hrvatske kada ovde dođu, ukoliko treba, upute, pomognu im, uplate im sa svog telefona parking da ne moraju oni iz rominga, kao što je uradio moj komšija. Koji će im se naći u ne daj Bože nevolji.

U Srbiji sam inače „izdajnik", „strani plaćenik", „autošovinista", nedavno baš čestito počašćen jer sam napisao koliko i zbog čega volim da letujem u Hrvatskoj. Imam puno pravo da napišem i objavim ovaj tekst. Pošto poznajem ljude koji su onako gadno maltretirani još više osećam i obavezu. Radi se o čestitim, obrazovanim i predobrim ljudima.

Znate, dolazim u Hrvatsku i poslom i za dušu jako dugo. Mogao bih minimum roman da napišem o dobroti na koju sam nailazio. I jesam pisao o tome koji put. I od 2000. političari se više trude da se odnosi među nama ne poprave nego da se poprave. Razni nacionalistički ološi svojski rade na tome da otrov mržnje nesmetano struji među nama. I uprkos tome, čestiti ljudi nađu način da komuniciraju, druže se, poštuju. Jako bih voleo da pišem samo o Marjanu, Mare, Anti, Marijani, Vesni sa Korčule, Mileni iz Rovinja, Vesni i Petru iz Omiša i još baš mnogima koji su me druženjem oplemenili, čiju sam dobrotu osetio.

Ovaj događaj je metafora težine gradnje i lakoće rušenja. I kako najčešće stradaju ili bivaju ugroženi oni zbog kojih nikome dlaka s glave nije falila. „Što sto pametnih napravi jedan glup (u ovom slučaju dva) sruši". Nisu srušili, hvala Bogu. Ali jako je teško mostove praviti i lako ih je rušiti.
Dakle, vama tamo iz Srbije dolaze najčešće dobri ljudi, čista srca. I još neki*. zbog navedenog zaslužuju i posebno poštovanje. Koje niko niti očekuje niti ko traži. Samo da budete otvoreni i dobri i gostoprimljivi kakvi u većini jeste. I da malo više pripazite na onakav nesoj kao što su ona dva oblika života u automobilu zagrebačkih registracija.

* Ljudi o kojima govorim, su oni koji su prvi stisli petlju i počeli da dolaze. I ogromna je većina takvih. Svestan sam da su tokom godina uz njih počeli da se švercuju i koji tajkun, mafijaš sa poslovnim vezama sa kolegama u Hrvatskoj, estradna zvezda i slično. Ali njih nećete sresti u porodičnom automobilu, oni su na jahtama, preleću vam preko glava privatnim avionima. Ako ih i sretnu, likovi kao ova dvojca opisanih, pravili bi se mrtvi jer će takvi biti u društvu hrvatskih kolega po načinu privređivanja. Znam slučaj.